Međunarodni sud OUN o Kosovu: Rastanak od iluzija

(Fond strateške kulture, 18.7.2010)

U četvrtak, 22. jula, Međunarodni sud OUN u Hagu obelodaniće dugoočekivanu odluku o statusu pokrajine Kosovo, koja je proglasila nezavisnost od Srbije 17. februara 2008. godine. Presuda će biti savetodavnog karaktera, ali to ne umanjuje njen međunarodno-pravni značaj. Po prvi put u svojoj istoriji Međunarodni sud razmatra pitanje o zakonitosti otcepljenja posebne teritorije od države-članice OUN, bez pristanka ove poslednje. Zato će i odluka imati karakter presedana za desetine drugih sličnih slučajeva – pored ostalog i na postsovjetskom prostoru.

Međunarodni sud OUN još od jeseni 2008. godine proučava da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Tada je Generalna skupština OUN, na zahtev Srbije, uputila odgovarajuću molbu tom organu. Debate su bile burne, ali je konačni odnos glasova prevagnuo u korist Beograda: 77 delegacija glasalo je „za“, šest ih je bilo „protiv“, dok se njih 74 uzdržalo. Među uzdržanima se našla i većina zemalja-članica Evropske unije, koje su već tada smatrale pitanje statusa Kosova zatvorenim, ali su se na rečima priklonile pravu Srbije da se obrati višim sudskim instancama. „Protiv“ su takođe glasali i glavne „arhitekte“ kosovske nezavisnosti u liku SAD i Albanije, kao i niz tihookeanskih država.

U početku se pretpostavljalo da će Međunarodni sud OUN oglasiti svoju odluku još u aprilu ove godine, ali su potom u sredstva masovnog informisanja procureli podaci o razlikama, koje su primorale sudije da uzmu dodatno vreme za razmišljanje. Osim toga, pojavila se informacija o tome, da je Zapad odlučio da „popričeka“ sa presudom, kako bi izvršio dodatni pritisak na Beograd po pitanju izručenja Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju u Hagu bivšeg komandanta armije bosanskih Srba, generala Ratka Mladića.

Međutim, sada je očigledno da dalje odgađanje već nije u planovima arhitekata „novog svetskog poretka“ – tim pre što sudska odluka treba da bude dostavljena na razmatranje Generalnoj skupštini OUN. I taj organ će doneti konačnu odluku. „Oglašavanje sudske presude neće biti i poslednja etapa borbe: Međunarodni sud će svoju pravnu ocenu predati na razmatranje Generalne skupštine OUN“ - potvrdio je šef srpskog ministarstva spoljnih poslova Vuk Jeremić i obećao, da će „borba za većinu glasova članova te organizacije biti kudikamo teža“. „Mi shvatamo da ćemo se, najverovatnije, suočiti sa žestokom i dobro isfinansiranom albanskom propagandom, sa zahtevom da se odreknemo našeg stava“ – izjavio je ministar. On je podvukao da je Srbija u toj situaciji obavezna da sačuva unutrašnje političko jedinstvo i „nastavi borbu mirnim, diplomatskim sredstvima za očuvanje svoje teritorijalne celovitosti i postizanje kompromisnog rešenja o budućem statusu Kosova i Metohije“. Gospodin Jeremić veruje, da će objavljivanje stava Međunarodnog suda OUN predstavljati „trenutak istine i upozorenje onima u Prištini, koji su mislili da su svojim jednostranim aktima u stanju da menjaju norme međunarodnog prava“. Postavlja se pitanje: da li je opravdan optimizam srpske strane, i kakva se presuda može očekivati od Suda?

Kao jedan od zvanično iznetih ciljeva podnošenja molbe Međunarodnom sudu OUN vlasti Srbije su navodile težnju da se prikoči proces međunarodnog priznavanja nezavisnosti Kosova. Taj zadatak je u određenoj meri bio i rešen. Do 8. oktobra 2008. godine, kada je Generalna skupština OUN donela rezoluciju o predaji molbe u vezi sa Kosovom Međunarodnom sudu OUN, samoproglašenu nezavisnost srpske pokrajine je za pola godine priznalo 48 zemalja, a u narednom periodu od skoro dve godine to je učinila tek 21 zemlja. Danas je takvih zemalja 69 od 192 države-članice OUN. Istina, samo je jedna od njih – Kostarika – zvanično izjavila da može anulirati svoje priznanje, što će zavisiti od sudske presude. Što se tiče Evropske unije, i dalje od 27 zemalja-članica EU, nezavisnost Kosova ne priznaju Grčka, Španija, Kipar, Rumunija i Slovačka.

Međutim, problem za Srbiju svodi se na to, što je odnos snaga u samom Međunarodnom sudu OUN između pristalica i protivnika kosovske nezavisnosti zapravo suprotan situaciji u Generalnoj skupštini OUN. Od 15 članica Suda njih devet – uključujući predsednika – predstavlja zemlje koje su već priznale deklaraciju Prištine od 17. februara 2008. godine. To su Japan, Sijera-Leone, Jordan, SAD, Nemačka, Francuska, Novi Zeland, Somalija i Velika Britanija. Suprotni stav zauzimaju Slovačka, Meksiko, Maroko, Rusija, Brazil i Kina. Zato drugi zadatak, koji su zvanično postavile vlasti Srbije – da se izbori za međunarodno–pravno priznavanje nelegitimnosti nezavisnosti Kosova – najverovatnije neće biti rešen.

