Nemačka je poražena, banke su ponovo pobedile

(Blog Nebojše Katića)

Nemačka je poražena, banke su ponovo pobedile i teret sanacije evrozone snosiće samo njeni građani. Tako bar sledi iz poslednjeg paketa mera za rešavanje finansijske krize, koje je kancelarka Merkel usaglasila sa predsednikom Sarkozijem.

Nemačka je odustala od svog zahteva da i finansijski sektor na sebe preuzme deo odgovornosti za krizu evrozone i da snosi troškove njenog ozdravljenja. Preciznije, banke će preuzeti samo deo troškova sanacije Grčke, ali neće učestvovati u sanaciji ostalih država u krizi.

Kapitulacijom Nemačke uklonjena je i poslednja velika prepreka apsolutnoj moći finansijske oligarhije. Svet se vraća tamo gde je već bio pre izbijanja ekonomske krize. Iako je najodgovorniji za svetsku finansijsku krizu, iako je doveo do kolapsa budžeta najvećeg broja zapadnih država i gurnuo svet u opasan ekonomski i politički haos, finansijski sektor je, paradoksalno, iz krize izašao ojačan.

Upravo oni, koji su koliko juče vapili za pomoć i iznudili je od matičnih država, sada se okreću protiv svojih spasilaca, učeći ih tobože vrlinama odgovornog budžetskog upravljanja. Krivica finansijskog sektora je tako nestala sa radara i svi su zaboravili kako je i zašto sve počelo.

Proces slamanja Nemačke trajao je mesecima, a žestoka orkestrirana kampanja protiv nje samo je integralni deo kampanje rušenja evrozone. U delu međunarodne štampe Nemačka se prikazuje u najcrnjem svetlu, a neupućenom čitaocu bi moglo izgledati i da je Nemačka najveća prepreka razrešavanju krize i ključni krivac za nevolje i žrtve koje moraju podneti prezadužene države. Usmeravanje gneva ka Nemačkoj važna je komponenta pomenute kampanje.

Deo medija piše i da je u toku kreiranje Četvrtog Rajha u kome se valjda Nemačka sprema da stvori finansijske koncentracione logore i da budžete država Evrozone ograniči i ogradi bodljikavom žicom pod budnim okom nemačkih čuvara.

Nemačka je ovoj kampanji išla na ruku svojom trapavom retorikom, manjkom takta i talenta za građenje savezništava, konfliktnim i kontradiktornim istupima svoje političke, ekonomske i medijske elite.

Završni udarac je stigao 23. novembra 2011. godine. Nemačka je tog dana, u rutinskoj finansijskoj operaciji emitovala obveznice sa dospećem od deset godina. Po logici ekonomske snage i po rejtingu Nemačke, to su morali biti najkvalitetniji državni vrednosni papiri koji se danas mogu kupiti. Na nestabilnom i rizičnom finansijskom tržištu za njima bi morala biti jagma. Suprotno logici i finansijskom razumu, prodato je tek nešto više od 60 odsto predviđene emisije.

Moćna i organizovana finansijska oligarhija je time pokazala da i Nemačku i njen budžet može držati u šaci, da se njenom ekonomskom sudbinom može igrati gotovo na isti način kako to već mesecima čini sa slabijim članicama evrozone. Nemačka je izgleda razumela poruku. Usamljena i nemoćna, promenila je politiku ili, u najboljem slučaju, suzila front borbe za očuvanje evrozone.

Finansijski sektor ima diskretnu, ali snažnu podršku Evropske centralne banke (ECB). Jedina institucija koja je dovoljno moćna da se suprotstavi finansijskim špekulantima činila je to bezvoljno i sa pola snage. Pod formom monetarne odgovornosti i ekonomske vrline, ECB, čini se, više brine o interesima svoje finansijske bratije nego o interesima Evrope i njenih građana.

Može biti da će Evropa tek zažaliti što 2008. godine nije bar privremeno nacionalizovala bankarski sektor, što nije zatvorila finansijski kazino i tako sprečila razaranje evrozone i evropske ekonomije u celini.