Kuda ide Evropa: Dugovi, islamofobija i druge stvari

(NIN, 25. 11. 2010)

 Velika kriza je pokrenula novu raspravu o stanju u Evropskoj uniji a pre svega o njenoj budućnosti. Najakutnije je pitanje ugroženosti evrozone i opstanka evra

Bauk kruži Evropom, ovaj put bauk dugova. Tek što se Evropa svikla da živi s „grčkom tragedijom“ na svom jugoistoku, puca na severozapadu. „Irsko čudo“ se pretvorilo u „trn u oku evrozone“. Do juče „primer nad primerima“, evropski model preporoda, najbolji put za siromašne narode koji vapju da se uvrste u „razvijeni svet“, zemlja u koju su hrlili „strani investitori“ Irska se našla u čudnoj situaciji: Brisel joj „nudi“ desetine milijardi evra „pomoći“ (da ne bude zabune kojoj smo mi skloni, radi se o kreditima), a Irci na sve načine pokušavaju da izbegnu da im se pomoć „uruči“.

Kako je to moguće pitaju se zemlje koje delegacije MMF-a dočekuju kao spasioce iz svemira? „Ogromnom štednjom vlada će pokušati da nekako popuni crne rupe u ekonomiji“, javlja dopisnik Bi-Bi-Sija iz Dablina. „Irci su vrlo ponosni ljudi, dvadesetih godina prošlog veka izborili su se za nezavisnost i ne bi im bilo lako da zatraže pomoć od Evrope – zato će učiniti sve kako bi to izbegli.“

Ali, Irska više nije samo „svoja“. Irska je i Evropska unija. Nacionalni ponos protiv interesa velikih banaka? Ko će koga, pitanje je sad. Ali, dok se nešto bitno u ovom svetu ne promeni manje-više svima je jasno da „nacionalni ponos“ nema šanse. U irskom dugu najveći deo otpada na nemačke i britanske banke. Procenjuje se da je to suma od 288 milijardi dolara. Eventualni gubitak dvocifrenog broja milijardi ugrožava opstanak svake banke pa i onih najvećih, otud niko ne veruje da će zemlja čiji će budžetski deficit u sledećoj godini biti oko 35% bruto nacionalnog proizvoda moći da založi svoj nacionalni integritet kao zalog za popuštanje „gvozdenog zagrljaja“ bankarskih interesa. „Irci žele da izbegnu scenario u kojem bi, u zamenu za takvu pomoć, faktički izgubili samostalnost u vođenju privrede.“

Nemačka supermoć i evropatuljci: A Nemci, naravno, žele da zaštite svoju ekonomsku dominaciju. To će biti jedan od novih izazova Unije. Iako to sada još nije na dnevnom redu, verovatno je da će biti jedan od najvećih izazova.

Nemačka supermoć i evropatuljci: A Nemci, naravno, žele da zaštite svoju ekonomsku dominaciju. To će biti jedan od novih izazova Unije. Iako to sada još nije na dnevnom redu, verovatno je da će biti jedan od najvećih izazova. „Nije moguće da jedna članica sprovodi politiku koja može da bude uspešna samo na račun neke druge zemlje – u ovom slučaju mislim na Nemačku koja je tokom godina osigurala lavovski deo tržišta evrozone i sada ima ogromni trgovinski suficit. A sufucit za jednu zemlju podrazumeva deficit za drugu“, objašnjava ovo stanje Sajmon Tilford iz londonskog Centra za evropske reforme.

Ostalo je upamćeno da se i u „grčkom slučaju“ kao zemlja profiter pojavljuje Nemačka. A nemački predlog da „dužnik“, ako nema da vrati, može da proda neko ostrvo zapamćen je kao - neko vreme prikrivana - ali jasna arogancija moćnih i kao teška opomena malim. Od tog odnosa do nama iz bivše SFRJ poznatih narodnih dosetki u stihu „Dablin (a može i Solun, Lion, Plzenj...) radi, a Berlin se gradi“ Uniju verovatno deli samo korak.

