Neki lideri DOS-a zagovarali drugi krug, iako je narod tog 24. septembra izrazio svoju volju

Zoran Đinđić je imao osobinu, koja nedostaje mnogim domaćim političarima, da je smatrao sebe pripadnikom zapadne politike, ali pripadnikom koji teži da samostalno odlučuje, da bude politički faktor, a ne izvršilac zapadnih odluka.

Upravo razgovor s njim je bio važan, kada mi je posle 24. septembra 2000. kazao da ja treba da donesem konačnu odluku da li prihvatamo drugi krug ili su izbori završeni. S druge strane, bilo je lidera DOS koji su zagovarali da idemo na drugi krug, iako je narod tog 24. septembra izrazio svoju volju. Još čuvam njihova pisma, s vatrenim nagovaranjima na drugi krug. Bojim se da je ta ideja krila u sebi plan za izbijanje sukoba u Srbiji, koji bi onda poslužili kao povod za stranu vojnu intervenciju. Što se tiče Slobodana Miloševića, smatrao sam ga protivnikom do onog trenutka kada je priznao izborni poraz. Nakon toga, on za mene više nije bio poraženi koga treba proganjati. Zagovornici takozvanog Šestog oktobra zapravo su zagovornici revolucije, unutrašnjih sukoba. A, ako mi je nešto strano, to su revolucija i revolucionarni obračuni i stradanja. U tom kontekstu, kada je Milošević umro, smatrao sam da treba da bude normalno sahranjen, za razliku od mnogih koji su sve činili da on ostane bez groba - ovo su, donekle parafrazirane, neke od poruka iz nove knjige Vojislava Koštunice „Zašto Srbija, a ne Evropska unija“, koja će uskoro biti objavljeno u izdanju Fonda „Slobodan Jovanović“. Reč je zapravo o razgovoru koji su s liderom DSS vodili Mile Savić, Slobodan Samardžić i Aleksandar Nikitović, članovi Fonda i njegovi saradnici, a naš list je dobio pravo objavljivanja izvoda iz knjige posvećenih pre svega Petom i Šestom oktobru, Zoranu Đinđiću i Slobodanu Miloševiću. Svakako je zanimljiva i Koštuničina poruka: „Jedno je izvesno, sve što sam radio, radio sam iz uverenja“, a pogotovo kad se poveže sa sledećom: „Podrazumeva se da ću poštovati kao legitimnu i svaku drugu odluku građana na izborima, jer narod mora biti slobodan da izabere kojim putem hoće da ide“.

Savić, Samardžić, Nikitović: Bili ste protiv Brozovog režima, protiv Miloševićevog režima, pa protiv pristupanja Srbije NATO-u, i protiv pristupanja EU. Izabrali ste da idete težim putem, a verovatno ste mogli da napravite drugačiju, svakako uspešniju karijeru da ste prihvatili da budete uz ove velike centre moći.

Koštunica: Kao i svaki čovek nisam izabrao svoj put zato što je teži, nego zato što jedino mogu da idem onim putem na koji me upućuju moja uverenja i vrednosti do kojih držim, kao i obaveza koja proističe iz toga što pripadam srpskom narodu. Jer, možda bih da sam rođen u nekom drugom narodu i državi, na osnovu vrednosti i interesa tog naroda, smatrao da je NATO ili EU dobro rešenje. Ono što je recimo dobro za Dansku ne mora da znači da je dobro i za Srbiju, i obrnuto. Narodi i države imaju svoje posebne interese i svoje posebne vrednosti i tradicije. Moje je uverenje bilo da Brozov režim nije u interesu srpskog naroda, što ne znači da taj režim nije bio u interesu nekih drugih naroda u bivšoj Jugoslaviji.

Jedno je izvesno, sve što sam radio, radio sam iz uverenja, bez obzira što se pokazuje da je to bio teži put. Ništa mi ne znači što bi drugačiji put bio lakši ako on nije saglasan sa mojim pogledom i politikom na koji način treba urediti Srbiju kao državu. A što se tiče karijera nezamislivo mi je da sebe vidim bilo u Brozovom, bilo u Miloševićevom režimu, bilo kao zastupnika evroatlantske politike i ciljeva u Srbiji. Srbiju, njenu istoriju, njenu tradiciju, njenu kulturu, vidim na sasvim drugačiji način i to me opredeljuje da idem putem koji sam izabrao.

