петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > (Не)транспарентност страних инвестиција у Србији
Преносимо

(Не)транспарентност страних инвестиција у Србији

PDF Штампа Ел. пошта
Родољуб Шабић   
четвртак, 10. јун 2021.

 Као мање више све друге земље и Србија настоји да на своју територију привуче што више страног капитала. Таква настојања су, наравно, сасвим логична,  мотивисана су низом потенцијалних  доприноса које стране инвестиције и кредити могу да дају економији земље.

Укупном економском развоју земље, превазилажењу регионалних развојних неравномерности и смањењу сиромаштва страни капитал може дати веома битан допринос. Тај допринос се не огледа само у финансијској вредности капитала већ, и то пре свега, у томе што са собом, по правилу, доносе и додатне вредности попут трансфера технологије, нових знања у областима менаџмента и организације, приступа новим извозним тржиштима, повећања ефикасности домаће привреде снижавањем трошкова производње и подстицањем конкуренције на домаћем тржишту и сл. У том контексту од посебног  значаја је остваривање сарадње са компанијама из развијенијих земаља, оним које представљају главне носиоце активности и развоја у у својим делатностима. Таква сарадња може најбрже да подигне ниво привредне активности и посебно извоза, побољша платни биланс земље, повећа приходе буџета и, што је посебно важно за земље са великом незапосленошћу, битно допринесе повећању запослености.

Нормално је да због наведених разлога све земље настоје да привуку што више страног капитала, посебно у у облику директних инвестиција па је то у условима све оштрије међународне конкуренције, несумњиво, врло комплексан задатак. Ипак, судећи по неким релевантним подацима, Србија у привлачењу страних инвестиција, нарочито последњих година,  бележи запажене резултате.

Од 2012. до 2019. Србија је бележила континуирани раст страних инвестиција које су са око 1 милијарде у 2012. готово четвороструко увећане до 2018. Тако је Србија према годишњим извештајима које објављује ФДИ интелиџенс, део угледног Фајненшел тајмса, већ неколико година у самом врху, чак на првом месту у свету, по броју директних страних инвестиција. Или, много егзактније, према Извештају Конференције УН за трговину и развој (УНЦТАД) Србија је у 2018. са око 4 милијарде долара, била лидер по висини страних директних инвестиција међу земљама Западног Балкана и истовремено заузимала високо друго место међу земљама у транзицији, одмах иза Руске Федерације. Сличан, нешто скромнији резултат поновила је 2019. И прошле године у Србију је ушло око три милијарде евра страних директних инвестиција. Иако тих скоро три милијарде, у 2020. години значе пад од око 20 одсто у односу на претходну, 2019.  ипак, у околностима које су на глобалном нивоу довеле до драматичног  пада страних инвестиција, чак и тај пад се може оценити као врло вредан резултат.[1]

Стране инвестиције се представљају као кључни стратешки интерес  који нема алтернативу и тиме се објашњавају и правдају све, веома често врло контроверзне економске и правне  мере донете са циљем привлачења инвеститора,  попут високих субвенција  и убрзаног задуживања или креирања посебних правних аката којима се инвеститорима омогућава пословање по повлашћеним условима

Све наведене резултате власт и медији под њеном контролом представљају на практично рекламерски начин, у континуираној снажној кампањи којом доминира стереотип да стране инвестиције саме по себи, аутоматски, доводе до очекиваних бенефита. Стране инвестиције се представљају као кључни стратешки интерес  који нема алтернативу и тиме се објашњавају и правдају све, веома често врло контроверзне економске и правне  мере донете са циљем привлачења инвеститора,  попут високих субвенција  и убрзаног задуживања или креирања посебних правних аката којима се инвеститорима омогућава пословање по повлашћеним условима.

