Novo zatezanje rusko-ukrajinskih odnosa

(NIN, 24. 9. 2011)

Period zbližavanja i stabilnosti u odnosima Rusije i Ukrajine koji je počeo dolaskom na vlast Viktora Janukoviča, završio se ovih dana u Dušanbeu susretom ruskog i ukrajinskog predsednika na samitu ZND, na kome je Janukovič zapretio da će, zbog „nepravednih“ cena gasa, tužiti Rusiju Međunarodnom sudu u Stokholmu. Medvedev prosto nije našao za shodno da razgovara s njim u četiri oka, jer „Ukrajina ne nudi ništa konkretno“. Ruski predsednik je ukrajinsko traženje popusta, bez nuđenja bilo čega u zamenu, nazvao „parazitizmom“.

Ukrajina od prošle godine pokušava da ubedi Rusiju da su nepravedni gasni ugovori koje su 2009. potpisali Julija Timošenko i Vladimir Putin posle velike gasne krize u kojoj se pola Evrope smrzavalo jer je Ukrajina zavrnula slavine svog gasovoda preko koga gas ide u Evropu, pokušavajući da na taj način privoli Rusiju da snizi cenu. Julija Timošenko se nalazi u zatvoru pod optužbom da je prekoračila ovlašćenja prilikom potpisivanja ugovora. Evropa ovaj proces doživljava kao politički i traži od Janukoviča da se prekine. Rusko Ministarstvo inostranih poslova izjavilo je da je ugovor potpisan po svim pravilima i zakonima.

Kijev, međutim, uporno tvrdi da je cena gasa koju Ukrajina plaća veća od cene koju plaća Evropa, a ukrajinski predsednik je izjavio ruskim medijima da Ukrajina zbog takvog ugovora gubi godišnje pet do šest milijardi dolara, a da će ta suma za deset godina, koliko važi ugovor, porasti na 60 milijardi, što je približno dvadeset posto državnog budžeta. Predsednik Medvedev je na to izjavio da su takve priče „čista propaganda. Ukrajina plaća gas po istoj formuli po kome ga plaća cela Evropa. Istina je da su cene visoke, ali one ponekad bivaju i niske, a u tom slučaju gubitke trpi izvoznik“. Gasprom je na to dodao da manje od Ukrajine plaćaju samo one zemlje koje zajedno sa Rusijom grade gasovode ili imaju zajednička preduzeća.

Ukrajinski politički analitičari i Janukovičevi protivnici u već tradicionalno podeljenoj Ukrajini, tvrde da je Janukovič iznenada shvatio da je cena gasa visoka pod uticajem moćnih oligarha – Firtaša, koga je Julija Timošenko tim ugovorom izbacila iz posla sa gasom, i Ahmetova čije fabrike zavise od cena gasa, a koga nazivaju „Janukovičevim novčanikom“. Istini za volju, kad je prošlog proleća potpisivao ugovor o produženju boravka Crnomorske flote na Krimu do 2042. godine u zamenu za popust na gas u iznosu od 100 dolara za hiljadu kubnih metara, ukrajinski predsednik se nije žalio na nepravdu. Naprotiv, tada se govorilo da će Kijev na taj način uštedeti godišnje četiri milijarde dolara, a za deset godina i svih 40.

Na zahtev za novo smanjenje cene, Rusija je odgovorila nudeći dve varijante u kojima je to moguće – jedna je da se Ukrajina pridruži Carinskom savezu u kome su Rusija, Belorusija i Kazahstan, a druga je da proda deo svog transportnog sistema Rusiji. U tom slučaju bi Ukrajina uštedela osam milijardi dolara godišnje, što znači da bi dobijala gas po cenama po kojima ga koristi Rusija (oko 80-90 dolara).

Predlog o prodaji gasovoda Ukrajina je odbila nazivajući ga ucenom i napadom na suverenitet nezavisne države.

Umesto pristupanja Carinskom savezu, Janukovič predlaže formulu 3+1, prema kojoj Kijev daje sebi mogućnost da bira koje će ugovore potpisivati. Razlog tome su pregovori koje Ukrajina vodi o ulasku u Evropsku zonu slobodne trgovine (FTA). U slučaju integracije u Carinski savez, ti pregovori bi morali biti prekinuti – takva su evropska pravila.

Situacija je iz dana u dan sve neprijatnija i liči na objavu novog, trećeg po redu, gasnog rata u kome se unapred zna da će Ukrajina izgubiti, kao što je izgubila i dva prethodna. Kijev, za čiju je ekonomiju cena gasa zaista veliko opterećenje, iz dana u dan smišlja nove načine da se oslobodi zavisnosti od ruskog gasa, ali sa vrlo malim izgledima na uspeh. Molba korisnicima da smanje potrošnju, čak i ako uspe, ne donosi ništa jer ugovor je dugoročan i u njemu je definisana, pored cene, i minimalna količina gasa koju kupac mora da povuče, ili, ako ne povuče – da plati.

