Početna strana > Prenosimo > Kraj kemalizma u Turskoj
Prenosimo

Kraj kemalizma u Turskoj

PDF Štampa El. pošta
Miloš B. Marković   
nedelja, 12. februar 2012.

(Danas, 10. 2 .2012)

Uspehe koje Turska beleži na međunarodnom planu u protekloj deceniji, kao i više nego dinamičan rast turske privrede, neodvojivi su od uspona i ubedljivih pobeda Partije pravde u razvoju (AKP) na izborima 2002, 2007 i 2011. godine. Iako se često naziva „neoosmanskom“, turska spoljna politika je mnogo više od toga. Ona je obezbedila Turskoj veliki uticaj na prostoru koji prevazilazi granice nekadašnjeg Otomanskog carstva.

Pored Bliskog istoka, Severne Afrike i Balkana, Turska širi svoje ekonomske i političke interese i na druge kontinente. Nakon što je osvojio srca većinskog dela Turske, premijer Redžep Tajip Erdogan je zahvaljujući stavovima po pitanju Izraela i njegovih vojnih operacija na Bliskom istoku, za veoma kratko vreme postao „junak arapskih ulica“. Pored čestih optužbi na račun izraelske politke koju vidi kao „najveću pretnju po mir na Bliskom istoku“ i islamističkog background-a, Erdoganovoj popularnosti među Arapima na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, doprinelo je i arapsko poreklo njegove supruge Emine.

Sekularni i zeleni biznismeni

Očigledan primat koji je Erdoganova „ekipa“ dala Bliskom istoku nije, međutim, zatvorila vrata turskim evrointegracijama. Sudeći po izjavama ministra spoljnih poslova Turske Ahmeta Davutoglua, Evropska unija i dalje ostaje na vrhu liste spoljnopolitičkih prioriteta Turske. Barem formalno. Upravo je „umereno islamska“ AKP, od svih dosadašnjih turskih vlada, učinila možda najveće pomake u približavanju Turske Evropskoj uniji. Ne bez razloga i zadnjih namera, razume se.

Premijer Erdogan i ministar Davutoglu su aktivnom spoljnom politikom koja je pospešila ekpanziju turske privrede, uspeli da pomire „sekularne“ i „zelene“ privrednike i smanje njihov otpor unutrašnjim reformama, čiji je jedan od najvažnijih aspekata upravo „obuzdavanje“ turskih oružanih snaga. Teško je, međutim, ne primetiti da je u sklopu unutrašnjih reformi započeta tzv. „politika otvaranja prema Kurdima“ (Kürk Açilimi), u isto vreme i politika podvrgavanja turskih oružanih snaga kritici turske javnosti zbog dosadašnjih „mršavih“ rezultata u višedecenijskom „rešavanju“ tog više nego gorućeg problema. Svesna činjenice da demokratija ne može da zaživi bez obuzdavanja vojske i da je to jedan od preduslova za članstvo u EU, ali i da bi se rešila ovog „Demoklovog mača“ koji visi iznad glave svake vlade od 1960. godine, AKP se - po prvi put u turskoj istoriji - usudila da pređe iz odbrane u kontranapad, započevši potčinjavanje ove svojevrsne „svete krave“ demokratski izabranoj vlasti. Ovaj za svaku demokratiju važan posao, Erdogan je započeo tek nakon što su promenjene međunarodne okolnosti pružile šansu za uspeh jednom takvom složenom i osetljivom poduhvatu.

Poruke koje su tokom proteklih osam godina u nekoliko navrata stizale iz Vašingtona, a koje glase da je vreme vojnih udara prošlo i da SAD neće imati razumevanja za takve akcije koje su u prošlosti bile tolerisane, pored turskih generala, čuo je i Erdogan. Smeli potezi Erdogana na spoljnopolitičkom u unutrašnjem planu, učinili su da tursko društvo u dobroj meri zaboravi na „tri straha“ koja je Turskoj nametnula Ataturkova elita. Strah od stranaca koji će kao nekad Otomansku imperiju, rasparčati Tursku, strah od islamista, kao i do skoro dominantna uloga vojske u „rešavanju“ kurdskog problema, davali su turskim oružanim snagama gotovo mesijansku ulogu u turskom društvu i garantovali im centralno mesto u turskom političkom životu. Nastavljajući reforme započete u vreme predsednika Turguta Ozala, osamdesetih godina Erdogan je pokazao da se pomenuti problemi mogu rešiti i na druge načine, kao i da vojska, štiteći sekularizam u obliku u kome ga je Turskoj ostavio „otac Turaka“, zapravo štiti ponajviše svoj privilegovan položaj u državi i društvu.

Disciplinovanje novinara i intelektualaca

Ostavke načelnika generalštaba Išika Košanera i glavnokomandujućih kopnenih, pomorskih i vazdušnih snaga, kao i desetine oficira uhapšenih u sklopu sudskih procesa „Ergenekon“ i „Malj“, najbolje pokazuju u kojoj meri je vladajuća partija uspela da zagospodari turskim oružanim snagama, policijom i državnom bezbednošću.

