Neevropski put u Evropu

(NIN, 04.06.2009)

Srpski političari, naročito oni koji bi da „menjaju Srbiju” ne bi li je što pre odveli u Evropu, morali bi redovno da čitaju evropsku štampu. Iz nje bi najbrže saznali da su metode kojim se služe u „evropeizaciji” Srbije često potpuno suprotne savremenom poimanju Evrope kao moderne zajednice liberalnih i demokratskih država. Naročitu korist od čitanja zapadnih novina imala bi Liberalno-demokratska partija, na rečima valjda najprozapadnija srpska stranka, čiji su se poslanici u Skupštini Srbije pre desetak dana pohvalili da su prilikom formiranja vlasti u Beogradu od vladajuće koalicije tražili glavu prvog čoveka javnog medijskog servisa Srbije, Aleksandra Tijanića. (Na pitanje Večernjih novosti da otkrije kada je i s kim pregovarano oko smene Tijanića, poslanik Zoran Ostojić je kratko rekao: LDP nije u Vladi Srbije. Da jeste, Tijanić ne bi bio direktor medija u kome ima državnog kapitala.)

Ironijom slučaja, negde u to vreme četrdeset osam vodećih evropskih novinara i urednika potpisivalo je u Hamburgu Evropsku povelju o slobodi štampe (vidi www. pressfreedom.eu sa tekstom povelje i spiskom potpisnika, među kojim se nalazi i autor ovog teksta, kao i zamenik glavnog i odgovornog urednika NIN-a Batić Bačević). Povelja se u deset kratkih članova bavi upravo odnosom medija i vlasti, a njen drugi član je izričit u stavu da novinarstvo mora biti „slobodno od progona, pritiska i političkog ili regulatornog mešanja vlasti”. Evropski novinari su dve godine u Evropskoj komisiji dogovarali neophodnost postojanja ovakvog dokumenta: na kraju su sami uzeli stvar u svoje ruke, ne čekajući da evropski birokrate usaglase minimum zajedničkih principa, a iduće će sedmice ovaj dokument i zvanično uručiti Komisiji u Briselu. Ideja je da Povelja obavezuje vlade svih evropskih zemalja, uključujući i one koje nisu članice EU, a privrženost načelima slobode štampe obezbedila bi se tako što bi pristanak na Povelju postao uslov svim zemljama koje vode pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji.

Šta to u stvarnom životu znači? Mogućnost ovakvog scenarija: da Srbija uhapsi Ratka Mladića i Gorana Hadžića, da preda celokupni državni arhiv Haškom tužilaštvu, da prestane da izdaje pasoše Albancima sa Kosova, da ne osporava članstvo Kosova u međunarodnim ustanovama, da očuva visok nivo evroentuzijazma građanstva… a da joj holandski, ili neki drugi činovnici ipak jednog dana uspešno prigovore da nije privržena evropskim vrednostima jer dozvoljava političku trgovinu personalnim smenama u vodećim srpskim medijima.

Trgovina glavama urednika i direktora medijskih kuća mogla bi tako da presedne Srbiji na vratima Evrope. To ne razume nekadašnji novinar Studija B Zoran Ostojić, ali izgleda shvata predsednik njegove stranke, koji se češće od drugih političara u Srbiji poziva na svoju ambiciju da „uvodi evropske vrednosti u Srbiju”. Suočen sa informacijom da će se o slučaju koji je kreirao njegov poslanik raspravljati ovog meseca na kongresu Evropske radiodifuzne agencije u Kopenhagenu, Čedomir Jovanović je rekao da „LDP nije hteo da ucenama smeni direktora RTS-a”.

Može LDP da traži šta hoće, ali pravi problem nije u tome što se jedna opoziciona stranka ne obazire na zakone i evropske standarde u medijskoj sferi. Srbiji u Briselu neće škoditi odnos opozicije prema medijima, već države i vlasti. A vlast je još u izbornoj noći razdraganim biračima obećala da će da „reformiše” medije, i zato nije čudo da se Zoran Ostojić u Skupštini na ovaj način obraća poslanicima DS-a: „Setite se letos kada smo se dogovarali da vas podržimo za evropske zakone… Da li smo tada pričali o Tijaniću? Da li ste nam obećali? Jeste”.

