O biciklisti

(NIN, 06.07.07)

Ivan M. Lalić je jednom napisao – čim vidim da je Miljenko Dereta nekoga napao, ja odmah moram da ga branim. Ova definicija, ponešto modifikovana, u mom slučaju glasi: čim sam video da me je Basara napao, sam sebi sam postao mnogo simpatičniji. Jer, Svetislav nikoga ne uzima u usta iz puste dosade. Najomiljeniji objekti njegove bespoštedne kritike bili su u prošlosti Vuk Karadžić i Dobrica Ćosić. U tom smislu, zahvalan sam Basari. Naročito otud što me već u naslovu svoje kolumne oslovljava sa Tirke, kao da smo zajedno ovce čuvali u okolini Bajine Bašte. No, to je dokaz da je porodični nadimak, koji je svojevremeno krasio mog pokojnog strica, a mislim da je taj bio fudbaler, postao istorijska činjenica koja se prenosi s kolena na koleno. Znate ono – Tirke, Tito, Baslo, Šeki, Prele...

Da ne tupim – Basara je u mnogo čemu u pravu. Istina je da sam sa njim (jednom) sedeo u kafani. Takođe – Basara nije pogrešio kada se prepoznao u sintagmi o bivšim ambasadorima u mojoj kolumni. Tačno: mislio sam na Vesnu Pešić (primarno) i na njegovu malenkost (sekundarno). Jer, čak i u žestokoj opoziciji mora da postoji izvesna hijerarhija. Da li zbog toga ili zbog nečeg drugog, nisam mislio na Milana St. Protića. Nisam ni ja baš toliko dokon da se bakćem osobom koja je na ambasadorskoj funkciji provela manje dana negoli što sam ih ja u istoj zemlji proveo kao turista.

Isto tako – da se razumemo – ne mislim da je biti ambasador u Nikoziji nešto što zavređuje bilo kakvu raspravu. To je slično kao biti kelner u Radmilovcu. Basara nije tog stanovišta. On veruje da je to strašno važno. Ali, njegova odbrana sopstvene ambasadorske misije je bedna, naprosto smešna, sasvim u skladu sa postignutim rezultatima. Budući da je tome tako i nikako drugačije, Svetislav koristi priliku da, preko mojih leđa, opljune V. Koštunicu kao “zlehudog doktora prava” koji pati od “pustih snova” da je istorijska ličnost. Kako je to učinio? Tako što se, bez da ga iko bije po ušima, svrstao među žalostivne, samoproglašene baštinike nekakvog političkog testamenta pokojnog Đinđića. To je, s oproštenjem, reprodukcija komunističke prakse. Naime, S. Basara kaže da je glavni čovek vlasti koja ga je delegirala na Kipar “pod još nerazjašnjenim političkim okolnostima” ubijen kao pas na vratima vlade. Koliko pamtim, Đinđić je u trenutku pogibije (nema dileme oko toga da je ubijen kao pas) bio predsednik srpske vlade. Mala nevolja je u tome što tada Srbija nije postojala kao samostalna država. Ona je bila jedna od dve republike u sastavu SR Jugoslavije, odnosno, kasnije, državne zajednice SCG. Kako je, prema tome, predsednik vlade jedne republike u saveznoj državi mogao da imenuje ambasadore? Bila bi to očita uzurpacija vlasti. Čak i bez prethodne izborne provere. A na izborima za predsednika SR Jugoslavije 24. septembra 2000. godine pobedio je Vojislav Koštunica, za koga Basara, u skladu sa svojom novom političkom doktrinom, sada tvrdi kako mu je samo formalno potpisao agreman. Idemo dalje: pomenuta Basarina tvrdnja da je na Kipar otišao kao Đinđićev zastupnik takođe je neopevana izmišljotina. On se – poput Milana St. Protića u Vašingtonu – na tom podeljenom ostrvu našao kao Batićev igrač, kao deo plena koji je pripao DHSS u okviru neformalnog centralnog komiteta zvanog “predsedništvo DOS-a”, sastavljenog od malog miliona kombi stranaka. Kada je završio sa ambasadorovanjem Basara je završio i sa članstvom u DHSS. Toliko o idealima 5. oktobra.

S druge strane, Basara kaže da, nakon ubistva premijera, nije podneo ostavku znajući da će na njegovo mesto doći neki Koštuničin potrčko. Na koga misli? Na Vladetu Jankovića? Lepo s Svetislavove strane: svoju borbu protiv režima započeo je kao njegov zastupnik, čvrsto čuvajući stolicu u nekoj kafani na periferiji Nikozije. On sada tvrdi da je to dovoljno s njegove strane, očekuje orden. A šta je inače još radio? Pa dobro, napisao je dva romana. Inače, ništa. Nije čak ni pronašao one pare koje su na Kipar džakovima donosili prijatelji porodice. A budući da se tokom njegovog mandata Crvena zvezda ili Partizan nisu u kvalifikacijama za evropska takmičenja sastali sa nekim kiparskim klubom, ne može otud da, poput Vesne Pešić, koja se pohvalila kako je kao ambasador organizovala gostovanje folklornog društva, kaže kako je doveo srpske fudbalere u Nikoziju.

