O ambasadoru Aleksandru Čepurinu i istraživanju NSPM

(E-novine)

Antonič i Vukadinovič, dva duboka grla Aleksandra Čepurina

Rusija se voli dogovornom anketom

U trenucima velikih istorijskih lomova u glavama Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića, njihovo glasilo Nova Srpska Fašistička Misao (NSFM) ima lijep običaj da napravi specijalnog potomka, ćerku-firmu pod imenom Nova Srpska, Ali Ruska Misao (NSARM). Ovo novo preduzeće nedavno se predstavilo javnosti sa rezultatima šokantnog istraživanja javnosti na temu „raspoloženja javnog mnjenja, pre svega u odnosu na ’Južni tok’ i rusko-srpske odnose“. Kako su nas na specijalno upriličenoj press-konferenciji obavestili Vukadinović i Antonić (ruski: Antonič i Vukadinovič), ovo značajno istraživanje urađeno je u saradnji sa Društvom rusko–srpskog prijateljstva iz Novog Sada

Da ponovimo, ako niste dobro pročitali: istraživanje o srpsko-ruskim odnosima radilo se u prijateljskom okruženju Društva rusko–srpskog prijateljstva iz Novog Sada, čiji je jednocifreni broj nepoznat, iz bezbednosnih razloga. Za razliku od ozbiljnih profesionalaca iz ozbiljnih Agencija koji imaju dokaze da li je u anketi učestvovalo 100 ili 2013 ili 32.875 ljudi – Vukadinović i Antonić, kao da im je ruska maca pojela jezik, ne pominju koliko je živućih likova učestvovalo u ovoj statističkoj prevari. Pretpostavlja se, u stvari, da su ekskluzivno anketirani jedino članovi srpsko-ruske jedinice iz ćelije u Novom Sadu, jer u ovoj potemkinskoj pošalici nema ničeg supstancijalnog što bi dokazalo da je istraživanje uopšte urađeno, već su, najverovatnije, Vukadinović i Antonić sami popunjavali formulare u dijalogu koji, otprilike, izgleda ovako.

VUKADINOVIČ (uplašeno): Gde smo stali, Antoniču? Šta da upišem u ovu kolonu sa vrlo interesantnim naslovom „Podržavate li savez Srbije i Rusije“?

ANTONIČ (opušteno): Mnogaja ljeta, dragi Vukadinoviču! Upišimo istinu: recimo, 62 odsto podržava ovu opciju.

VUKADINOVIČ (u grču): Da se ne osramotimo pred novosadskim rusofilima, pusti me da upišem 66 odsto.

ANTONIČ (lakonski): Sumnjivi su okrugli brojevi, recimo 67,5 je idealno. Ni malo, ni mnogo.

VUKADINOVIČ (umorno): Brine me što nismo napisali o kakvom je savezu Srbije i Rusije reč. Mogu ljudi da pomisle da je to nešto oko kulture ili narodnih pesama ili hokeja, a? Da nam ne zameri Čepurin, zajeban je to ambasador.

ANTONIČ (zabavno): Boli njega kurac za opis, njemu su važni brojevi. Sinoć mi je zapretio da ne smemo da idemo ispod 67 odsto.

VUKADINOVIČ (bolno): A koliko da procenim da je protiv Saveza? Smem li ubacim 20 odsto?

ANTONIČ (udara šakom u sto): Neprijatelju ni zrno istraživanja. Piši: 18,2 odsto.

VUKADINOVIČ (briše znoj sa čela): Šta ako se Čepurin nada manjem broju?

ANTONIČ (besno): To što on plaća naše istraživanje, ne znači da mi stvarno moramo da anketiramo ljude. Ankete su prevaziđene; bolje mi znamo šta ljudi misle nego oni sami. Osamnaest koma dva je taman.

VUKADINOVIČ (gleda u formular): Ovo je zajebano, slušaj: „Da li podržavate ulazak Srbije u NATO?“. Šta da upišem pod „da“, majke ti? Deset odsto, najviše.

ANTONIČ (skida naočare): Ne smemo dozvoliti da neprijatelju damo materijal za napad na istraživanje. Deset odsto je malo, znaš, bre, Đole, i sam. Nego, piši ti 16,2 %. Skoro da je deljivo sa četiri, lako se pamti, odvratno je malo, a zvuči nerealno.