Ovakvo shvatanje slobode medija nije samo naopako, nego jednog dana može postati i opasno po ambicije Srbije da uđe u Evropsku uniju. Jednog dana, kada budemo dalje odmakli sa integracijama, i kada za potvrdu evropskih vrednosti više ne bude dovoljno da je vlast spremna da hapsi i izručuje optužene ratne zločince.

To ne znači da Srbija nije veoma nalik drugim evropskim državama. Nemački novinari nemaju problem sa pritiscima vlasti na medije, ali su bili veoma motivisani da donesu Evropsku povelju o slobodi štampe jer je u ovoj zemlji od prošlog decembra na snazi propis koji dozvoljava policiji da upada u personalne kompjutere novinara, lekara i advokata, pod uslovom da se sudija složi da je to potrebno kako bi se zemlja zaštitila od terorističkih napada (izuzetak su advokati odbrane, poslanici i sveštenici). Povelja zahteva apsolutnu neprikosnovenost novinarskih izvora i osuđuje svaku povredu novinarskih komunikacija s ciljem da se identifikuju izvori informacija. Drugim rečima, nemački novinari se nadaju da će Evropsku povelju jednog dana moći da koriste i protiv svojih vlasti. Neke od mera koje je Bundestag usvojio predstavljaju atak na lične slobode i tek ih čeka provera zakonitosti u Ustavnom sudu, koji je do sada štitio individualne slobode i terao vlasti da menjaju propise.

Ako ćemo pošteno, ima u Evropskoj uniji i zemalja koje sa slobodom medija u poslednje vreme imaju više problema od Srbije. Tako je Italija (čiji premijer Silvio Berluskoni, najpopularniji italijanski lider od pada fašističkog diktatora Benita Musolinija, kontroliše praktično sve televizije u ovoj zemlji), skliznula u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja sveta (među kojim se već nalaze Bugarska, Hrvatska, Crna Gora, Srbija i Albanija) kad je sloboda štampe po meri Fridom hausa u pitanju. Kako sada stvari stoje, Italija ima sreće što je već članica EU i ne mora o evropskim standardima da brine kao Srbija. Obe zemlje imaju veoma popularne lidere, u obema je opozicija u rasulu a vrhovi vlasti na sličan način kritikuju stanje u parlamentu i pravosuđu. Berluskoni želi ustavnim promenama da drastično smanji broj poslanika u italijanskom parlamentu, koji je nedavno u govoru pred krupnim poslodavcima nazvao „beskorisnom” ustanovom koja ga sprečava da upravlja zemljom.

Sa Velikom Britanijom Srbija pak deli parlamentarnu krizu. Samo što su mediji u Vestminsteru odigrali sasvim drugačiju ulogu nego kod nas. Dejli telegraf nije ni pokušao da demantuje da je platio informacije o tome kako su poslanici pravdali skandalozne troškove kojim su teretili parlamentarnu kasu, a spiker Donjeg doma pokušao je da u startu skandal suzbije povikom na donosioca poruke, odnosno na etički manjkavu štampu, a zatim i na poslanike koji su podržali objavljivanje tako dobijenih podataka. Majkl Martin je potpuno pogrešno protumačio raspoloženje britanskih građana, i bio je prinuđen da podnese ostavku iako sam nije bio kriv ni za zloupotrebu ni za kršenje propisa. Javno mnjenje nije marilo kako su novinari došli do informacija: ogorčenje građana okrenulo se protiv poslanika koji su iznajmljivali porno filmove i otklanjali vlagu po dvorcima na račun poreskih obveznika, a ne protiv načina prikupljanja podataka (ozbiljni mediji u Engleskoj po pravilu ne plaćaju svoje izvore). Ishod: smena parlamentarnog spikera, prvi put od 1695. godine, kada je, ironijom sudbine, ukinuto i pravo parlamenta da cenzuriše štampu.