Ako se ispostavi da je takav odnos snaga i da su takve političke prilike u Srbiji da je jedini način da budete na vlasti taj da morate da prihvatite NATO i EU, šta bi onda bio Vaš izbor?

- Nikada ne bih mogao da prihvatim da budem učesnik politike u koju ne verujem. Ima dovoljno u Srbiji boljih i većih evroatlantista koji žude da sprovedu tu politiku. Kao što je i u prethodnim režimima bilo boljih i većih komunista koji su se otimali da budu u tom režimu. Sada prvo moramo da vidimo šta je volja naroda i njegov izbor. Ako narod na izborima iskaže svoju volju da hoće da Demokratskoj stranci Srbije pokloni svoje poverenje, onda je naša obaveza da sprovodimo politiku za koju je narod glasao. Zna se koja je to politika i jedino takvu politiku mogu da zastupam. Podrazumeva se da ću poštovati kao legitimnu i svaku drugu odluku građana na izborima, jer narod mora biti slobodan da izabere kojim putem hoće da ide. I tu politiku koju narod izabere na izborima treba da vode oni koji u tu politiku veruju i moraju da snose odgovornost za rezultate i posledice svoga delovanja.

(...)

Da se vratimo malo unazad, u vreme kada ste voljom naroda postali predsednik Republike. Kako danas gledate na Vašeg protivnika na tim izborima, na Slobodana Miloševića?

- Miloševića sam video svega dva puta i to oba puta, pošto sam ga pobedio na izborima. Pre toga ga nikada nisam sreo, niti sam pomišljao da ulazim u njegove vlade, niti je stranka čiji sam predsednik ikada bila u tim vladama. O njegovoj politici, unutrašnjoj i spoljnoj, punih deset godina sam govorio javno krajnje otvoreno i oštro. Toj kritici ne bih imao ništa ni da dodam ni da oduzmem. Mnogo je međutim besmislenih i neistinitih spekulacija stvoreno o ta dva susreta. A istina je krajnje jednostavna. Za mene je Milošević bio protivnik do onog trenutka dok nije priznao izborni poraz. Od trenutka kada je to učinio on za mene više nije bio poraženi koga treba proganjati, niti sam ja bio pobednik koji treba da uspostavlja revolucionarnu pravdu. U normalnoj zemlji posle izbora ne bi smelo da bude pobednika i poraženih, već su svi ravnopravni, a na vlasti je da snosi odgovornost pred građanima za politiku koju vodi. Verovao sam da treba da budemo normalna, a ne revolucionarna zemlja. Naravno, bilo je mnogo onih koji su hteli da se Srbija raspoluti, pocepa, zakrvi sama sa sobom.

Ukratko o sadržaju Koštuničine knjige

Knjiga predsednika Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice „Zašto Srbija, a ne Evropska unija“ uskoro izlazi iz štampe.

Knjiga je nastala iz razgovora koji je Vojislav Koštunica vodio sa članovima Fonda „Slobodan Jovanović“ - Miletom Savićem, Slobodanom Samardžićem i Aleksandrom Nikitovićem. U knjizi su razmotrene mnoge teme sa kojima se Srbija suočava. Reč je Kosovu, Evropskoj uniji, privrednom razvoju, Republici Srpskoj, velikim silama, zatim o nacionalnoj kulturi i ličnostima kao što su patrijarh Pavle, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Emir Kusturica.

Kako navodi izdavač, Fond „Slobodan Jovanović“, ono što povezuje i čini suštinsku nit u celom razgovoru jeste pitanje budućnosti Srbije, odnosno stav da politička i vojna neutralnost predstavlja najbolji i najsigurniji put kojim Srbija treba da ide.

Dnevni list Danas dobio je ekskluzivno pravo objavljivanja delova knjige naslovljenih „Teži put“ i „O Petom oktobru i Miloševiću“. Oprema je redakcijska.

