Преносимо | |||
О амбасадору Александру Чепурину и истраживању НСПМ |
петак, 29. новембар 2013. | |
(Е-новине) Антонич и Вукадинович, два дубока грла Александра Чепурина Русија се воли договорном анкетом У тренуцима великих историјских ломова у главама Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, њихово гласило Нова Српска Фашистичка Мисао (НСФМ) има лијеп обичај да направи специјалног потомка, ћерку-фирму под именом Нова Српска, Али Руска Мисао (НСАРМ). Ово ново предузеће недавно се представило јавности са резултатима шокантног истраживања јавности на тему „расположења јавног мњења, пре свега у односу на ’Јужни ток’ и руско-српске односе“. Како су нас на специјално уприличеној пресс-конференцији обавестили Вукадиновић и Антонић (руски: Антонич и Вукадинович), ово значајно истраживање урађено је у сарадњи са Друштвом руско–српског пријатељства из Новог Сада Да поновимо, ако нисте добро прочитали: истраживање о српско-руским односима радило се у пријатељском окружењу Друштва руско–српског пријатељства из Новог Сада, чији је једноцифрени број непознат, из безбедносних разлога. За разлику од озбиљних професионалаца из озбиљних Агенција који имају доказе да ли је у анкети учествовало 100 или 2013 или 32.875 људи – Вукадиновић и Антонић, као да им је руска маца појела језик, не помињу колико је живућих ликова учествовало у овој статистичкој превари. Претпоставља се, у ствари, да су ексклузивно анкетирани једино чланови српско-руске јединице из ћелије у Новом Саду, јер у овој потемкинској пошалици нема ничег супстанцијалног што би доказало да је истраживање уопште урађено, већ су, највероватније, Вукадиновић и Антонић сами попуњавали формуларе у дијалогу који, отприлике, изгледа овако. ВУКАДИНОВИЧ (уплашено): Где смо стали, Антоничу? Шта да упишем у ову колону са врло интересантним насловом „Подржавате ли савез Србије и Русије“? АНТОНИЧ (опуштено): Многаја љета, драги Вукадиновичу! Упишимо истину: рецимо, 62 одсто подржава ову опцију. ВУКАДИНОВИЧ (у грчу): Да се не осрамотимо пред новосадским русофилима, пусти ме да упишем 66 одсто. АНТОНИЧ (лаконски): Сумњиви су округли бројеви, рецимо 67,5 је идеално. Ни мало, ни много. ВУКАДИНОВИЧ (уморно): Брине ме што нисмо написали о каквом је савезу Србије и Русије реч. Могу људи да помисле да је то нешто око културе или народних песама или хокеја, а? Да нам не замери Чепурин, зајебан је то амбасадор. АНТОНИЧ (забавно): Боли њега курац за опис, њему су важни бројеви. Синоћ ми је запретио да не смемо да идемо испод 67 одсто. ВУКАДИНОВИЧ (болно): А колико да проценим да је против Савеза? Смем ли убацим 20 одсто? АНТОНИЧ (удара шаком у сто): Непријатељу ни зрно истраживања. Пиши: 18,2 одсто. ВУКАДИНОВИЧ (брише зној са чела): Шта ако се Чепурин нада мањем броју? АНТОНИЧ (бесно): То што он плаћа наше истраживање, не значи да ми стварно морамо да анкетирамо људе. Анкете су превазиђене; боље ми знамо шта људи мисле него они сами. Осамнаест кома два је таман. ВУКАДИНОВИЧ (гледа у формулар): Ово је зајебано, слушај: „Да ли подржавате улазак Србије у НАТО?