Међутим, за потврду “сјајних” оцена, тачније за реалнију процену стварних укупних ефеката страних инвестиција, уз дужно поштовање према доступним званичним подацима које, не увек усаглашено нуде Влада, Народна банка и Развојна агенција, много шта недостаје. У том контексту велики проблем представља изразита, веома забрињавајућа нетранспарентност већине активности на плану обезбеђења страних инвестиција и пословања са страним партнерима уопште. Уставом зајамчено право јавности да контролише располагања јавним новцем и другим ресурсима се свакодневно изиграва, а одредбе закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, о тајности података и о буџетском систему – претварају се у карикатуре. [2]

Нетранспарентност  односно, консеквентно, одсуство релевантних информација је вероватно  разлог што ни присталице ни критичари нису до данас представили неку свеобухватну и детаљну анализу постојећег система страних инвестиција.  Али и независно од тога може се рећи да је сврсисходност целог система у континуитету, врло дискутабилна, под великим знаком питања.

Расположиви простор не дозвољава сериознији осврт на стање у свим релевантним областима, али је чак и лапидаран осврт довољан за закључак да је за све њих, крупне аквизиције, заједничка улагања, кредитне послове, субвенције, једна заједничка битна карактеристика – врло низак ниво транспарентности.

Ноторна је чињеница да су готово сви „капитални” пројекти, (Београд на води, Железара у Смедереву, Ер Србија, Нафтна индустрија Србије, ФИАТ, аеродром у Београду, ПКБ…) имали  проблем са транспарентношћу. Већина одредби тих уговора са страним инвеститорима, а поготово њихови ефекти нису уопште или нису у потпуности познати јавности и то упркост томе што су информације које су „капиларно“ стизале до јавности изазивале озбиљне сумње не само у оправданост тих послова него и у корупцију.

Највећи инфраструктурни пројекти не спроводе се по законима о јавним набавкама и о јавно-приватном партнерству, већ по специјалним правилима која се креирају само за конкретне случајеве

Највећи инфраструктурни пројекти (ауто путеви, железнице, мостови, метро..),  не спроводе се по законима о јавним набавкама и о јавно-приватном партнерству, већ по специјалним правилима која се креирају само за конкретне случајеве. Закон о посебним поступцима ради реализације пројеката изградње и реконструкције линијских инфраструктурних објеката од посебног значаја за Републику Србију потпуно подрива транспарентност система јавних набавки. Он се, попут закона који је донет у вези са пројектом „Београд на води“ који је евидентно био узор, заснива на неприхватљивом, заиста апсурдном  резону  –  ако је посао „од посебног значаја за Републику Србију“, треба да се одвија по правилима која у мањој мери обезбеђују транспарентност и конкуренцију.

Законска овлашћења Владе  да „нарочито у случају хитности и угрожености реализације пројекта“ (може и у другим ситуацијама),  одлучи да се за одређене пројекте уопште не примењују правила јавних набавки већ „посебан поступак”  дају Влади могућност, коју она нештедимице користи, да транспарентност сведе на само симболичан ниво. Етаблирано је „правно” покриће за то да се, уместо општих правила, креирају правила „по мери“ унапред одабраног партнера.

Бројни проблеми услед оваквог, генерално вишеструко проблематичног, приступа последњих година добијају и додатну, специфичну димензију због односа с Кином. У Србији се реализује већина свих кинеских пројеката у региону (Коридор 10 и Коридор 11, мост Михајло Пупин, куповине железаре Смедерево и рударско-топионичарског комплекса Бор,  модернизација термоелектране Костолац Б3 и Колубара Б…) а то, посебно у контексту евро интеграција Србије као бар прокламованог политичког приоритета, отвара питања могућих дуготрајних негативних последица  због неусклађености кинеских инвестиција са европским еколошким, конкуренцијским и техничким стандардима.

И у функционисању система субвенција нетранспарентност је хроничан проблем. Последњих година то се у нешто мањој мери односи на уговорне обавезе и износе субвенција, али се континуирано, свих 15 година односи на ефекте, односно оправданост субвенција.

Иако су у више наврата из Владе стизале оцене како се субвенције врло,  чак „фантастично“ исплате и брзо враћају у буџет Влада то никад није документовала неком озбиљном анализом оправданости.

