|
У Србији су тренутно у припреми три закона која се тичу рада. Сва три представљају наставак агоније просечног радника и ширење болести прекаризације, израбљивања и гурања у даљу социјалну беду. Законом о агенцијама за привремено запошљавање предвиђена је легализација десетогодишње незаконите праксе „лизинга запослених“ и то на начин који ће ускоро страним компанијама које се баве овом делатношћу омогућити монопол, што ће свакако довести до ужасних последица по уступљене запослене и даљег погоршања њиховог положаја. Законом о запосленима у јавним службама, држава ће легализовати бесплатан рад свих приправника у јавним службама (које укључују и здравство, просвету, науку) увођењем нових специфичних уговора о стажирању путем волонтирања. Може се рећи да је то само логична последица гурања запослених у беду која је производ стања на тржишту рада. Међутим, чини се да највећу пажњу треба да добије Закон о дуалном образовању, који је Министарство просвете објавило на свом сајту у фази нацрта који би требало да прође јавну расправу. То пре свега зато што се ради о законском тексту који је дубоко неморалан, чак и за ову власт, и који установљава режим дечјег рада који ће неминовно довести до законитог израбљивања деце – а све то ради максимизације профита послодавца и без доброг (заправо, без икаквог) објашњења зашто је овакав модел Србији потребан.
Чему дуално образовање? Уопштено гледано, образовати некога према потребама тржишта рада није нелогично. У ситуацији када тржиште рада изгледа као што изгледа у Србији, и када не постоји кристална кугла која би нам могла рећи како ће се даље ствари развијати, школовати некога три или четири године за занимање које је тренутно актуелно – ипак није добра идеја. Да би дуално образовање било сврсисходно у односу на потребе тржишта рада, морају се пројектовати занимања будућности и предвидети развој тог тржишта. Када то није могуће, мора се утицати на његово будуће обликовање, развојем иновативних занимања која сасвим сигурно јесу занимања будућности без обзира на то да ли ће тржиште имати потребу за овим профилима за пар година – потребу ће дакле створити та иста држава која занимања производи. Нема, међутим, никакве овакве или сличне пројекције и анализе иза Нацрта закона који нам је представљен. Тако се може закључити да ће наше школе масовно производити „мотаче каблова“ у годинама које долазе, будући да је то примарна делатност страних „инвеститора“ који улажу у стварање послова у Србији. Чак ни то није логично, будући да за такве послове тренутно постоји огромна понуда која може вишеструко да апсорбује потражњу. Да ли то значи да школујемо децу да једног дана буду конкуренција својим родитељима на тржишту рада?
Сам Нацрт закона о дуалном образовању пун је чудних и недоречених решења, претпостављам намерно јер је то један од познатих манира за потоњу злоупотребу и тумачење које не одговара духу закона и регулисања колико одговара индивидуалним интересима.
Закон о раду намеће различита ограничења када малолетна особа улази у радни однос. Између осталог, тражи се пристанак родитеља, односно лица која врше родитељско право, док на неким пословима малолетник уопште не може да ради. Члан 25. Закона о раду је више него јасан: „Радни однос са лицем млађим од 18 година живота може да се заснује уз писмену сагласност родитеља, усвојиоца или стараоца, ако такав рад не угрожава његово здравље, морал и образовање, односно ако такав рад није забрањен законом. Лице млађе од 18 година живота може да заснује радни однос само на основу налаза надлежног здравственог органа којим се утврђује да је способно за обављање послова за које заснива радни однос и да такви послови нису штетни за његово здравље“. Код дуалног образовања се пристанак родитеља не тражи, већ се ствара (намеће) законска обавеза. Законски заступник детета може само да бира код којег ће послодавца његово дете радити – а понекад чак ни то.