Pored, do pre nekoliko godina nezamislivog „kresanja krila“ turskim generalima, obračun demokratije sa tzv. „dubokom državom“ („derin devlet“), odnosno sa delovima antiislamski orijentisanih delova vojske, policije i akademske javnosti, dao je priliku Erdoganu da usput disciplinuje pojedine novinare i intelektualce. U jeku predizborne kampanje, u martu mesecu prošle godine, uhapšeni su novinari dnevnih listova Milliyet i Radikal, Nedim Šener i Ahmet Šik. Lišavanje slobode Ahmeta Šika ne bi toliko uzburkalo sekularističku javnost u Turskoj da Šik nije bio uhapšen u trenutku u kome je privodio kraju svoju knjigu „Imamova vojska“ (Imam’in Ordusu), čija je tema infiltriranje kadrova bliskih imamu Fetulahu Gulenu (za koga se tvrdi da vuče sve konce u Turskoj) u policiju. Slučaj ova dva novinara, kao ni Erdoganova izjava od pre par godina, u kojoj je Ataturkovog najbližeg saradnika, prvog premijera i drugog predsednika Republike Turske, Ismeta Inenija, uporedio sa Adolfom Hitlerom, nisu jedino što se „stavlja na dušu“ premijeru Erdoganu. Oštrim komentarom povodom teksta „On moj predsednik neće biti“, u kome je novinar turskog dnevnog lista Hürriyet, Bekir DŽoškun kritikovao predsednika Abdulaha Gula, premijer Erdogan započeo je rat sa neposlušnim turskim štampanim medijima. Iako je DŽoškun nakon izbora otpušten iz novina, tenzije između Erdogana i medijske grupe Dogan nisu smanjene. Naprotiv. Kasniji pritisci vlasti na „Dogan grupu“, koja izdaje neke od najpopularnijih dnevnih listova poput Milliyet-a i Hürriyet -a, zbog navodne utaje poreza, dovedeni su u vezu sa pisanjem pomenutih listova o sudskom procesu protiv turske dobrotvorne organizacije „Deniz Feneri“ u Nemačkoj. Optužba glasi da je „Deniz Feneri“ novac prikupljen od turskih radnika dala ne onima kojima je bio neophodan i namenjen, već pojedinim kompanijama, navodno bliskih premijeru Erdoganu.

Tiha diktatura

Pored svega navedenog, u prilog tezi da Erdogan skrivajući se iza „priče“ o borbi za demokratiju i članstvu u EU, zapravo pokušava da zavede „tihu“ diktaturu islamista, protivnici takođe često ističu sklonost aktuelnog turskog premijera da održava bliske odnose sa problematičnim liderima kakav je bio ubijeni Muamera El Gadafija ili Bešira El Asada, Ahmedinedžad i Omer Hasan El Bešir. Nagrada iz oblasti ljudskih prava, koju je 2010. godine primio od Gadafija, druženje sa Asadom krunisano zajedničkim letovanjem u Bodrumu, 2008. godine, nezaboravne izjave da je „demokratija kao tramvaj“ i da će „po dolasku na svoje radno mesta sići sa njega“, kao i ona da „demokratija nije cilj, već sredstvo“, samo na prvi pogled se uklapaju u upozorenje Devleta Bahčelija da Erdogan „za uzor uzima bliskoistočne sultane“. U širem kontekstu, Erdogan i ministar spoljnih poslova Davutoglu, uspeli su da Tursku Vašingtonu i svetu, promovišu kao nezamenjiv kanal za komunikaciju sa problematičnim liderima u regionu i šire, koji zainteresovanim stranama na Zapadu, omogućava dijalog sa državama poput Irana i Sirije bez „prljanja ruku“. Turska sa svoje strane dobija mogućnost da investira u tim zemljama i na jedan vrlo elegantan način doprinese njihovoj postepenoj demokratizaciji. Otvoreno svrstavanje uz SAD u „arapskim prolećem“ zahvaćenoj Severnoj Africi i na Bliskom istoku, kao i tursko odricanje od dojučerašnjih prijatelja, daju Erdoganu mogućnost da uz „američki blagoslov“ dodatno ojača svoje pozicije na ovim prostorima.

PR menadžeri uspešniji od političara

Pored odlične organizacije i kvalitetnih kadrova u stranci, harizmatičnom premijeru Erdoganu na ruku ide odustvo jake i organizovane opozicije. Naime, turske opozicione partije danas više liče na tigrove od papira nego na ozbiljne protivnike pred kojim bi Erdoganova partija mogla da ustukne. Uštogljeni i odnarođeni kadar Ataturkove Narodno-republikanske partije (Cumhuriyet Halk Partisi, u daljem tekstu: CHP), s obzirom na starosnu sturukturu rukovodilaca, više podseća na prezidijum nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, nego na snagu koja Tursku treba da povuče u novi milenijum. Kao što je nakon uspešno sprovedenog referenduma za promenu 26 članova ustava, odlično primetio Ertan Ajdin, profesor na Čankaja univerizitetu u Ankari i osnivač agencije za ispitivanje javnog mnenja Polmark (Pollmark), „sa jedne strane nalazila se orgomna mašinerija AKP-ovih marketinških stručnjaka sa Ipod i Blackberry uređajima u rukama, a sa druge strane, CHP koja pod kontrolom sedamdesetogodišnjaka iz Politbiroa i dalje vodi nazadnu ignorantsku politiku“.

Ranije sa Ozalom i sada sa Erdoganom, turska visoka politika i biznis su prestali da budu zabran tzv. „belih Turaka“ („Beyaz Türkler“), koji su pod vidom borbe za sekularizam štitili svoj privilegovani položaj i zagarantovanu blistavu budućnost. Višedecenijska borba za poštovanje prava miliona građana koji nisu pripadali privilegovanoj klasi Ataturkovih prvoboraca i njihovih potomaka ušla je u završnu fazu. Kemalizam, kakvog ga poznajemo, sve krupnijim koracima silazi sa scene, a što se samog Kemala Ataturka tiče, njemu će po svemu sudeći ostati zagarantovano mesto najzaslužnijeg za pobedu nad stranim neprijateljima koji su želeli da rasparčaju Tursku i oteraju Turke u Centralnu Aziju. Njegovi, sve manje uticajni sledbenici, na više od ovoga neće moći da računaju.

Odlomak iz opširnijeg autorskog članka.