Иако су у више наврата из Владе стизале оцене како се субвенције врло,  чак „фантастично“ исплате и брзо враћају у буџет Влада то никад није документовала неком озбиљном анализом оправданости. А таква анализа је неопходна да би се имали колико толико поуздани одговори на нека битна питања, а поготово за то да би се оценила основаност континуираних приговора домаћих привредника на неједнак третман  у односу на стране инвеститоре[3] или отклониле дилеме у вези са висином износа субвенција за које у неким случајевима (нпр. фабрика Бери Калебо или компанија Хенкел са чак 120 000 односно 144 000 евра субвенција по новозапосленом раднику) заиста изгледа да измичу и елементарној логици.

 Како ће се ствари даље одвијати?

Нетранспарентност страних инвестиција омогућава злоупотребу стварних, а поготово наводних корисних ефеката као пропагандног инструмента у сврху релативизовања грубог и систематског кршења уставности и законитости  и неодговорног, импровизаторског вођења јавних послова, а за афирмацију неконтролисане и неограничене власти

Србија, као и друге земље из непосредног окружења,  може с великом вероватноћом да рачуна да ће мултинационалне компаније производњу намењену европском тржишту премештати у наш регион. Може у много рационалнијим оквирима и даље да рачуна и на инвестициону активност Кине. Србија је занимљива инвестициона дестинација и то се не може објашњавати само субвенцијама. Међутим опасна је заблуда уверење да је добар начин за привлачење инвеститора успостављање два паралелна фактичка система – једног  за домаће привреднике, а другог резервисаног за стране инвеститоре и привилеговане домаће фирме за које важе специјални услови и инвестирања и пословања. Истрајавање у таквом приступу неизбежно  доводи до веома негативних последица међу којима су најмаркантније драматично растућа корупција,[4] раст јавног дуга,  кршење права радника и проблеми са загађивањем животне средине.

Нетранспарентност страних инвестиција омогућава злоупотребу стварних, а поготово наводних корисних ефеката као пропагандног инструмента у сврху релативизовања грубог и систематског кршења уставности и законитости  и неодговорног, импровизаторског вођења јавних послова, а за афирмацију неконтролисане и неограничене власти. То значајно  доприноси стању које се, све чешће, с правом  означава као „заробљена држава“. Зато не би смело бити дилеме у вези с тим да је  хитно и радикално подизање нивоа транспарентности свих активности власти у вези са страним улагањима од егзистенцијалног интереса за Србију, њену економију и грађане.

[1] Стране директне инвестиције на глобалном нивоу су у 2020. пале за целих 42%. Према УНЦТАД-овом Монитору инвестиционих трендова на глобалниом нивоу инвесиције су смањене са 1,5 билион долара у 2019. на 859 милијарди у прошлој години. Тако низак ниво није виђен од 1990-их година и за око 30 %  је мањи него у периоду након светске финансијске кризе 2008-2009. године.

[2] Драматично низак ниво нетранспаренрности у континуитету на недвосмислен начин потврђују годишњи извештаји Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Доступни на – www.повереник.рс/ извештаји

[3] Према једној од ретких доступних анализа  система субвенција (професора Економског факултета у Београду Милорада Филиповић и сарадника)  са са подацима до 2019. иза 2/3 пројеката које држава субвенционирала били су страни инвеститори, 202 од 296. Диспропорција у додељеном износу субвенција је и много већа,  страним улагачима дато је 611 милиона, а домаћим само 44 милиона евра.

[4] Илустративан показатељ су оцене и позиције Србије на Глобалном индексу перцепције корупције (ЦПИ), који сваке године објављује глобална антикорупцијска мрежа Транспаренцy Интернатионал.  Последњих осам ЦПИ (2013-20)  показују континуирано назадовање. Сваке године Србија заузима све лошије место на ранг листи и бележи све мањи број поена. Број поена је од 42 у 2013. смањен на 38 у 2020.  а позиција на ранг листи драстично покварена. Са 72. места Србија је пала на деобу  94-101. места са Етиопијом, Суринамом, Танзанијом, Перуом, Шри Ланком, Бразилом и Казахстаном. Са резултатом од 38 поена Србија има чак 5 поена мање од просечне оцене у свету, 19 поена мање од просека у Европи, а чак 26 мање од просека земаља ЕУ.

(talas.rs)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер