Obračun kod O.K. korala

(Večernje novosti, 19. 8. 2012)

Obračun kod O. K. korala je već počeo, samo nije jasno šta je bila inicijalna kapisla, to jest povod da taj obračun počne baš sada? Da li je to bila pretnja Dragoljuba Mićunovića da će svako ko pokuša da podeli Demokratsku stranku naneti štetu i sebi i stranci, da li su to bile žute kupaće gaće na Visu, ili pak nešto treće, još prozaičnije, o čemu mi možemo samo da nagađamo, nije više ni bitno. Bitno je da je nemilosrdni obračun između Đilasa i Tadića počeo i da sada, u nedostatku novih sapunica, ne moramo da se brinemo da ćemo biti zabavljeni.

Ne treba zaboraviti da je Boris Tadić pre desetak dana u nekoj izjavi usputno spomenuo da je on napravio Dragana Đilasa, da ga je on predložio za potpredsednika stranke, da ga je on lično predložio za gradonačelnika Beograda i da ga je, rečju, svojim autoritetom doveo tu gde je. Nije jedino izgovorio onu čuvenu istorijsku: "Zar i ti, sine Brute", ali je bilo jasno da se upravo o tome radi. Boris Tadić je tom izjavom, između ostalog, pokazao da je ljut i da mu je povređena sujeta.

Da vidimo sada ko je koga napravio, a ko će koga da rasturi. Izgleda da je tom izjavom povređena i sujeta Dragana Đilasa. Aktuelni gradonačelnik Beograda kao da je na političkom "red bulu" - ne da je dobio krilca, nego su to ozbiljna krila, čiji lepet ponekad pravi gotovo zastrašujuću buku. A evo i kakvu.

Nije tajna da je borba za političku moć surova, i toga smo se nagledali - gotovo da nema partije u kojoj mali od kužine jednog dana, kad je savladao dovoljno veštine, nije poželeo da preuzme komandu. Sindrom Iznoguda postoji otkako je sveta i veka, a kod nas gotovo da nema političke stranke koja nije doživela takav ili neki sličan scenario. Poenta sa Draganom Đilasom i njegovim izjavama ovih dana je u njegovoj nemilosrdnosti. Silina kojom je udario na svog političkog tatu, ipak, nije viđena na našoj javnoj sceni, upravo zato jer je Đilas odlučio da to uradi bez celofana, bez anestezije i klasičnih partijskih saopštenja, u kojima se ono najvažnije čita između redova. Kod Đilasa nema ničega između redova, kod njega je sve što ima da kaže stavljeno u direktan i apsolutno nedvosmislen kontekst. Te poruke poslate su u toj formi da fasciniraju ne samo javnost već pre svega članstvo stranke, koje se, može biti, dvoumi kome će se carstvu privoleti. Ako su ranija cepanja stranaka bila umotana u šarene alibije ideologije, sada to nije slučaj. Đilas lepo kaže: - "Jači sam i miči se!" Uz to, kako javlja radio, najavio je i mogućnost osnivanja nove stranke sa Bojanom Pajtićem.

Tek, radi se o tome da Đilas udara snažno i nemilosrdno. Kada preko medija grmi da je Boris kriv za sve i da mora da ode, on ne ostavlja mogućnost da njegov dojučerašnji prijatelj i politički sabrat ode dostojanstveno. E, a to je nešto, na duge staze posmatrano, politički opasno.

Jer, šta god mislili o eri Borisa Tadića (a na mnoge teme imamo razloga da je kritikujemo), ne vidim nijedan razlog da se iko prema bilo kome, a pogotovo prema svom dojučerašnjem savezniku, ponaša po matrici koju je video u odnosima Amerike i malih igrača. Nit’ je Boris Tadić Muamer Gadafi, nit’ je Đilas Hilari Klinton.

Ali, možda je Demokratska stranka – LIBIJA?