Prvobitna reakcija Majkla Martina pomalo podseća na način na koji je Nada Kolundžija, šefica poslaničke grupe „Za evropsku Srbiju” u Skupštini Srbije, dočekala obelodanjivanje video-snimka na kome se videlo da u sali nema kvoruma za vreme glasanja, odnosno da kvorum daju poslaničke kartice, ali ne i poslanici. Kolundžija je opozicionom poslaniku Milošu Aligrudiću koji je sve ovo snimio poručila da se „kandiduje u cirkusu”, da je „loš poslanik, neprijateljski raspoložen”, „loš snimatelj” i „još gori režiser”, proizvođač „političke pakosti na nivou bestidne tvrdnje” itd… Predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović smatrala je da treba analizirati, ne video-snimak, već „eho” snimka u javnosti, a potom je vladajuća koalicija izašla sa ocenom da je snimak zapravo pokušaj DSS-a da spreči evropske integracije Srbije.

Pored spikerovog, parlamentarni skandal u Velikoj Britaniji skinuo je političke skalpove desetinama laburističkih ministara, kao i poslanika vodećih stranaka (Tajms šaljivo kaže da ima više tela nego u romanima Agate Kristi). Svi se posipaju pepelom ne bi li pomogli barem svojim strankama, kada sebi više ne mogu. Zakon im ne može ništa: ono što su učinili bilo je nemoralno i pohlepno, ali nije bilo nezakonito (za to su se sami pobrinuli).

A evo kako se to radi u Srbiji: srpska ministarka pravde Snežana Malović je kao član Republičke izborne komisije primila nadoknadu od dva miliona dinara i zatim je, posle izbijanja skandala, na zahtev Demokratske stranke, vratila. „Ne osećam političku odgovornost jer sam svaki dinar krvavo zaradila”, rekla je u februaru ministarka kojoj je tada ostalo i mesto koordinatora nacionalne strategije za borbu protiv zloupotreba i korupcije.

Najveći kontrast postoji, ipak, kad je reč o ulozi štampe u istraživanju okolnosti pod kojim su u Srbiji i u Velikoj Britaniji stradala dvojica demonstranata. U Londonu je 1. aprila ove godine na protestu protiv lidera grupe 20 najrazvijenijih zemalja od policijskih batina stradao prodavac novina Ian Tomlinson. Policija je tvrdila da je umro od infarkta, ali je redakcija Gardijana došla do video-snimka na kom se videlo kako policajci tuku Tomlinsona. Sve vodeće TV stanice prikazale su snimak koje su dobile od Gardijana. Nezavisne istrage su uskoro pokazale da je londonska policija lagala i da je Tomlinson umro od oposledica unutrašnjeg krvarenja. U toku je postupak protiv policajca, koji je odmah identifikovan.

U Srbiji je prošlog leta na demonstracijama protiv izručenja Radovana Karadžića Hagu stradao član Srpske radikalne stranke Ranko Panić. Lekari su utvrdili sličan uzrok smrti kao i u slučaju Iana Tomlinsona, ali nezavisnih istraga nije bilo a ministar policije Ivica Dačić je u intervjuu Politici 30. aprila ove godine izjavio da je u slučaju Panića „teže utvrditi šta se tačno dogodilo zato što ne postoje svedoci koji bi mogli da navedu ko je naneo povrede od kojih je posle 15-20 dana došlo do smrtnih posledica. Istraga se po nalogu tužilaštva vodi u ministarstvu”.

Neke domaće televizijske stanice prenosile su radikalski protest uživo: niko ne zna da li je Panićevo povređivanje zabeležila neka od njih, ali su mnogi gledaoci jedne privatne TV stanice u Beogradu te noći imali priliku da vide kadrove u kojima policija tuče demonstrante koji su pokušali da prođu Makedonskom ulicom, verovatno u pravcu Radio-televizije Srbije koja je te noći za demonstrante bila zabranjena. Čulo se kako neko izgovara komandu, i kamera se naglo okrenula u suprotnom pravcu. Nije poznato da je obavljena nezavisna analiza snimaka protesta, bilo policijskih ili novinarskih, ali je zato nekoliko dana uoči protesta policija javno najavljivala da će pomno snimati proteste i njihove učesnike.