Mi vama ne verujemo

U Srbiji su se političari podelili na one koji veruju da je ugovor s „Gaspromom” prečica za bolju budućnost i na one koji ne sumnjaju da će se do nje najbrže stići „fijatom” proizvedenim u „Zastavi”.

Pristojno je ne sumnjati u nečije dobre namere, naročito zato što je i zdravom razumu blisko da političari, ma kako ih ocrnjivali i proklinjali, svakako žele da učine nešto dobro, ne samo za sebe, nego i za narod, i da po tome ostanu upamćeni.

Ne sumnjamo da oni koji se zalažu za gasni ugovor sa Rusijom žele dobro i Srbiji i njenim građanima. Neki čak kažu da bi Rusima trebalo pokloniti NIS, ako će kroz Srbiju da postave magistralni gasovod. I tada bi Srbija imala veliku korist.

Ne sumnjamo da oni koji posle dve decenije dovode „Fijat” u Kragujevac žele dobro i radnicima „Zastave” i Srbiji i njenim građanima. Računica da jedno novo radno mesto u auto-industriji stvara još četiri nova radna mesta svakako je dovoljan razlog da se veruje u dobre namere.

Ali, sumnju su posejali političari – oni ne veruju jedan drugom.

Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade Srbije, ne veruje da će Rusi održati obećanje i izgraditi kroz Srbiju magistralni gasovod. Lider G17 plus ima sasvim dovoljno razloga za svoju sumnju. Postoje sporazumi sa Rusima potpisivani u predizborna vremena koji su mrtvo slovo na papiru. Otvoreno ostaje i pitanje kako možete tužiti predsednika Rusije ako ne poštuje sopstveno obećanje. Dinkić nije usamljen u sumnjama, samo je najglasniji.

Nenad Popović, predsednik Ekonomskog saveta DSS-a, ne veruje da će „Fijat” doći u Kragujevac. Obrazlagao je to i u „Politici”: nije video biznis plan, nema garancije banke kao što je nije bilo ni za koncesiju za autoput Horgoš – Požega. Ni Popović nije usamljen u sumnjama, samo ih je najsažetije objasnio.

U jednom detalju Popović i Dinkić se slažu – mogućem pogubnom uticaju ekonomske krize. Dinkić naglašava njen uticaj na Rusiju. Zahvaljujući njemu u javnosti Srbije je pravo na postojanje steklo pitanje da li Rusi imaju para i gasa za Južni tok. Popović, pak, vidi da je kriza već načela „Fijat”, koji je poslao radnike na prinudni odmor i koji traži partnera među najvećim proizvođačima automobila kako bi izbegao slom.

Problem ovde nisu ni obećanja, ni bliskost političara Torinu, odnosno Moskvi. Problem je što Dinkić ima gotovo isto toliko razloga da sumnja u Torino koliko i povoda da ne veruje Moskvi. Isto je i s Popovićem, i on nema posebnih razloga da više veruje Putinu nego Markioneu, uz sve uvažavanje njihovih funkcija i položaja.

Zato, kada Popović ne veruje Torinu koliko veruje Moskvi, odnosno kada Dinkić ne sumnja u Markionea koliko u Putina – mi ne verujemo Popoviću i Dinkiću.