Naprednjački rulet

(Desna misao)

Ovaj događaj načinio je Tomislava Nikolića veoma čestim gostom srpskih medija, u kojima se pre toga nije naročito mnogo pojavljivao. Iznenađeni građani žarko su želeli da čuju šta to nije bilo u redu u odnosima između njega i Šešelja, koja je kap prelila čašu i naročito šta i kako će dalje. Međutim izgledalo je da osim što je sklonio bedž Nikolić nije napravio neke velike promene. Doduše, trebalo je zaboraviti granice Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica, koje su se po Nikolićevim rečima povukle u njegovo srce, i umesto toga raditi na ujedinjenju Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.

Isto tako EU više nije bila satanistička tvorevina kao što kaže ime jedne Šešeljeve knjige već organizacija u sa kojom vredi pregovarati i u koju vredi ući pod uslovom da ona ispoštuje teritorijalni integritet Srbije. Izručenje haških optuženika i članstvo u NATO naravno nije dolazilo u obzir. Ako ovim izjavama Nikolića dodamo i to da su u naprednjake prešli i mnogi harizmatični i istaknuti funkcioneri SRS, a građani Srbije se često više vezuju za ličnosti nego za politike, onda nije čudno to što je najveći deo biračkog tela radikala prešao u tabor SNS.

I cilj je postignut, a nekoliko lokalnih izbora u junu 2009. godine je pokazalo da se nova stranka učvrstila u narodu. Ali sa druge strane njihovi stavovi su bili sve manje čvrsti. Najpre je Evropska unija, mic po mic, postala bezalternativna. Kad god bi im bilo postavljeno pitanje o eventualnoj saradnji sa Hagom, ponašali su se „iznenađeno i uvređeno“, i uglavnom izbegavali odgovor sve dok Nikolić u intervuu za Blic nije izjavio da bi uhapsio Mladića[1]. Njihova sklonost ka brzom menjanju stavova najviše je došla do izražaja u slučaju statuta Vojvodine i rezolucije o Kosovu. Statut Vojvodine su napadali kao separatistički[2] ali nedugo nakon njegovog usvajanja Nikolić je izjavio kako ne bi smanjivao postojeći nivo autonomije AP Vojvodine[3]. Po pitanju rezolucije o Kosovu su najpre kritikovali vladu zato što je nije uskladila sa Briselom[4], a kada je vlada to učinila onda su kritikovali zbog toga[5]. U međuvremenu je saradnja sa onima za koje EU ima alternativu proglašena za nemoguću misiju[6].

Nakon svega ovoga sve češće se moglo čuti kako se naprednjaci niučemu ne razlikuju od režima. Sa druge strane, ja sam mišljenja da šanse da je SNS samo kopija DS-a nisu naročito velike. Verujem da je sasvim moguće da bi Nikolić na čelu Srbije bio daleko kooperativniji od Tadića i da bi upravo sa njim Vašington i Brisel mogli da završe ono što Tadić, bar za sada, neće i ne planira da uradi. Nemojmo se zavaravati, koliko kog da je ova vlast popustljiva i/li kontrolisana sasvim je moguće da u budućnosti dobijemo neku drugu koja bi na tom planu bila daleko „uspešnija“. A ima još štošta da se uradi. Svih ovih godina i pored, što otvorene a što sofisticirane propagande medija i vlasti, podrška građana članstvu u NATO ostala je relativno mala. Međutim, kako bi bilo kada bi umesto Šutanovca, Vuka Draškovića i nevladinog sektora o korisnosti članstva u NATO krenuli da pričaju Vučić i Nikolić koji su izgradili patriotski imidž u najvećem delu domaće javnosti? I još kada bi to pričali sa vlasti i uz podršku medija! Ili da krene da se priča o tome kako su građani Srbije taoci šačice kosovskih Srba od kojih nemaju ništa? Kao i priča o ekstremizmu nekakvih „Bosanaca“ zgog čijeg neuvažavanja realnosti Srbija tapka u mestu? Mislite li da bi oni taj patriotski imidž izgubili? Moguće da i bi u očima jednog manjeg broja građana, ali nema sumnje da bi veliki deo njih nastavio da ih gleda isto. Jer nije važna samo priča već i onaj koji je priča! A priča o „gutanju žaba“ i „suočavanjem sa realnošću“ kod srpskih domaćina može mnogo lakše da prođe kada o tome govori neko ko peče rakiju nego neka namrgođena gospođa koju na sav glas hvale u Zagrebu i Sarajevu.

I šta onda?! Pa ništa, žaba je tada zaista skuvana! A članstvo u NATO-u, nezavisnost Kosova i centralizovana Bosna nešto što je poželjno i/li nužno za bolji život. Mora da je tako jer o tome govore „mudri i rodoljubivi“ naprednjaci!

Ali može biti i da je ovo pogrešna procena. Moguće da je vrh naprednjaka došao do zaključka da je za dolazak na vlast u Srbiji pored podrške naroda poželjno imati i podršku ambasadora. Pa odatle onda nedostatak jasnih stavova i programa jer bi njihovo postojanje nužno naljutilo nekog, a potrebna je podrška i jednih i drugih. Setimo se sada Milorada Dodika, bio je miljenik Vašingtona za koga je čak i Medlin Olbrajt rekla da je „dašak svežeg vetra“. Međutim, taj isti Milorad Dodik je čovek koji je zaustavio propadanje i nestajanje Republike Srpske i trenutno je poslednja linija našeg otpora. Da li možda Vučić i Nikolić kalkulišu ne bi li lakše došli na vlast pa tek onda skinuli rukavice?

Dakle, naprednjaci teško da su isti kao i DS, oni su ili bolji ili gori njih. Šansa da su isti je zaista mala, otprilike kolika i šansa da u ruletu loptica padne baš na 0. Za one koji ne znaju na točku ruleta nalaze se brojevi od 0 do 36 s tim što su svi brojeve osim 0 crvene ili crne boje. Glas za SNS je kao igranje na boju u ruletu, postoji šansa da se dobije, ali postoji i (veća) mogućnost da se izgubi. Tako da treba dobro razmisliti kome dati glas na iborima koji se polako bliže. Ja lično nisam ljubitelj kockanja, naročito ne u svoju državu.