“. Шта да упишем под „да“, мајке ти? Десет одсто, највише. АНТОНИЧ (скида наочаре): Не смемо дозволити да непријатељу дамо материјал за напад на истраживање. Десет одсто је мало, знаш, бре, Ђоле, и сам. Него, пиши ти 16,2 %. Скоро да је дељиво са четири, лако се памти, одвратно је мало, а звучи нереално. ВУКАДИНОВИЧ (тихо): Товариш Антонич, свака вам је ка у Његоша: прецизна, одмерена, али моћна. Дакле, пишем 16,2, а питам: колико је против? Рецимо 67,2? АНТОНИЧ (вришти): Ти ниси нормалан! Хоћеш да нас Чепурин претвори у статистичку грешку, а? Захтевао је, тражио, инсистирао: више од 70 одсто! ВУКАДИНОВИЧ (послушно шапуће): 71,1. Је л’ може? АНТОНИЧ (бесно): Не може. Упиши 71,2. ВУКАДИНОВИЧ (летаргично): Имамо проблем, јер је избор велики, слушај; на питање „Колико је изградња Јужног тока значајна за Србију“ нудимо следеће варијанте – веома је значајна, донекле је значајна, није од значаја, штетна је, не знам. АНТОНИЧ (збуњено): Шта не знаш? ВУКАДИНОВИЧ (збуњенији): Знам, како да не знам, читам ти последња два: штетна је, не знам. АНТОНИЧ (устаје и удара Вукадиновича): Ти мене зајебаваш, већ два пута понављаш „не знам“. ВУКАДИНОВИЧ (погрбљен, с рукама преко главе): Не кажем ја да не знам, кажем да знам, али и не знам је опција. АНТОНИЧ (штипа Вукадиновића): Не знам није опција, ти све знаш, Ђорђе, освести се! ВУКАДИНОВИЧ (плаче): Не кажем, Слобо, да ја не знам, већ да наши непостојећи анкетирани кажу „не знам“. И немој више да ме удараш, суров си, Антоничу, жесток си момак. АНТОНИЧ (хладно): Буди прецизнији у изражавању, мој ти је савет. Него, где смо стали? ВУКАДИНОВИЧ (брише сузе): Веома је значајна – колико? АНТОНИЧ (ледено): Педесетак посто, рецимо: 50,4. ВУКАДИНОВИЋ (гледа у празно): Донекле је значајна – колико? АНТОНИЧ (зури у Вукадиновића): Отприлике: 32,00. ВУКАДИНОВИЧ (јеца): Не знам. Мислим, опција „не знам“, колико да јој дамо? АНТОНИЧ (шмира): 7,4 одсто. Воли Чепурин бројеве у комбинацији са седам и четири. Траума из коцкарског детињства, вероватно. ВУКАДИНОВИЧ (смирује се): Сад иде оно што волимо, оцењивање политичких личности бројевима од један до пет. АНТОНИЧ (цери се): Крећемо од најбоље оцењеног, од нашег друга Путина. Рецимо: 3,68. ВУКАДИНОВИЧ (уплашено): Нека буде 3,69, молим те. АНТОНИЧ (строго): Идемо, Ђоле. Нека бије, нека бије – Ангела Меркел: 2,84. Нека трећи буде онај Обама, Барак ли се зваше – 2 кома 54, доста му је. А да сјебемо Хрвате? Пиши: Иво Јосиповић, оцена 2 зарез 21. ВУКАДИНОВИЧ (охрабрен): А, Мило, а Мило? Ови моји из Вијести и Монитора моле ме да му смањимо оцјену, кажу – пуно им то значи. Предлажем двојку. АНТОНИЧ (одмахује главом): Да ли си ти нормалан? Мило може само 1,98. Чуо сам да је у ствари толико висок, али да носи штикле и да се прави да има 2,21. Али, неће моћи у нашем истраживању. Стави тог кепеца на претпоследње место и јави Чепурину да је Мило пук’о као звечка у истраживању. ВУКАДИНОВИЧ (опрезно): Товариш Слобо, а кога да ставимо на последње место? АНТОНИЧ (с презиром): Ону хуљу Ердогана, јавио ми се синоћ Додик Миле и захтева да Турчин добије 1,83. Гле, стварно: у нашој анкети добио 1,83? Алах је велики, Вукадиновичу! ВУКАДИНОВИЧ (лукаво): Али, шта ако нас на Конференцији питају колико је људи анкетирано? Не могу да им кажем да нас је четворо: ти, ја, Чепурин и Миле. Изгледаћемо као русофили. АНТОНИЧ (замишљено): Прво, не помињемо анкетиране. Помињемо ове из Новог Сада који су нам дали паре, али неки ниво реалности морамо задржати; према Чепурину држимо полну дистанцу, близу, али не ближе. Ако траже бројеве, рећи ћемо да бројеви нису битни већ дух јавног мњења. ВУКАДИНОВИЧ (тихо): Зајебаваће нас, Слободане, кажем ти. Нећемо моћи да уђемо у „Морнар“, а да нам се конобари не смеју. АНТОНИЧ (уверљиво): Све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, снијегови и шаш. Чим се огласи Чепурин и позове се на наше истраживање, паре ће да легну. А кад паре легну, заболе нас курац за јужни и северни ток. Многаја љета, мој добри