Međutim, nisu ni Nemci zadovoljni. Nedavno su obelodanili dokumente iz kojih se vidi koliki je pritisak na njih vršen da se odreknu dojče marke. Ali nemački evroskepticizam je racionalan. Nemci nisu ti koji opstruiraju donošenje budžeta Unije za 2011. Za to je bilo dovoljno i jako odbijanje Holandija i Britanije. Tako će se budžet formirati od meseca do meseca.

Vođe bez harizme

Ali, javno mnjenje Nemčke pokazuje izrazito nezadovoljstvo načinom kako se Evropska unija vodi. Lepo se to moglo videti pri odnosu prema iskrenim naporima predsednika Evropske komisije Manuela Baroza da svom govoru „o stanju u Uniji“ da formu godišnjeg obraćanja naciji američkog predsednika. „Prema istraživanjima svaki drugi Evropljanin se apatično odnosi prema Uniji... Zbog toga bi bio interes predsednika Evropske komisije da probudi entuzijazam za Evropu među Evropljanima. Ali Baroza sigurno ne odlikuje ta strast“, ironičan je berlinski „Tagescajtung“ u javnoj debati u kojoj je uglavnom konstatovano da se „kameleon“ (takav je nadimak smišljen za Baroza) frazama kojima se pre svega „nastoji izbeći konflikt sa zemljama članicama“, u stvari, bori za lični značaj u utakmici sa još dvoje isto toliko bezličnih lidera Unije – predsednikom EU Hermanom van Rompejom i ministrakom inostranih poslova Ketrin Ešton. Ova priča o Barozu je, u stvari, priča o evrobirokratiji. „Barozo nije strateg koji ima viziju“, opisuje to stanje „Fajnenšel Tajms“. „Njegov govor je upućen članovima Evropskog parlamenta, a ne narodu Evrope – on govori o narodu, a ne narodu.“

Kako sada stvari stoje? „Mi smo u krizi preživljavanja“, kaže predsednik Unije Herman van Rompej. „Moramo zajednički da radimo da bi smo spasli evrozonu, jer ako ne spasimo evrozonu nećemo spasiti ni Evropsku uniju. Ali ja sam uveren da ćemo mi prevazići ovo stanje.“

Kriza rukovođenja u Evropskoj uniji poprima ozbiljne razmere. Sve je više „zacrtanih“ obaveza koje se zaboravljaju i odluka koje se usput izgube. Šta činiti? „Pre šest decenija Žan Mone, Robert Šuman i Konrad Adenauer su bili osnivači Evrope. Danas, Evropskoj uniji treba nova generacija lidera koji mogu udahnuti život u projekat je opasno ruiniran. Takvi ljudi, zasad, nisu na vidiku“, konstatuje profesor Čarls Kapčan, inače član američkog Saveta za spoljnu politiku.

Mastriht na promaji

Istina je , kako je konstatovao „Njujork tajms“ ovih dana da se i „san o evropskoj monetarnoj uniji pretvorio u noćnu moru“. Ne, nije to na nivou dosetki istrajno i sistematično evroskeptičnih Engleza koji vole da navode kako je frazu „Evropska ekonomska zajednica“ prvi upotrebio Herman Gering. Ovde se radi o gruboj realnosti da je plan iz Mastrihta iz decembra 1991, ključni dogovor za još čvršće povezivanje Unije, danas više nego uzdrman. Tada, dve godine posle pada Berlinskog zida, evropski lideri su se u južnoj Holandiji dogovorili o evru koji je trebalo da donese „liberalizovanu prekogranični trgovinu, da promoviše stari san o političkom jedinstvu, da postane alternativa dolaru kao međunarodnoj rezervnoj valuti i – najkomplikovaniji zadatak – da ograniči nemačku dominaciju na kontinentu ojačanu posle ujedinjenja i to tako što će se Nemačka odreći svoje valute i dati kontrolu nad monetarnim instrumentom pod evropski nadzor.“ Moćna nemačka marka je otišla u istoriju. U ervo su polagane velike nade na mnogim stranama.