Обавеза дечјег рада је веома интересантно постављена. Нацрт закона (члан 6.) предвиђа да ће трајање рада код послодавца деце у дуалном образовању трајати најмање 50 одсто од укупног броја часова обавезних стручних предмета у трогодишњим, односно 45 одсто фонда часова стручних предмета у четворогодишњим школама. Максимум се, међутим, не поставља кроз однос у броју часова, већ се прописује да дете може да ради осам часова дневно, а 35 часова недељно, што је законски максимум за малолетна лица у радном односу (и међународни стандард максималног коришћења дечјег рада). Намећу се дакле обавезе које су идентичне раду у радном односу са пуним радним временом. По правилу се овакав рад, иронично назван „учење кроз рад“ изводи код послодавца. Закон оставља само изузетну могућност да се изводи у школи, и то највише 20 одсто укупног предвиђеног фонда.
Даље, изричито се искључује примена Закона о раду. Члан 9. Нацрта закона наводи само закон о основама система образовања и васпитања као референцу за заштиту деце која раде, као да рад малолетних лица није регулисан неким другим прописима који немају везе са прописима о образовању. Члан 10. регулише обавезе послодавца – међу њима се не налази обавеза да детету обезбеди задовољавајуће/достојанствене услове рада, већ само да обезбеди примену мера безбедности и здравља на раду, на које је иначе обавезан према другом закону (Закон о безбедности и здрављу на раду). Услов је такође да послодавац није у стечају или ликвидацији; међу условима нема на пример оног који се односи на осуду за прекршај из области рада, или кривично дело одговорног лица из исте области. Ово у пракси може довести до тога да деца раде код озлоглашених „газди“, за које је већ утврђено да су кршили радноправне прописе.
Нацрт закона предвиђа две врсте уговора како би се дуално образовање реализовало.
Уговор о дуалном образовању закључују школа и послодавац. Њиме се одређује код којег послодавца ће ученици одрађивати учење кроз рад. Осим напомене да се школа приликом избора послодавца руководи најбољим интересом ученика – која не значи апсолутно ништа јер тај интерес није дефинисан – не постоје друга ограничења. Наравно, послодавац претходно мора добити потврду да испуњава услове за пријем деце на рад, коју издаје Привредна комора Србије. Овај уговор могу да раскину само послодавац и школа, што је логично јер су га они и закључили, али је то крајње нелогично решење када се има у виду да је у току реализације уговора сасвим могуће да уговорне стране буду задовољне, али да деца која обављају рад, као ни њихови родитељи, не буду истог мишљења. Родитељима се дакле оставља да изврше притисак на школу другим каналима, као и фактичким негодовањем – што никако није најсрећније законско решење.
Уговор о учењу кроз рад закључују родитељи, односно законски заступници ученика, са послодавцем. Ако је ученик пунолетан, уговор закључује он сам. Занимљиво је да међу обавезним елементима овог уговора стоји и „доказ о поседовању прописаних здравствених услова за одређено занимање“, што је израз који ништа не значи. Права ученика су минимализована: они имају право на заштиту на раду и право на одређена примања (превоз до места рада, исхрана, осигурање). Ниједно од ових примања није прецизирано – док се за превоз и осигурање може посредно утврдити реалан износ (мада је питање ко ће контролисати да ли се послодавац тога придржава), свакако ће износ за исхрану на раду у пракси бити симболичан, јер не постоји обавеза да се ученици изједначе у тим правима са запосленима код тог послодавца. Уговор о учењу кроз рад може бити раскинут од стране ученика или законског заступника ако је ученик малолетан, а школа је дужна да ученику обезбеди рад код другог послодавца.
Једна од најнеморалнијих одредби тиче се такозваног „финансијског обезбеђења“ ученика. Ученик је плаћен по радном сату, и то најмање 50 одсто минималне зараде по сату продуктивног рада (члан 33. став 2. Нацрта закона). При том, не постоје одредбе о томе ко контролише трајање рада, као ни дефиниција шта се сматра под „продуктивним радом“, тако да су могућности за злоупотребе безграничне. Ово скандалозно решење јесте заправо норма у којој се огледа сврха доношења закона – јефтина радна снага, која потиче из рањиве групе запослених (малолетна лица) и која се не налази у радном односу (иако нема правне препреке да се деци на дуалном образовању дају сва права која имају запослени), већ се налази у специфичном режиму рада у којем има све обавезе запосленог али готово ниједно право.