Na osnovu raspoloživih informacija, članovi Međunarodnog suda su tokom poslednjih meseci razmatrali tri varijante presude. Jedna od njih trebalo je da bude maksimalno rasplinuta i da sadrži osudu kako jednostranih koraka albanskih separatista, tako i pređašnje politike vlasti Srbije u vreme Slobodana Miloševića, a da pri tom ne sadrži konstataciju ni „za“, ni „protiv“ nezavisnosti Kosova. I bilo je planirano da se upravo ta „krezuba“ varijanta pusti u opticaj u slučaju kapitulacije Srbije na pitanju izručenja generala Mladića.

Druga varijanta – na kojoj je insistirala u prvom redu Francuska - pretpostavljala je da će Međunarodni sud OUN izjaviti, da je to pitanje političke prirode, da izlazi izvan okvira njegovih ovlašćenja i da se mora rešavati isključivo na nivou OUN i njenog Saveta bezbednosti. Međutim, ovakav scenarij izgleda sumnjivim makar zbog toga, što za konstataciju „nenadležnosti“ o kosovskom pitanju Međunarodnom sudu OUN i uopšte nije trebalo razmatranje počev od oktobra 2008. godine, a tim pre organizovanje javne debate u decembru 2009. godine.

Postoji i treća varijanta kojoj je, po svoj prilici, bila sklona većina sudija. Presuda će polaziti od tobože jedinstvenosti kosovskog slučaja, od nemogućnosti suživota Srbije i kosovskih Albanaca, neuspeha pregovora o statusu pokrajine i na toj osnovi se samoproglašenje nezavisnosti Kosova i njeno priznavanje od drugih zemalja kvalifikuje kao iznuđena odluka, - kao „najmanje zlo“. Datoj presudi Suda bila bi pridodata „posebna mišljenja“ niza njegovih članova – pre svega onih koji principijelno ne priznaju nezavisnost Kosova. Ta mišljenja, doduše, neće promeniti proalbanski karakter sudske odluke.

Same albanske vlasti Kosova, uzgred rečeno, ne sumnjaju da će presuda Međunarodnog suda OUN odgovarati njihovim interesima. Ministar inostranih poslova u pokrajinskom kabinetu Skender Hiseni već je obećao, da je vlada „odlučna u nameri da uspostavi vlast na čitavoj teritoriji Kosova“ – drugim rečima, pokušaće da stavi pod kontrolu njegove severne delove, naseljene Srbima. Sudska odluka će, očigledno, postati međunarodno-pravni argument za slične poteze.

Međutim, ako je sudska partija Srbije u vezi sa Kosovom najverovatnije izgubljena, ipak nije sve izgubljeno u nečem što se tiče dugoročnog značaja presude i njene uloge u drugim konfliktnim slučajevima. Zaključci, a naročito argumentacija Suda, pažljivo će se proučavati i tumačiti primenjivo na druge slične konflikte, pored ostalog one na Kavkazu i drugim regionima postsovjetskog prostora. I ovde je potrebno posebno razmotriti moguće varijante za Rusiju.

Rusko rukovodstvo je od početka i apsolutno pravilno naglašavalo, da se njena odluka da prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije nije temeljila na kosovskom presedanu, već je polazila od konkretne situacije u kavkaskom regionu. Međutim, odbijanje Međunarodnog suda OUN da se odredi protiv nezavisnosti Kosova objektivno slabi poziciju Zapada, koji poziva Rusiju da opozove priznavanje dve kavkaske republike. Osim toga, otvara se međunarodno-pravni prostor za postavljanje pitanja o preformatiranju principa sređivanja drugih konflikata na Balkanu i Crnomorsko-Kavkaskom regionu – od bosanskog i makedonskog, do pridnjestrovskog i nagorno-karabahskog. Faktički za Rusiju situacija izgleda ovako: sa aspekta nepovredivosti međunarodnog prava, i naročito principa teritorijalne celovitosti država - za Moskvu bi, svakako, bila povoljna decidno prosrpska presuda Međunarodnog suda OUN. Međutim, na planu osiguranja prostora za manevre u duhu «Realpolitik» nije sve tako jednostavno. I sa tog aspekta, nezavisno od sudske presude, ne može se smatrati da je Srbija izgubila. Reč je samo o izbavljenju od štetnih unutarpolitičkih i geopolitičkih iluzija. Uzdanje u Međunarodni sud OUN u startu je izgledalo malo produktivnim – za razliku od drugih mehanizama za osiguranje srpskih interesa na Balkanu, skopčanih sa realnom podrškom od strane Beograda Srbima na Kosovu, Bosni i Hercegovini i drugim regionima Balkana.