VUKADINOVIČ (tiho): Tovariš Antonič, svaka vam je ka u Njegoša: precizna, odmerena, ali moćna. Dakle, pišem 16,2, a pitam: koliko je protiv? Recimo 67,2?

ANTONIČ (vrišti): Ti nisi normalan! Hoćeš da nas Čepurin pretvori u statističku grešku, a? Zahtevao je, tražio, insistirao: više od 70 odsto!

VUKADINOVIČ (poslušno šapuće): 71,1. Je l’ može?

ANTONIČ (besno): Ne može. Upiši 71,2.

VUKADINOVIČ (letargično): Imamo problem, jer je izbor veliki, slušaj; na pitanje „Koliko je izgradnja Južnog toka značajna za Srbiju“ nudimo sledeće varijante – veoma je značajna, donekle je značajna, nije od značaja, štetna je, ne znam.

ANTONIČ (zbunjeno): Šta ne znaš?

VUKADINOVIČ (zbunjeniji): Znam, kako da ne znam, čitam ti poslednja dva: štetna je, ne znam.

ANTONIČ (ustaje i udara Vukadinoviča): Ti mene zajebavaš, već dva puta ponavljaš „ne znam“.

VUKADINOVIČ (pogrbljen, s rukama preko glave): Ne kažem ja da ne znam, kažem da znam, ali i ne znam je opcija.

ANTONIČ (štipa Vukadinovića): Ne znam nije opcija, ti sve znaš, Đorđe, osvesti se!

VUKADINOVIČ (plače): Ne kažem, Slobo, da ja ne znam, već da naši nepostojeći anketirani kažu „ne znam“. I nemoj više da me udaraš, surov si, Antoniču, žestok si momak.

ANTONIČ (hladno): Budi precizniji u izražavanju, moj ti je savet. Nego, gde smo stali?

VUKADINOVIČ (briše suze): Veoma je značajna – koliko?

ANTONIČ (ledeno): Pedesetak posto, recimo: 50,4.

VUKADINOVIĆ (gleda u prazno): Donekle je značajna – koliko?

ANTONIČ (zuri u Vukadinovića): Otprilike: 32,00.

VUKADINOVIČ (jeca): Ne znam. Mislim, opcija „ne znam“, koliko da joj damo?

ANTONIČ (šmira): 7,4 odsto. Voli Čepurin brojeve u kombinaciji sa sedam i četiri. Trauma iz kockarskog detinjstva, verovatno.

VUKADINOVIČ (smiruje se): Sad ide ono što volimo, ocenjivanje političkih ličnosti brojevima od jedan do pet.

ANTONIČ (ceri se): Krećemo od najbolje ocenjenog, od našeg druga Putina. Recimo: 3,68.

VUKADINOVIČ (uplašeno): Neka bude 3,69, molim te.

ANTONIČ (strogo): Idemo, Đole. Neka bije, neka bije – Angela Merkel: 2,84. Neka treći bude onaj Obama, Barak li se zvaše – 2 koma 54, dosta mu je. A da sjebemo Hrvate? Piši: Ivo Josipović, ocena 2 zarez 21.

VUKADINOVIČ (ohrabren): A, Milo, a Milo? Ovi moji iz Vijesti i Monitora mole me da mu smanjimo ocjenu, kažu – puno im to znači. Predlažem dvojku.

ANTONIČ (odmahuje glavom): Da li si ti normalan? Milo može samo 1,98. Čuo sam da je u stvari toliko visok, ali da nosi štikle i da se pravi da ima 2,21. Ali, neće moći u našem istraživanju. Stavi tog kepeca na pretposlednje mesto i javi Čepurinu da je Milo puk’o kao zvečka u istraživanju.

VUKADINOVIČ (oprezno): Tovariš Slobo, a koga da stavimo na poslednje mesto?

ANTONIČ (s prezirom): Onu hulju Erdogana, javio mi se sinoć Dodik Mile i zahteva da Turčin dobije 1,83. Gle, stvarno: u našoj anketi dobio 1,83? Alah je veliki, Vukadinoviču!

VUKADINOVIČ (lukavo): Ali, šta ako nas na Konferenciji pitaju koliko je ljudi anketirano? Ne mogu da im kažem da nas je četvoro: ti, ja, Čepurin i Mile. Izgledaćemo kao rusofili.

ANTONIČ (zamišljeno): Prvo, ne pominjemo anketirane. Pominjemo ove iz Novog Sada koji su nam dali pare, ali neki nivo realnosti moramo zadržati; prema Čepurinu držimo polnu distancu, blizu, ali ne bliže. Ako traže brojeve, reći ćemo da brojevi nisu bitni već duh javnog mnjenja.

VUKADINOVIČ (tiho): Zajebavaće nas, Slobodane, kažem ti. Nećemo moći da uđemo u „Mornar“, a da nam se konobari ne smeju.

ANTONIČ (uverljivo): Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snijegovi i šaš. Čim se oglasi Čepurin i pozove se na naše istraživanje, pare će da legnu. A kad pare legnu, zabole nas kurac za južni i severni tok. Mnogaja ljeta, moj dobri Đorđe u „Mornaru“; provereno, min njet.

* Upišavajuće istraživanje sa sajta NSFM/NSARM možete čitati kao novogodišnji vic-urnebes srpsko-ruskog reality-show programa sa Antoničem i Vukadinovičem na sledećoj proruskoj adresi.

From Russia with Hate: Aleksandar Čepurin, ambasador

Majmun u politici

Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin, ohrabren desetogodišnjom političkom strategijom snishodljivosti srpskih rukovodstava prema svemu ruskom, a našem, u maniru istinskog Putinovog kabadahije, zna nešto što mi ne znamo ili je umislio da je gubernator Srbije koji može da nalaže i sugestivno zastrašuje javnost

Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin izjavio je da je za Rusiju neprihvatljivo članstvo Srbije u NATO-u i da bi bila “potpuna glupost da neko iz Srbije dopuzi i moli za prijem u NATO posle bombardovanja koje joj je nanelo štetu od 120 milijardi dolara".

Fokusirajući se isključivo na interese Rusije, za Srbiju, iskreno, zabole ga balalajka, Čepurin nije pominjao ruski ucenjivački potencijal Velikog brata koji je rezultirao pljačkom domaćih prirodnih resursa, poklanjanjem Naftne industrije Srbije (NIS) za prebednih 400 miliona evra i oštetio državu za ko zna koliku neostvarenu dobit koju ovih dana Rusi sabiraju. Da diplomatski skandal preraste u potpuni krah suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, postarale su se patriote koje ni slovo nisu prozborile na ovako flagrantno i bezobrazno mešanje u unutrašnju politiku Srbije, sve dok gadosti izgovara pripiti Rus, a ne kakav imperijalista sa Zapada.

“To je crvena linija koja nikako ne odgovara Rusiji. NATO je stvoren protiv Sovjetskog Saveza, kojeg odavno nema i apsolutno nije jasno protiv koga je onda usmeren ili stvarno želite da ratujete u Iraku, Libiji ili Siriji. Nema tu nikakvih drugih prednosti ili hoćete da se samo zbratimite s Turskom, koja je član NATO-a”, rekao je Čepurin na predavanju studentima privatne Akademije za diplomatiju i bezbednost, sugerišući, valjda, da su Turci niža bića, nešto poput nas Srba koji smo definitivno izgubili svaku trunku nacionalne časti kada ovu barabu nismo naglavačke najurili u diplomatskom džaku, nego bedno dopuštamo da nam pripoveda priče o Siriji koju njegov šef Putin satire u krvavoj podršci diktatoru kakav je i on sam.

Raspomamljen snagom topuza velesile koji smrdi nečovještvom, ruski ambasador se nije zaustavio na ovoj bedastoći, već je novi doprinos diplomatskom huliganizmu dao u odgovoru na pitanje bivšeg gradonačelnika Cetinja Aleksandra Aleksića – da li se može zaustaviti priključenje Crne Gore NATO, kazavši da “u politici kao i svuda postoje majmuni”, potvrđujući ovu smelu tezu sopstvenim prisustvom u međunarodnoj diplomatiji.

Zagriženo zastupajući tajkunsku spoljnu politiku Rusije, Čepurin je upozirio i na drugu “crvenu liniju” (iza koje, moguće je, streljaju bez pitanja) u odnosima Rusije prema Srbiji, navodeći da “niko u pregovorima sa Srbijom ne sme da je pritiska da se negde veže i da bilo koji oblik integracija ne mora da remeti dugu tradiciju kulturnih, privrednih i političkih rusko-srpskih odnosa, jer je to prvenstveno u interesu Srbije”, procenio je Čepurin umesto građana, seljaka i poštene inteligencije, neskriveno i sa uverenjem računajući da je svako srpsko političko rukovodstvo maloumno poput onog prethodnog.