Idemo dalje. Ne sporim Basarinu tvrdnju o svojoj “načelnoj apolitičnosti”. On sam je primer kako načelna političnost može čoveka da zavede na krivi put. Ako u njegovom političkom delovanju nekog načela uopšte ima. Što se moje načelne apolitičnosti tiče, držim je vrlinom u nedostatku talenta za muziku ili slikarstvo: ona mi omogućava da stvari procenjujem bez ideoloških predrasuda. To je, uostalom, pravilo zanata o koje su se mnoge kolege ogrešile. Međutim, ne mogu da prihvatim definiciju S. Basare da dugi niz godina “negujem jednu vrstu umerene blagonaklonosti prema svim režimima”. Budući da sam čitav dosadašnji život proveo u samo jednom režimu, sa varijacijama. Svako ko je pročitao Basarinu kolumnu zna kako on pod svim režimima podrazumeva period Miloševićeve vlasti. Kako bi sebi dao na uverljivosti on pominje moje večere sa Hadžijom (Hadži Dragan Antić) u Klubu književnika. Tačno je da sam sa Hadžijom sedeo u Klubu književnika. Ali, dodajem, ne samo u Klubu književnika. Na stranu nedoumica otkuda Basara to zna. Valjda mu je došapnuo Batić. Bilo kako bilo, potvrđujem da sa svojim prijateljima sedim gde hoću, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, a međusobne (političke) nesuglasice rešavamo na javnoj sceni.

Naime, Basara tvrdi da sam, zarad svoje političke neutralnosti (što je tačno) pisao u Miloševićevom papirnatom senkrupu zvanom Politika, pomno pazeći da ne izgovorim neku reč protiv tog “bivšeg tiranina”. Interesantno je da se ovakva optužba u mom slučaju javlja kao otrcano opšte mesto za koje se dohvati svaki duhovni lenjivac kada uobrazi da sam mu nešto zamerio. Nisam primetio da se takva zamerka upućuje nekom drugom, što mora da znači kako sam jedino ja pisao u vreme Miloševića, dok su svi drugi novinari bili u zatvoru ili su lepili plakate. Da se razjasnimo: nikada nisam bio zaposlen u listu Politika, u kome sam objavio stotinak tekstova, koje bi Basara mogao da pročita ako se seti gde je Narodna biblioteka. Pa da vidimo o čemu se radi. Što se tiče pokojnog Slobe, upućujem svog poznanika na tekstove u raznim novinama (NIN, Duga...), najpre na one čiji su naslovi Kako... ne čujem dobro i Sapunska opera, ili, ukoliko mu je teško da se bakće dokumentacijom, na jedno poglavlje svoje knjige Crvene veštice. Da i ne govorim o svojoj polemici sa Mirom Marković, danas univerzitetskim profesorom u bekstvu. Posle NIN-a i TV revije, radio sam na TV Politici, gde sam imao nekoliko autorskih emisija, od Duha u boci, preko 3x2 (gde je jedan od gostiju bio Đilas) i Susreti prve vrste (u kojoj sam, zamenjujući koleginicu, vodio razgovore sa Vukom Draškovićem, Dragoljubom Mićunovićem, Svetom Stojanovićem, Leonom Kojenom – što su sve, je li, pronosirani Miloševićevi čauši). Uostalom, ako sam bio Slobin čankoliz, kako sam se onda našao u istrazi opštinske ideološke komisije zbog “kolebljivog držanja” u vezi VIII sednice i kako je jedan broj Dnevnog telegrafa, na samom početku obračuna crveno-crne koalicije sa medijima, zabranjen zbog jednog mog teksta? Zašto je Evropljanin, u kome sam bio urednik, drastično kažnjavan? Uostalom, da skratim, decembra 1996. godine podneo sam otkaz – pazi: otkaz, ne ostavku – na mesto potpredsednika kompanije “Politika AD” i otišao na ulicu da cepam cipele tokom zimskog protesta i da milodarima svojih prijatelja školujem dete. Nije to bilo ništa neobično: i u brozna vremena sam često bio bez posla. Ni u ovoj demokratiji ne prolazim ništa bolje. A šta je Basara tada uradio? Neka mi ne kaže da se razveo u cilju protesta protiv nenarodnog režima.

Završavam: ne želim da komentarišem one delove teksta S. Basare u kojima mi titra jajca kao značajnoj ličnosti srpske kulture iz razloga jer mi se, ako tome već nije preka potreba, na prazan stomak gadi svaki dijalog sa alkoholnim somnambuljama političkog konvertita po zanimanju, čovekom koji je preletao iz političke partije u političku partiju i nazad kao što pčelica preleće sa cveta na cvet. Kako neko može biti značajna figura srpske kulture kao podanik režima? Ne preteruje li Basara kada me stavlja u isti red sa Andrićem? A poznato je kako bih više voleo da me poredi sa Crnjanskim. Znam da će me zbog ove drske pomisli Basara već sledeće nedelje posuti novom kofom govana. Što bi rekao njegov (bivši?) tast, priznajem unapred da sam se VUSrao od straha. Zbogom, bato.

I još nešto: ostajem poklonik literature S. Basare, naročito njegovog romana – apokrifa “Fama o biciklistima”.