Laža i paralaža

(Večernje novosti, 5.12.2010)

Afera „Vikiliks“ potresa svet, ali se u Srbiji to baš toliko i ne oseća. „Vikiliks“ je, naime, otkrio ogovaranja svetskih političara, njihove opise iz ugla američkih diplomata, ali je otkrio i činjenicu da se, kako god da se uzme, ogovaranja, spletke i dojave o tome, depešama šalju u centralu, u Ameriku, na dalju obradu. Svet je bez sumnje globalno selo, sa sreskim načelnikom u vidu svetskog policajca, koji vlada svetom pomoću tajnih dojava i kvazipsiholoških profila političara koji služe, između ostalog, i za igranje ubojitih ratnih i drugih igara. Sve ostalo je šou-program koji treba da nas uveri da je svet slobodan, da je istorija stvar društvenih spontaniteta, da demokratija nije samo reč nego da stvarno postoji i tome slično. Tajne su postale javne, ali je slučaj navodnog curenja supertajnih informacija ponovo otvorio grotlo do sada veoma ismevane teme koja se zove teorija zavere.

Svet je bez sumnje globalno selo, sa sreskim načelnikom u vidu svetskog policajca, koji vlada svetom pomoću tajnih dojava i kvazipsiholoških profila političara koji služe, između ostalog, i za igranje ubojitih ratnih i drugih igara.

I srpski mediji, bedni kakvi jesu, veoma su složno učestvovali u horu koji je trebalo da nas ubedi, svojim koračnicama, himnama i svečanim pesmama, kako je ideja o teorijama zavere ne samo budalaština, nego opasna, iznad svega nazadna i politički nekorektna, i kako je sve što nam se događa stvarno, istinito i sa vidljivim razlogom. Danas se, međutim, čak i u navodno ozbiljnim svetskim medijima provlači teza da je afera „Vikiliks“ u stvari politički projekat, koji za cilj ima, između ostalog, spinovanje američke javnosti u korist Hilari Klinton, a na štetu Baraka Obame. U krajnjem cilju, sudbina Srbije i drugih protektorata Velikog Brata neće biti drugačija - ma ko da je upisan na pločici na vratima Bele kuće.

Ipak, afera „Vikiliks“ je značajna samo zbog jedne stvari - prosečnom čitaocu novina može da otvori oči o laži i paralaži svetske, ali i svake lokalne politike.

Veliki Brat, to jest Novo rimsko carstvo, zasnovano je na prilježnom radu uhoda, špijuna, na poslušnosti medija u globalnoj mreži, na dezinformacijama, ucenama i tome slično. Ipak, rekla-kazala je samo prvi sloj ove priče - ispod toga stoji čitav galimatijas nameštaljki o kojima mi ništa nećemo saznati jer je priča o svetskom policajcu brzometno zamenjena pričom o novom terorizmu koji je uzdrmao svet - o terorističkom aktu otkrivanja tajni o tome kako se svet drži u pokornosti, strahu i prividnoj stabilnosti. Nova žrtva je pronađena. Svu sreću i idilu Novog rimskog carstva trenutno ruši jedan samozvani prorok - hm, zato Hilari traži da mu bude odrubljena glava? Prilično podseća na biblijsku priču o Salomi i Jovanu Krstitelju?

Ipak, afera „Vikiliks“ je značajna samo zbog jedne stvari - prosečnom čitaocu novina može da otvori oči o laži i paralaži svetske, ali i svake lokalne politike.

U Srbiji, koja je u svakom pogledu gladna svetskih trendova i koja se zaista neumorno trudi da bude deo velikog i ozbiljnog sveta, sklonost ka prividima, ka reklamiranju života, ideologije, ka generalno - televizijskom pristupu stvarnosti - dovela nas je rame uz rame sa svetskim majstorima kontrole javnosti. Ako ništa drugo, u tome smo uspešni.

Nema ovde ničega, ali ima lepo upakovanih vesti o tome, posle čega će agencije za istraživanje javnog mnenja da nam jave, u udarnim vestima, kako smo u stvari mnogo bolje nego što smo mislili i nego što se osećamo.

Uzmimo samo primer sa famoznim avionom koji je leteo ka Sofiji, noseći srpskog premijera. Avion je, javili su mediji, bio u kvaru. Premijer se živ i zdrav vratio na Surčin. I već dva dana kasnije Vlada donosi odluku da kupi novi avion od tridesetak miliona dolara.

Vesti same po sebi ne prave više priču. Priču pravi njihov redosled, njihov tajming.

Činjenica je da vladi treba nov avion. Činjenica je da to košta toliko. Činjenica je čak i banana republike imaju avione za potrebe političara. I činjenica je da je trebalo da se pronađe način da se to saopšti ogorčenoj i ojađenoj srpskoj javnosti. Ali je takođe činjenica da su doktori za spinovanje javnosti učili na pravom izvoru. Nije nam potreban „Vikiliks“ da zaključimo da je premijerov avion bio u kvaru da bi vlada kupila novi.

Vesti same po sebi ne prave više priču. Priču pravi njihov redosled, njihov tajming.

Ko to ne razume, dozvoljava da mu mediji, bez obzira da li se bave „Vikiliksom“, „Farmom“, ili srpskim poslovima, od mozga prave pire krompir.