Ђорђе у „Морнару“; проверено, мин њет. * Упишавајуће истраживање са сајта НСФМ/НСАРМ можете читати као новогодишњи виц-урнебес српско-руског rеаlity-shоw програма са Антоничем и Вукадиновичем на следећој проруској адреси. From Russia with Hate: Aleksandar Čepurin, ambasador Мајмун у политици Амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин, охрабрен десетогодишњом политичком стратегијом снисходљивости српских руководстава према свему руском, а нашем, у маниру истинског Путиновог кабадахије, зна нешто што ми не знамо или је умислио да је губернатор Србије који може да налаже и сугестивно застрашује јавност Амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин изјавио је да је за Русију неприхватљиво чланство Србије у НАТО-у и да би била “потпуна глупост да неко из Србије допузи и моли за пријем у НАТО после бомбардовања које јој је нанело штету од 120 милијарди долара". Фокусирајући се искључиво на интересе Русије, за Србију, искрено, заболе га балалајка, Чепурин није помињао руски уцењивачки потенцијал Великог брата који је резултирао пљачком домаћих природних ресурса, поклањањем Нафтне индустрије Србије (НИС) за пребедних 400 милиона евра и оштетио државу за ко зна колику неостварену добит коју ових дана Руси сабирају. Да дипломатски скандал прерасте у потпуни крах суверенитета и територијалног интегритета Србије, постарале су се патриоте које ни слово нису прозбориле на овако флагрантно и безобразно мешање у унутрашњу политику Србије, све док гадости изговара припити Рус, а не какав империјалиста са Запада. “То је црвена линија која никако не одговара Русији. НАТО је створен против Совјетског Савеза, којег одавно нема и апсолутно није јасно против кога је онда усмерен или стварно желите да ратујете у Ираку, Либији или Сирији. Нема ту никаквих других предности или хоћете да се само збратимите с Турском, која је члан НАТО-а”, рекао је Чепурин на предавању студентима приватне Академије за дипломатију и безбедност, сугеришући, ваљда, да су Турци нижа бића, нешто попут нас Срба који смо дефинитивно изгубили сваку трунку националне части када ову барабу нисмо наглавачке најурили у дипломатском џаку, него бедно допуштамо да нам приповеда приче о Сирији коју његов шеф Путин сатире у крвавој подршци диктатору какав је и он сам. Распомамљен снагом топуза велесиле који смрди нечовјештвом, руски амбасадор се није зауставио на овој бедастоћи, већ је нови допринос дипломатском хулиганизму дао у одговору на питање бившег градоначелника Цетиња Александра Алексића – да ли се може зауставити прикључење Црне Горе НАТО, казавши да “у политици као и свуда постоје мајмуни”, потврђујући ову смелу тезу сопственим присуством у међународној дипломатији. Загрижено заступајући тајкунску спољну политику Русије, Чепурин је упозирио и на другу “црвену линију” (иза које, могуће је, стрељају без питања) у односима Русије према Србији, наводећи да “нико у преговорима са Србијом не сме да је притиска да се негде веже и да било који облик интеграција не мора да ремети дугу традицију културних, привредних и политичких руско-српских односа, јер је то првенствено у интересу Србије”, проценио је Чепурин уместо грађана, сељака и поштене интелигенције, нескривено и са уверењем рачунајући да је свако српско политичко руководство малоумно попут оног претходног. Чепурин је великодушно навео да Русија прихвата придруживање ЕУ као главни геополитички циљ суверене Србије, али да то не би требало да нарушава руско-српске односе нити да додатно компликује односе са нечим што још не постоји - Евроазијском економском унијом, која ће бити створена, а можда и неће, 2015. године и којој је, из неког неизреченог царског разлога, веома важно развијање односа са Србијом. “Ако се теоретски гледа на европске интеграције, може се рећи - јесте, идемо у том правцу, маштамо о томе, хоћемо да будемо прави Немци, али то се у животу не догађа и све је другачије. Политичке одлуке би требало добро прорачунати тако да буду у интересу Србије и њених грађана. Ако је, међутим, у питању машта, онда је потребан опрезнији приступ”, рекао је Чепурин који очито прижељкује да се сви преметнемо у Русе јер ће то бити у интересу Срба којих више неће бити, уколико добро разумемо плитку логику воткијанске мисли. “Да ли је земља заинтересована за очување свог суверенитета и територијалног интегритета и да ли интеграциони процеси то омогућавају. Девојка не може да рачуна на свадбу ако младић схвати да је спремна на све”, упитао је Чепурин, потом дао одговор који недвосмислено сугерише да је Србија ништа друго до Курва, а Руси не воле курве, осим ако нису у функцији дипломатије са високим потпетицама. “Пријатељи кажу ‘Косово је Србија’. Ако они то не говоре данас, морамо да рачунамо да ће рећи сутра. Сепаратистички покрети могу опстати само уз спољну помоћ. Када та помоћ престане, као што смо видели у Чеченији, ситуација одмах постане регулисана и другачија. Не можемо да затворимо очи пред тим питањем”, отворено је Чепурин зазивао политички пуч и долазак “оних који говоре”, мислећи на “оне који се у ћутању најбоље разумеју” по цену спаљивања читаве једне земље, попут поменуте, несрећне Чеченије, тог симбола државног тероризма и глобалног моралног посрнућа које је створило крваву ланчану реакцију у алхемичарској изведби две највеће велесиле. “У међународном праву постоји више могућности да се ствар на Косову реши онако како је Србија заинтересована. Овде се ствара утисак да је све пропало, али то питање захтева напор и упорност. Морате да верујете да сте у стању да решите то питање. Истина је на вашој страни и од вас много зависи”, није одолео Чепурин, а да се мало не поигра са људским судбинама, јер га проливање туђе крви, очито, нимало не оптерећује. “Да ли сте видели анкету о популарности страних политичара у Србији? Ако нисте, онда вам нећу рећи ко је први. А претпоследњи је тај на којег сте вероватно мислили. То је као мода. Најпре то неко ради свесно, а онда се појави много њих који трче за њим надајући се банани”, позвао се Чепурин на анкету бизарну до имбецилности, ако се зна да је рађена у сарадњи НСФМ и Друштва руско-српског пријатељства, на узорку од девет случајних руских пролазника и уз помоћ импресија Антонића и Вукадиновића, где је статистички установљено путем патриотских осредњих вредности да је, разуме се, најпопуларнији политичар у Србији нитко други до Путин, да је најгори Турчин Ердоган, а одмах до њега Црногорац Мило Ђукановић, да већина грађана подржава савез са Русијом, да не могу да замисле живот без руске културе, те да ће цевима Јужног тока потећи кавијар и вотка Овом назови предавању, а заправо најгнуснијем подривању суверенитета Србије као модерне државе далеко од окова Путиновог гулага, присуствовао је чудан скуп у коме су се нашли разни подскупови, почев од бившег начелник Генералштаба Војске Србије Бранка Крге, преко заносне професорке међународног права Смиље Аврамов, бившег директора БИА Андреја Савића, до власника приватне Академије за дипломатију и безбедност, чувеног Мириног јуловца Ненада Ђорђевића. |