Анино незнање или свесно креирани преседан?!

„Гледао сам ово са Аном. Стварно иду предалеко. Наручено питање, нека лева ТВ, па одговор – низак напад на вас.“

На недостојне инсинуације нећу да се осврћем. А немам баш ни жељу да о праву полемишем са особом која је, бар кад је право у питању, не само потпуни аналфабета, него уз то има изразиту, више пута потврђену склоност да право изиграва и крши. Ипак, имајући у виду да је особа стицајем околности премијерка моје земље, као и да успостављену контролу медија злоупотребљава да би дезинформисала јавност – још једном ћу се позабавити темом „ванредног стања“.

И пре него што је ванредно стање уведено, новинари су ме замолили за коментар. Питањем да ли ће оно фактички бити уведено, будући да је било у сфери спекулација, нисам желео да се бавим, али сам рекао да с правног аспекта за увођење ванредног стања, поготово имајући у виду начин који је најављено, нема основа.

Упозорио сам, уз остало, да је нужно разликовати појмове „ванредно стање“ и „ванредна ситуација“. Разликују их и устав и закон, уводе се из различитих разлога, предлажу их и о њима одлучују различити органи, подразумевају различите мере и, што је најважније, битно се разликују по последицама које могу имати по права грађана. У ванредном стању ограничења права могу бити далеко већа, а и отворена је могућност таквих ограничавања која имају врло мало или нимало везе са сузбијањем епидемије.

А за тврдње да у конкретним околностима уместо скупштине ванредно стање може да уведе и тријумвират председника Републике, скупштине и Владе – рекао сам да су без правног основа. Јер тачно је да Устав предвиђа и такву могућност, али искључиво за ситуацију кад скупштина не може да се састане, а ми нисмо у таквој ситуацији.

Ванредно стање је ипак уведено. И то тако што га није увела скупштина већ поменути тријумвират, чиме је трајно бачена сенка на његов легалитет. Утолико већа што се и након проглашења ванредног стања не користе могућности да се правна брљотина која је направљена покуша како-тако конвалидирати тиме што ће је скупштина потврдити и тако што се упорно игнорише низ релевантних уставних одредби.

„Народна скупштина се састаје без позива после проглашења ванредног стања.“ (чл. 106, ст. 4)

Скупштина се после проглашења ванредног стања састаје! Императивна је дикција, дакле одмах и обавезно се састаје. И то сасвим независно од Уставом утврђених услова за редовно и ванредно заседање, чак без позива. Не треба јој ни позив председнице Гојковић, а поготово не некаква дозвола премијерке.

„У случају проглашења ванредног стања поново се успоставља пуна надлежност до окончања ванредног стања.“ (чл. 109, ст. 7)

Устав ово предвиђа за скупштину која је распуштена, тако јасно наглашавајући значај обавезног деловања скупштине у условима ванредног стања.

„Кад одлуку о ванредном стању није донела Народна скупштина, она га потврђује у року од 48 сати, односно чим буде могла да се састане.“ (чл. 200, ст. 8)

Прошло је 48 сати. Али Брнабић упорно истрајава на томе да скупштина не може да се састане. И упорно остаје дужна одговор на питање: а како је то утврдила да скупштина није могла (и да и даље не може) да се састане? Помоћу кристалне кугле? Или јер је покушано сазивање скупштине, али неуспешно? Или је у питању неки само њој познати метод?

Та немогућност је, по њој, последица фамозне Наредбе о забрани окупљања на јавним местима у затвореним просторијама, њене Владе, односно министра здравља. Али апсурдно је дословно аналфабетско тумачење да се због било какве наредбе Владе скупштина не може састати. Никакав акт Владе или ма ког органа извршне власти нигде у демократском свету није и не може бити сметња за одржавање седнице највишег законодавног тела. Релевантна уставна одредба „не може да се састане“ има у виду фактичку немогућност окупљања посланика (немогућност окупљања услед ратних дејстава, терористичких активности, природне катастрофе) а ни у ком случају препреке које би могла да креира Влада, над чијим радом скупштина иначе, по Уставу, врши надзор.

Ствар чини још бизарнијом то што чак ни фамозна Наредба у ствари не би могла бити препрека. Наиме она забрањује окупљање у затвореном простору. Дакле ако неко заиста није умео или хтео да организује седницу скупштине уз примену свих средстава медицинске заштите или кореспондентну седницу скупштине уз примену савремених комуникационих технологија, могао је поштујући фамозну наредбу да је организује на отвореном. Уосталом тако нешто Влада нам је већ демонстрирала, додуше више у пропагандне а не у функционалне сврхе. Скупштина је могла обрнуто.

Било би лепо да се премијерка, ради разумевања права, бар мало информисала о историји. Да јесте, знала би да се у прошлости, у свим тешким, најтежим временима, ванредним стањима, непосредној ратној опасности, чак и у рату, скупштина Србије увек могла састати и да се састајала. И током српско-турског рата, оба балканска рата и у И светском, све до албанске голготе – скупштина не само да је функционисала него је била у сталном заседању. Влада није преузимала њене надлежности, а скупштина је у тим изузетно тешким околностима донела низ важних закона.

На крају сам ипак у дилеми. Је ли збиља могуће да, колики год да је правни аналфабета, Брнабић не разуме цитиране одредбе Устава? Или ће пре бити да разуме, али да перфидно покушава да брани управо креирани преседан – да свемогућа Влада, кад год јој затреба, чак и обичном наредбом може онемогућити заседање скупштине?

Аутор је адвокат и бивши Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.

(Пешчаник.нет)