Ovih je dana lansirano „spasonosno“ rešenje - uvoznik „Naftogas“ će biti rasformiran, podeljen na tri firme, pa će samim tim ugovor sa Rusijom prestati da važi. Prema tvrđenju ruske strane, takvo rešenje je prilično naivno i nema suda u svetu koji bi ga odobrio.

Naravno, i Rusija zavisi od Ukrajine, sve dok gas ide u Evropu preko ukrajinske teritorije, gasovodom, koji, pokazala je praksa, vlasnici mogu i da zatvore. Ta zavisnost je, međutim, ovih dana veoma smanjena. Naime, puštena je u rad prva grana novog gasovoda „Severni tok“ koji ide ispod Severnog mora. Za godinu dana počeće da radi i druga, a već se govori i o mogućoj izgradnji treće grane. Kad proradi i „Južni tok“ čija se izgradnja priprema, njihovi ukupni kapaciteti će biti veći od ukrajinskih. Prilikom puštanja u rad novog gasovoda Vladimir Putin je rekao da „kao i svaka tranzitna zemlja, Ukrajina stalno dolazi u iskušenje da iskoristi svoj tranzitni položaj. Sada ta ekskluziva iščezava“.

Problemi koji se poslednjih godina periodično javljaju u odnosima Rusije sa državama nastalim od bivših sovjetskih republika imaju vrlo prostu osnovu – te države su, kao članice Zajednice nezavisnih država, godinama dobijale od Rusije jevtin gas na čemu se često držala njihova ekonomija. Ukrajinski i beloruski građani i danas plaćaju gas mnogo jevtinije nego ruski. Surova tržišna ekonomija učinila je svoje, cene gasa su za poslednjih nekoliko godina i za ruske građane višestruko uvećane, cena nafte na svetskom tržištu su čak i uprkos krizi visoke (a na osnovu njih se izračunava cena gasa), pa je došlo vreme da tako plaćaju i „bratske države“.

To najčešće njihova ekonomija ne može da izdrži, pa se onda Rusija optužuje za ucenjivanje, nerazumevanje, nepravednost. S druge strane, emocija u ekonomiji, uključujući i rusku – nema. Rusija je svojim partnerima predložila vrlo jasan izbor – ili smo braća, pa ćete onda vi ući u carinski savez, i tako ćemo se boriti zajedno protiv krize, ili smo poslovni partneri i radićemo na osnovama toliko hvaljene tržišne ekonomije. To je, međutim, ono što bivše sovjetske republike, sa nerazvijenom ekonomijom i zastarelom industrijom, vrlo teško prihvataju. Zato traže spas u Evropi, ali alternativa koju im ona nudi, ma koliko privlačna na prvi pogled, na kraju se pokaže kao lošija od ruske.

Kad bismo i ostavili po strani trenutnu krizu Evropske unije, ostaje prosta činjenica da nijedna od postsovjetskih država nema robu koja bi zadovoljila standarde Evrope. Proći će još mnogo vremena pre nego što beloruski traktori krenu evropskim njivama ili gruzijsko vino zameni francusko na evropskim stolovima. Rusija je još uvek jedino pravo tržište za ukrajinski metal ili proizvode hemijske industrije, koji bi, kad bi se plaćala prava cena gasa, bio preskup zato što se zbog zastarelih mašina za njegovu proizvodnju koristi tri puta više gasa nego u evropskim zemljama. Isto je i sa poljoprivredom koja bi mogla, eventualno, biti šansa za Ukrajinu – Evropa i Turska već proizvode sasvim dovoljno da im nova roba nije potrebna. Obrni-okreni, jedini pravi partner im ostaje Rusija.

Prema analizi koju su napravile ruska i ukrajinska akademija nauka, ukoliko bi se Ukrajina priključila Carinskom savezu, njen izvoz u Rusiju bi se uvećao za 4,5 – 8,8 milijardi dolara. To se odnosi pre svega na mašinsku i metaluršku industriju. Rast robne razmene (ne računajući gas) povećao bi ukrajinski bruto dohodak od 13,5 – 16,4.

U slučaju da Ukrajina uđe u FTA smanjiće se kupovna moć građana u istom onom obimu u kome bi se povećala prilikom ulaska u Carinski savez. Biće uništena visokotehnološka industrija koja ne može da konkuriše Evropi.