Postoji i jedna opasna smišljena smutnja koju podstiču i stranci i njihovi istomišljenici u zemlji, kako su Miloševića pobedili svi osim samog naroda. Tako se naširoko raspredaju priče kakvu su ulogu imali jedni ili drugi, samo se zaboravlja da je većina građana na izborima donela odluku ko treba dalje da vodi zemlju. Dobro se sećam nebrojenih susreta i razgovora sa narodom tokom izborne kampanje, obišao sam stotinu mesta za nepunih mesec dana. Osetio sam neposredno tu narodnu energiju i volju i znao sam kako će narod glasati. Ali ono što se ne vidi iz ovog naknadnog mućenja vode, jeste šta su bili stvarni planovi, posebno šta se sve kuvalo iza ideje da se po svaku cenu održi drugi krug predsedničkih izbora.

Jasno je zbog čega se Milošević grčevito hvatao za ideju o drugom izbornom krugu, jer on sa njegovim načinom razumevanja politike i nije imao drugog izlaza. Ali, pravo je pitanje zbog čega su oni najverniji domaći sledbenici zapadnih centara moći, po svaku cenu želeli da se održi drugi krug izbora. Čuvam pisma koja su mi slali lideri DOS-a sa vatrenim nagovaranjima da prihvatim održavanje drugog kruga.

Zbog čega je i pored pobede u prvom krugu trebalo prihvatiti drugi krug izbora?

- Bojim se da je ideja o održavanju drugog kruga izbora krila u sebi plan za izbijanje sukoba u Srbiji, koji bi onda poslužili kao povod za stranu intervenciju. Posle 5. oktobra pročitao sam mišljenje jednog od pouzdanih domaćih tumača stranih interesa u Srbiji, da za nacionalizam u Srbiji nema pravog leka jer je izostala strana intervencija, koja bi podrazumevala stavljanje Srbije pod stranu kontrolu. U svakom slučaju pristajanje da se i pored pobede ponovo ide na izbore uvelo bi Srbiju u opasnu napetost i veliki rizik da dođe do sukoba. A videli smo da tamo gde izbiju sukobi unutar zemlje, zapadna vojna mašinerija lako odnosi vojnu pobedu.

Nijednog trenutka nisam imao dilemu da su pobedom u prvom krugu izbori završeni i da nikakvog drugog kruga nema. Važan je bio razgovor sa Zoranom Đinđićem koji je završen njegovom rečima da ja sam treba da donesem konačnu odluku da li prihvatamo drugi krug ili su izbori završeni. Đinđić je imao tu osobinu, koja danas nedostaje mnogim domaćim političarima, da je hteo da bude politički faktor, a ne izvršilac zapadnih odluka. Sebe je smatrao pripadnikom zapadne politike, ali pripadnikom koji teži, nastoji da o svojim interesima samostalno odlučuje.

Narod je svojom voljom 24. septembra rešio ko je pobednik na izborima i narod je svojom voljom 5. oktobra odbranio svoju pobedu. Time su izbegnute sve zamke i svi mogući tajni planovi da se Srbija preko drugog kruga gurne u sukobe, koji bi nas toliko skupo koštali da je pitanje i da li bi uopšte sačuvali status slobodne i suverene države.

Optuživali su Vas da niste hteli 6. oktobar i da ste bili Miloševićev zaštitnik.

- Ni Miloševića, ni ljude njegovog režima, ni njegove prijatelje, ni njegovu porodicu nisam poznavao, niti sam imao bilo kakav lični interes da bilo koga štitim. Moja ideja i moja politika je da Srbiju izvlačimo iz svih mogućih opasnosti unutrašnjih sukoba i unutrašnjih podela. Ako mi je nešto strano to su svakako revolucija i revolucionarni obračuni i stradanja. Izvlačenje Srbije iz izolacije i sankcija međunarodne zajednice, postepeni oporavak i razvoj zemlje bili su moja politika. A za to su bila dovoljna dva datuma, najpre 24. septembar i potom 5. oktobar. Sve preko toga, svako pominjanje 6. oktobra je revolucionarni način razumevanja politike. Dakle, nisam štitio Miloševića, ali jesam štitio zakonitost i jesam zastupao politiku da u Srbiji ne treba da bude revanšizma, ne treba da bude pobednika i pobeđenih, već da treba da živimo u zemlji u kojoj su građani uz sve svoje političke razlike ravnopravni. Govorio sam o legalizmu i tada se prava lavina napada obrušila na mene, pokazujući koliko je jako nasleđe komunizma i partijske države. A kada je Milošević umro, da i to pomenem, smatrao sam da treba da bude normalno sahranjen, za razliku od mnogih koji su sve činili da on ostane bez groba.

(Danas)