Потпуно је нејасно како је могуће да се једном недржавном субјекту даје овлашћење да проверава испуњеност услова за рад деце код послодавца, као и за издавање лиценце за инструкторе код послодавца. А управо то се предвиђа Нацртом закона, где је Привредна комора Србије задужена да се стара о примени закона у односу на поменуте сегменте. Ово не само да је неуобичајено решење, већ је потпуно невероватно да се не предвиђа ни надзор над применом овлашћења која су ПКС дата. А овлашћења ПКС иду тако далеко да Комора чак и бира чланове комисије за полагање завршног и матурског испита, наравно из редова послодаваца.
Често се чује да је модел дуалног образовања примењен и у развијеним државама и да тамо постиже задовољавајуће резултате. О томе је већ више пута критички писано али ваља напоменути још неколико ствари. У Немачкој, високо развијеној држави у којој функције државе заправо остварују своју сврху и не може се тако лако кршити закон, послодавци користе дуално образовање у појединим областима рада за израбљивање деце. Улажу се велики напори да се то спречи и да се оствари права сврха „праксе“ ученика, као и да се законски недостаци коригују колективним уговорима. Међутим, чак и они ученици за које се сматра да су у изузетно неповољном положају код послодаваца, остварују далеко већа права од законског минимума који је предвиђен Нацртом закона у Србији (никоме на пример не пада на памет да плаћа ученике ниже од минималне зараде).
Јасно је да дуално образовање није идеја која се пласира због стања на тржишту рада, као ни због „заосталог“ система образовања. Дуално образовање, овако како је замишљено Нацртом закона, има само два циља. Један је да послодавцима омогући тржиште незаштићене радне снаге испод сваког минимума услова рада. Други је, наравно, да се деца од најранијег радно способног узраста навикну на сурова правила тржишта рада у Србији, на обесправљеност и немоћ у односу са послодавцем као врховним и јединим господарем њихове судбине.
Како ће у пракси изгледати „учење кроз рад“? То није тешко замислити, имајући у виду досадашња искуства са кршењем закона како према пунолетним запосленима тако и према малолетним. Деца на дуалном образовању неће бити запослена, па самим тим неће уживати ниједно право када је реч о колективним правима (на пример, неће моћи да буду чланови синдиката као што то могу бити њихови вршњаци који су у радном односу). Неће моћи да се супротставе послодавцу. Једино је могуће да раскину уговор – али малолетни запослени неће моћи ни то, јер је потписник уговора њихов законски заступник (родитељ, старатељ, други вршилац родитељског права). Наравно, тако рањив положај деце ће „газде“ максимално користити. Одредбе о добијању потврде да могу ангажовати децу, коју издаје ПКС, смешне су и недовољне да се контролише њихов коруптивни потенцијал, који је огроман. Тако се реално може претпоставити да ће потврде добијати и они који то не заслужују. При том, било какво коруптивно деловање није заправо ни потребно. Услови који су постављени за послодавце су такви да је сасвим јасно да их сваки послодавац може формално испунити, а да нема никакве гаранције да ће се у накнадној пракси придржавати слова закона и уговора које је закључио.
То заправо значи да се послодавцима обезбеђује екстремно јефтина радна снага. Да ли је потребно дуално образовање за чишћење тоалета? За ношење тешких терета? Колико је заправо праксе потребно да би се научило слагање каблова, када сам послодавац иначе изводи једнодневну обуку новозапослених за ово „занимање“? А то ће засигурно бити послови на којима ће се наћи деца у овом режиму рада.
Циљ овог закона није да се деца припреме за будуће послове. Циљ је да се експлоатишу на легалан начин, без трунке срама. Циљ је и да се на тај начин даље смањи стопа незапослености, јер су краткорочни политички поени далеко битнији неморалним људима на власти, него сва деца овог света. У каквом ће се положају наћи деца када буду код послодаваца који су и далеко зрелије и старије запослене довели до очаја, а којима овај закон широм отвара врата експлоатације најмлађих радника, можемо само да замислимо (и страхујемо).
Да ли ћемо им то дозволити? Нацрт закона је на јавној расправи. Кажите министру шта мислите о томе да ваша деца буду легални робови.
(Пешчаник) |
.jpg)