Opijen uspehom ujedinjenja Nemačke kancelar Helmut Kol je tada govorio da je monetarna unija „bez odgovarajuće političke unije kao kula u vazduhu“. Međutim, predsednik Fransoa Miteran je, pet godina kasnije, 1996. nekako pred svoju smrt rekao da je „njegova saglasnost za nezavisnost Evropske centralne banke bila velika greška“.

Kako sada stvari stoje? „Mi smo u krizi preživljavanja“, kaže predsednik Unije Herman van Rompej. „Moramo zajednički da radimo da bi smo spasli evrozonu, jer ako ne spasimo evrozonu nećemo spasiti ni Evropsku uniju. Ali ja sam uveren da ćemo mi prevazići ovo stanje.“

Multikulturalizam na smetlištu istorije

Vrlo slična je bila i izjava kancelarke Angele Merkel pre nekoliko meseci. Međutim, ono po čemu je Merkel poslednjih nedelja u centru pažnje je iz sasvim druge sfere – reč je o njenoj poruci o multikulturalizmu. Kencalarka je izabrala podmladak svoje stranke da saopšti da Nemci ne mogu biti srećni što je „u Frankfurtu na Majni dvoje od troje dece do pet godina starosti imigrantskog porekla“. Posle te konstatacije, koja zaista nosi u sebi nečeg zloslutnog i opominjujućeg, Merkel je izvela dalekosežan zaključak: „Ovaj multikulturalni pristup, da mi živimo jedni pored drugih i da smo oboji srećni zbog toga, taj pristup je propao, potpuno propao.“ Tako Nemci pokreću „velike rasprave“. Jave da je razlog za raspravu nestao.

Posledice takve poruke je sasvim neprocenjiva u ovom trenutku. Jedna je stvar šta je Angela rekla, a druga kako to sve moglu da shvate i primenjuju oni koji su to čuli. Jer, multikulturalnost današnje Evrope nije samo pitanje odnosa prema gastarbajterima i njihovom statusu u krizno vreme, mada i njih u Zapadnoj Evropi ima toliko da su brojno veći od stanovništava niza država. Ovom izjavom je, u svakom slučaju, dovedena u pitanje društvena vrednost nečega što je do juče u evropskoj kulturi smatrano bazičnom činjenicom.

Govoreći novinaru hamburškog „Špigla“ Vilders nije propustio da bude jasan i duhovit: „Ljudi mene vole ili mrze... Ali moja partija i ja smo pre svega pretnja političkoj eliti u mnogim zemljama. Ali oni nas više ne mogu zaustaviti. Pogledajte kancelarku Merkel koja pokušava da nas kopira.“

Kao što je Lav Trocki govorio da „svako vreme ima svoju pesmu“, tako se i nemačkoj kancelarki to „omaklo“ u vremenu kad bi 13% Nemaca, prema nekim istraživanjima, s odobravanjem dočekalo „dolazak novog firera“. „Kriščjen sajens monitor“ ovih dana je skrenuo pažnji na još nekoliko rezultata tog istraživanja: da bi se više od 60% Nemaca rado složilo s ograničavanjem praktikovanja islama, a 17% ih veruje da „Jevreji danas imaju premnogo uticaja“.

Evropljani u Evropu (ne)veruju

Različito se objašnjavaju te činjenice, koje inače u Evropskoj uniji uopšte nisu nemačka specifičnost: od „rasta nacionalizma“, preko jalovih liberalnih priča o jačanju „ekstremne desnice“, te ksenofobijom koja se, što je verovatno najbitnija činjenica u svemu, overava na demokratskim izborima širom Evrope. Još 2005. godine Leh Kačinski, odmah pošto je izabran za predsednika države, bez ustezanja je govorio: „Poljake u budućnosti zanima Poljska, a ne Evropska unija.“ Ili, Pokret za bolju Mađarsku Jobik, koji analitičari na Zapadu vide kao „fašističku“ i „antisemitsku“ partiju, 2006. godine nije imao ni jedno mesto u parlamentu, da bi ove godine postao treća partija po snazi u državi, i to za petama vodećim. Ni „stara Evropa“ uošte ne oskudeva sličnim slučajevima. U zemlji u čijem su glavnom gradu i sedište Unije i sedište NATO, Flamanci i Valonci su ujedinjeni oko svojih partija koje više liče na nacionalne falange nego na demokratske organizacije. Suprostavljenost je takva da političari ne mogu da uspostave ni minimum dogovora oko konstituisanja izvršne vlasti posle izbora. Tako se u formiranje belgijske vlade može pratiti kao prikazivanje onih sapunica bez kraja. Iako je prethodnik svih ovih „desničara“ nedavno poginuo u saobraćajnoj nesreći, Austrija stalno pokazuje da nije slučajno zemlja u kojoj je demokratskim putem izabran Jerg Hajder a čije je vladanje zemljom sprečeno pretnjom sankcijama iz Evrope, koja je tada izgledala sasvim drugačije. Danas Hajderovi politički istomišljenici pobeđuju i u Švajcarskoj, Švedskoj, Holandiji i gde sve ne.

Za samu klimu u Uniji od ovih političkih manifestacija raspoloženja još su važnije činjenici o generacijski različitom odnosu prema „evropskoj integraciji“. Nedavno istraživanje je pokazalo da gotovo dva puta više Francuza starijih od 55 godina vidi Evropsku uniju kao „garanta mira“ na kontinentu nego što je to uverenje rašireno među njihovim sinovima i kćerima, tj. u populaciji ispod 36 godina starosti. A Evropska unija je, podsetimo, pre svega bila motivisana strahom od mogućnosti obnavljanja „krvavih sukoba“ iz dva svetska rata. Evropljani su pre pola veka imali to u neposrednom iskustvu. Nekad se u Uniju verovalo kao u veliku viziju, a današnje generacije ju doživljavaju bez emocija s izraženim hladnim kalkulantskim odnosom. Racionalno gledano ovo zvuči paradoksalno. Dugo se govorilo da više integracija, zajednički život, tehnološke mogućnosti, povećano kretanje stanovništva, rašireno obrazovanje nose više međusobne ljubavi i pozitivnog prožimanja. Stare članice unije za takav odnos „optužuju“ naglo širenje Unije, a nove članice se suočavaju sa sve širim spiskom zauvek „izgubljenih iluzija“ i neispunjenih očekivanja. Ta disproporcija se održava i u odnosu prema NATO, vojnoj nadformaciji Evropske unije, tj. prema ratovima u kojima građani Unije učestvuju. Recimo, dve trećine Nemaca se oštro protive daljnem prisustvu Bundesvera u Avganistanu, dok nove članice zasad još uvek „rado idu“ u ono što se često eufemistički zove međunarodne misije.

Uspon Gerta Vildersa

Doduše tu se interesi nacije ne poklapaju obavezno s interesima vladajućih struktura. Karl Teodro Gutenberg, nemački ministar odbrane, govorio je ovih dana da se „Nemačka treba pripremiti za upotrebu svoje vojske za zaštitu ekonomskih interesa zemlje“. Kad su Gutenberga podsetili da je zbog slične izjave u Avganistanu početkom godine nemački predsednik Horst Keler morao da podnese ostavku Gutenberg je rekao da se on „do dana današnjeg pita šta je u toj izjavi bilo neodmereno“. Danas očigledno ništa. Naprotiv, zvuči logično. U velikim društvenim krizama sve se drastično ubrzava.

Sličnu bi priču mogao da ispriča i Gert Vilders vođa holandske Partije slobode, jedna od najzanimljivijih i najznakovitijih političkih ličnosti novije generacije evropskih lidera. Kad se pojavio s idejama „religioznog i rasnog ekskluzivizma“ Vilders je tretiran kao ekstremista koji krši zakon. Izvođen je pred sudove, vođeni su procesi, ali nije osuđivan. Sad je član vlade Holandije. „Oni (njegovi oponenti, prim.red.) ne moraju deliti naše mišljenje, ali sada više ne mogu ostati pri stavu da su Vilders i njegovi podržavaoci ekstremisti. Svako ko tvrdi da su 2 miliona Holanđana ekstremisti nije u sukobu sa mnom već pre svega s biračima.“ Govoreći novinaru hamburškog „Špigla“ Vilders nije propustio da bude jasan i duhovit: „Ljudi mene vole ili mrze... Ali moja partija i ja smo pre svega pretnja političkoj eliti u mnogim zemljama. Ali oni nas više ne mogu zaustaviti. Pogledajte kancelarku Merkel koja pokušava da nas kopira.“

Islam je Evropi zamenio starog velikog neprijatelja iz vremena Hladnog rata – SSSR. Spoljni neprijatelj u krizama zna biti vrhunsko ujedinjujuće sredstvo.

Šta je program toga što bi se moglo nazvati „nova desnica“? Žan-Mari Lepena u Francuskoj, nemačke Republikance, Britansku nacionalnu partiju, desne partije u Švedskoj, Slovačkoj ili Švajcarskoj povezuje „okretanje sebi“, prvenstvo nacionalnog, strahovanja od nadržavnih institucija i ujedinjujući osećaj o velikoj opasnosti od – islama. Gert Vilders će objasniti da je „najveći evropski problem – ne danas, nego decenijama unazad – kulturni relativizam. To je vodilo situaciji da danas Evropljani više ne znaju na šta bi trebalo da su ponosni i ko su oni u stvari – zato što liberalni i nametnuti levičarski koncept kaže da su sve kulture iste.“ Na potpitanje „iste ili jednake“ Vilders će objasniti: „To je ono što se opisuje onom lepom nemačkom rečju Leitkultur, što znači 'dominantna' ili 'vodeća' kultura. Mislim da mi moramo biti ponosni što je naša kultura bolja nego islamska, na primer.“

Muhamedova najezda i posledice

Ono što se u Evropi vidi kao zabrana minareta, burki, zarova, sunjičenje Kur'ana za knjigu koja promoviše „sveti rat“, potiče od saznanja da je „u Engleskoj najčešće birano ime za dečake u poslednjoj godini dana Muhamed“ i sličnih detalja iz evropskog multikulturalnog života. Onda se na to kaže da „ja nemam ništa protiv mislimanskih beba“, ali „ako je Muhamed najčešće ime u engleskom jeziku, mi smo u problemu“. Šta je odgovor: „Evropa mora da ustane, da ujedini snage i kaže islamskom svetu: dosta je dosta, mi ćemo braniti sebe, u demokratskom smislu.“ Za ove reči najvažnije je saznanje da ih u Evropi danas mogu izgovoriti i Gert Vilders i Angela Merkel, a ne bi s njima na usnama zamucao ni Nikola Sarkozi kad bi krenuo da se oglasi po tom pitanju.

Islam je Evropi zamenio starog velikog neprijatelja iz vremena Hladnog rata – SSSR. Spoljni neprijatelj u krizama zna biti vrhunsko ujedinjujuće sredstvo. Metodi i sredstva za rešavanje „problema islama“ nisu još konkretizovani, ali untrašnje napetosti se sve češće razrešavaju uličnim demonstracijama. Utisak je da su na čelu tog „pokreta narodnih masa“ Francuzi. Oni su na ulicama najubedljiviji. Nikolu Sarkozija su ti sukobi koštali ozbiljnog gubitka popularnosti, mada su učinci štrajkača, zasad – polovični.

U tim akcijama radnici i dalje, bez obzira na ozbiljno opadanje moći sindikalizma, izgledaju najorganizovanije. „Bele kragne“ se tradicionalno osećaju bliže moćnim pa su njihovi štrajkovi i retki i toliko sofisticirani da više liče na nedeljne šetnje nego na borbu „biti ili ne biti“. Priključili su se i studenti i srednjoškolci, žestoko naravno, ali prilično anarhično. Neke parole su postali hitovi dosetljivosti. Na primer: „Karla, mi smo kao i ti, je.. nas šef države.“ Ili: „Dobro pogledaj svoj roleks, vreme je za pobunu.“ (Asocijacija na izjavu Sarkozijevog prijatelja Segala koji je rekao da „ako nemate roleks kad stignete do pedesete godine, jasno je da ste protraćili život“.) Tipična su i natezanja oko broja štrajkača: na tvrdnju sindikata da je na ulicama 3,5 miliona građana, oglasi se policija sa procenom da, u stvari, protestvuje 1,1 milion ljudi. Na to je stigla dosetka: „Nikola Srakozi je, prema proceni sindikata, visok metar i 20, a prema policijskim izvorima – metar i 80!“ U svakom slučaju, „učešće ulice“ u sređivanju stanja u Uniji je potpuno izvesno i biće sve jači argument prezrenih i siromašnih.

Žižekova kontra-revolucija

Istraživači štrajkova u Evropi, ipak, su utvrdili da mit o Francuzima kao vodećoj štrajkačkoj naciji nije u saglasnosti s činjenicama. Francuzi su u periodu od 1900. do 1970. bili negde u sredini tabele koja je rangirala štrajkače. Na samom vrhu su bili Skandinavci. A pogrešan utisak nastaje, izgleda, zbog mentalitetskih razlika. Francuzi „puknu“ i odmah izlaze na ulicu, ali zato brzo gube dah. Skandinavci, međutim, prvo pregovaraju a kad pregovori propadnu kreću na ulicu – a onda nema prekidanja dok se ne ukaže nekakvo rešenje.

Nema ozbiljne ujedinjujuće ideje kako da se restruktuira globalna ekonomija, nego svi stalno ponavljaju „O, ne, mi želimo samo da rešimo svoj problem i ništa nas dalje ne zanima.“

Niko u ovom trenutku ne može da odgovori na pitanje koje je bilo na naslovnoj strani „Tajma“ početkom godine: Kuda ide Evropa? Zato smo za kraj ove priče izabrali jedno mišljenje, koje nije samo strah i tuga. Nudi moguće rešenje. Malo je čudno što levičar nudi opstanak status quo, ali mnogo toga u Evropi više ne liči na sebe. Slavoj Žižek, slovenački filozof, jedan od najpopularnijih tumača modernih kretanja, „Elvis teorije kulture“, žali što nema globalne alternativne vizije i što se društvo stalno vrti u krug. Nema ozbiljne ujedinjujuće ideje kako da se restruktuira globalna ekonomija, nego svi stalno ponavljaju „O, ne, mi želimo samo da rešimo svoj problem i ništa nas dalje ne zanima.“

Ni Žižek ne pretenduje da zna rešenje, ali mu se „slučaj Norveške“ čini nečim što izgleda najpriličnije da se ponudi kao „predlog za razmišljanje“. „Predstavnici različitih socijalnih snaga – sindikati, industrijalci - što izgleda jedino moguće u Skandinaviji, sastali su se i zaključili neku vrstu društvenog ugovora... To savršeno funkcioniše“, objašnjavao je Žižek Amerikancima prilikom nedavnog boravka u „novom svetu“. „Ali, važno je napomenuti da to nije zbog nafte (kojom Norveška raspolaže). Kako mi je pokazao jedan prijatelj njihov dohodak per capita je 50 odsto viši nego u Švedskoj, čak i kad se odbije ono što dolazi od nafte.“ Norvežani su odavno digli ruke od neoliberalnog modela i imaju vrlo visok nivo zdravstene zaštite, insistira se – potpuno suprotno od svetske mode - na egalitarizmu. „U Norveškoj, rekli su mi, u velikoj kompaniji, privatnoj, sasvim je uobičajen odnos plata radnika i šefa jedan prema četiri.“ Žižek koji važi za levičara ne veruje u revoluciju: „Mi još uvek imamo manevarskog prostora da stvari popravimo. Samo treba da sve poguramo još malo.“ Žižek nije uzimao za bitno to što Norveška nije u Evropskoj uniji.