Ослобођење је дошло са Истока

(Данас, 27.09.2009)

У та времена југословенски народ је већ три и по године водио непомирљиву борбу против фашиста. Таласи великих казнених операција хитлероваца лишили су живота на стотине хиљада Југословена. Окупатор је створио у земљи атмосферу страха и насиља. Спровођене су хајке и масовна стрељања заробљеника. Деловале су десетине концентрационих логора у којима је не само партизане него и огроман број цивилног становништва чекала смрт. Међутим, без обзира на атмосферу окупационог терора борба за независност не само да није била прекинута већ је и јачала.

Године 1944. ситуација на европским фронтовима суштински се променила. Као резултат коренитих преокрета совјетске трупе су изашле на српску границу. Команда Црвене армије донела је одлуку о пружању помоћи братском српском народу. Први делови 57. армије прешле су бугарско-српску границу 28. септембра ударивши темељ Београдској операцији.

У белешкама совјетским војницима и официрима речено је следеће: „Друже војниче, наредниче, официру! Ступио си на тле сродне нам по духу и крви Југославије. Увек и свуда памти да ниси дошао у Југославију да би наметао своје законе и поредак, већ да би стигао и уништио Хитлерове разбојнике који беже под твојим ударцима.“

Војне операције вођене су у тесној сарадњи са борцима отпора. Руси и Срби су напредовали остављајући за собом братске гробове својих другова по оружју. Црвеноармејци су били свесни да корачају по сродној земљи. Одлазећи даље, на Запад, завештали су својим друговима следеће: ако погину у другој земљи, нека их сахране у словенској Србији. Погинули су. И сахрањени су у Београду. Заједно са српским и руским ослободиоцима југословенске престонице.

Српско становништво са одушевљењем и радошћу дочекало је своје ослободиоце. Обичан српски народ вршио је позадинске послове, помагао у доставци војног товара и муниције за линију фронта и превожењу рањеника у болнице, спасавао је од Немаца пилоте, оборене над Србијом. За слободу Југославије живот су дали више хиљада војника и официра Црвене армије.

Све горе наведено су историјске чињенице. То је одговор онима који би данас да оцрне совјетског војника-ослободиоца.

Доста путујем по земљи. Имам сусрете са ветеранима. Слушам њихове приче о заједничкој борби наших народа против фашизма. Обилазим споменике на заједничким гробницама Руса и Срба.

Хвала вам, Срби, што водите рачуна о гробовима хероја из Другог светског рата - Руса, Украјинаца, Белоруса, Татара, Казахстанаца, Грузина и многих других народа њихове огромне земље.

После рата многе улице југословенских градова носиле су имена војних команданата Црвене армије. Затим су улице преименоване. Али, људи памте. Добијам писма у којима се Срби изјашњавају за успостављање историјске правде.

Српске улице треба да носе имена својих ослободилаца.

Аутор је амбасадор Русије у Србији