Čepurin je velikodušno naveo da Rusija prihvata pridruživanje EU kao glavni geopolitički cilj suverene Srbije, ali da to ne bi trebalo da narušava rusko-srpske odnose niti da dodatno komplikuje odnose sa nečim što još ne postoji - Evroazijskom ekonomskom unijom, koja će biti stvorena, a možda i neće, 2015. godine i kojoj je, iz nekog neizrečenog carskog razloga, veoma važno razvijanje odnosa sa Srbijom.

“Ako se teoretski gleda na evropske integracije, može se reći - jeste, idemo u tom pravcu, maštamo o tome, hoćemo da budemo pravi Nemci, ali to se u životu ne događa i sve je drugačije. Političke odluke bi trebalo dobro proračunati tako da budu u interesu Srbije i njenih građana. Ako je, međutim, u pitanju mašta, onda je potreban oprezniji pristup”, rekao je Čepurin koji očito priželjkuje da se svi premetnemo u Ruse jer će to biti u interesu Srba kojih više neće biti, ukoliko dobro razumemo plitku logiku votkijanske misli.

“Da li je zemlja zainteresovana za očuvanje svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta i da li integracioni procesi to omogućavaju. Devojka ne može da računa na svadbu ako mladić shvati da je spremna na sve”, upitao je Čepurin, potom dao odgovor koji nedvosmisleno sugeriše da je Srbija ništa drugo do Kurva, a Rusi ne vole kurve, osim ako nisu u funkciji diplomatije sa visokim potpeticama.

“Prijatelji kažu ‘Kosovo je Srbija’. Ako oni to ne govore danas, moramo da računamo da će reći sutra. Separatistički pokreti mogu opstati samo uz spoljnu pomoć. Kada ta pomoć prestane, kao što smo videli u Čečeniji, situacija odmah postane regulisana i drugačija. Ne možemo da zatvorimo oči pred tim pitanjem”, otvoreno je Čepurin zazivao politički puč i dolazak “onih koji govore”, misleći na “one koji se u ćutanju najbolje razumeju” po cenu spaljivanja čitave jedne zemlje, poput pomenute, nesrećne Čečenije, tog simbola državnog terorizma i globalnog moralnog posrnuća koje je stvorilo krvavu lančanu reakciju u alhemičarskoj izvedbi dve najveće velesile.

“U međunarodnom pravu postoji više mogućnosti da se stvar na Kosovu reši onako kako je Srbija zainteresovana. Ovde se stvara utisak da je sve propalo, ali to pitanje zahteva napor i upornost. Morate da verujete da ste u stanju da rešite to pitanje. Istina je na vašoj strani i od vas mnogo zavisi”, nije odoleo Čepurin, a da se malo ne poigra sa ljudskim sudbinama, jer ga prolivanje tuđe krvi, očito, nimalo ne opterećuje.

“Da li ste videli anketu o popularnosti stranih političara u Srbiji? Ako niste, onda vam neću reći ko je prvi. A pretposlednji je taj na kojeg ste verovatno mislili. To je kao moda. Najpre to neko radi svesno, a onda se pojavi mnogo njih koji trče za njim nadajući se banani”, pozvao se Čepurin na anketu bizarnu do imbecilnosti, ako se zna da je rađena u saradnji NSFM i Društva rusko-srpskog prijateljstva, na uzorku od devet slučajnih ruskih prolaznika i uz pomoć impresija Antonića i Vukadinovića, gde je statistički ustanovljeno putem patriotskih osrednjih vrednosti da je, razume se, najpopularniji političar u Srbiji nitko drugi do Putin, da je najgori Turčin Erdogan, a odmah do njega Crnogorac Milo Đukanović, da većina građana podržava savez sa Rusijom, da ne mogu da zamisle život bez ruske kulture, te da će cevima Južnog toka poteći kavijar i votka

Ovom nazovi predavanju, a zapravo najgnusnijem podrivanju suvereniteta Srbije kao moderne države daleko od okova Putinovog gulaga, prisustvovao je čudan skup u kome su se našli razni podskupovi, počev od bivšeg načelnik Generalštaba Vojske Srbije Branka Krge, preko zanosne profesorke međunarodnog prava Smilje Avramov, bivšeg direktora BIA Andreja Savića, do vlasnika privatne Akademije za diplomatiju i bezbednost, čuvenog Mirinog julovca Nenada Đorđevića.