Kraj epohe i sumrak imperije

(Blog Nebojše Katića, 22.8.2011)

Dubina ekonomske drame kroz koju prolazi zapadni svet potcenjivana je od samog početka. Većina analiza je krizu karakterisala kao uobičajeni ciklični fenomen koji se od prethodnih razlikuje samo po intenzitetu. Po tom tumačenju, ne događa se ništa što se ne bi moglo razrešiti merama ekonomske politike, a debata se svodi na pitanje optimalne fiskalne i monetarne politike i njihovog kombinovanja. Problemi koji ne jenjavaju pripisuju se neodgovarajućem izboru ekonomskih alata, kao i sporosti i nejedinstvu političkih elita u borbi sa krizom.

Kako vreme odmiče, kako se ekonomske nevolje umnožavaju i socijalne tenzije nekontrolisano bujaju, stavovi s početka krize će morati da budu preispitani. Pre ili kasnije, analize će neizbežno morati da razmotre i širi kontekst u kome se kriza odvija.

Više je razloga zbog kojih su složeni, dubinski procesi ostali skriveni do danas, ali jedan od najvažnijih je svakako vezan za trijumfalizam Zapada posle propasti socijalizma. Taj trijumfalizam je narastao do infantilnosti, gušeći kvalitet ekonomske misli, ali umrtvljujući i društvenu misao u celini.

Negde u tom pobedničkom šenlučenju izgubljen je smisao za velike istorijske sinteze, za sagledavanje dubljih ekonomskih i socijalnih procesa i njihovih uzroka. Mislioce su zamenili fah idioti, socijalni tehničari i propagandisti sa svojim plitkim analizama i pitkim sloganima. Ta pojednostavljena predstava o svetu stvorila je ambijent površnosti i praznog optimizma kakav verovatno nije viđen nikada ranije, bar ne od veka prosvećenosti.

Da bi se razumeli procesi koji su u toku, da bi se u haosu prepoznala zakonitost, ne bi smetalo da se Marks i marksisti pročitaju još jednom. Uprkos predrasudama i često primitivnim kritikama na njen račun, marksistička analiza je i danas aktuelna, mada sinteza nosi snažan ideološki i deterministički naboj.

Upravo zbog takvog naboja možda je bolje sadašnju krizu posmatrati očima velikog, iako marginalizovanog istoričara kapitalizma, Fernana Brodela. Polazeći od Brodela, sociolog i politekonomista Đovani Arigi pravi odličnu istorijsku sintezu kojom se može objasniti i kriza kroz koju kapitalizam upravo prolazi. Svoje stavove Arigi je najkompletnije izneo u knjizi „Dugi dvadeseti vek“. Uzgred, Arigi je između ostalih teoretičara pri ruci imao i Marksa, Vebera, Šumpetera i Polanjija – različiti uglovi ovih mislilaca pomogli su mu da svoje stavove oslobodi od svake ideologije.

Arigi identifikuje četiri epohe (ili ciklusa) akumulacije kapitala kojima je sukcesivno uvek dominirala druga nacija. Na pijedestalu kapitalističke moći, Đenova, Holandija, Velika Britanija i SAD smenjuju se od 15. veka do danas. Kako se vreme ubrzavalo ciklusi dominacije postajali su sve kraći, a pred kraj svakog ciklusa javljao se uvek isti fenomen – profiti u realnoj ekonomiji su ubrzano padali usled jačanja konkurencije i kapital se selio u finansije i sferu finansijskih špekulacija gde su profiti bili najveći.

Neposredno pred svoj pad, svaka od prethodnih imperija je doživljavala novi, kratkotrajni uzlet, belle époque, koji se oslanjao upravo na finansijski kapital. Nedugo zatim usledio bi konačan pad i velika smena, kada je nova sila preuzimala dominantnu poziciju. Period potpune dominacije finansijskog kapitala uvek je bio najznačajniji signal kraja epohe i smene vladajuće sile.

U kontekstu Arigijeve analize, proces dominacije finansijskog kapitala započeo je sedamdesetih godina prošlog veka u SAD i bio je jasan nagoveštaj krize i početak kraja američke hegemonije. Istorija dvadesetog veka u velikoj meri sledi prethodne modele. Uočavaju se ipak dve bitne razlike ili odstupanja od ranije matrice.

U svim prethodnim epohama, države lideri su svoju vojnu i ekonomsku moć gubile istovremeno. Danas, sasvim netipično, SAD gube ekonomsku moć u korist novih lidera sa Dalekog istoka (Kine pre svih), ali i dalje zadržavaju svoju vojnu nadmoć. Na sceni je novi fenomen – bifurkacija moći, u Arigijevim terminima.

Druga anomalija i razlika u odnosu na prethodne periode javlja se kod tokova kapitala. Sve ranije završne faze odlazeće epohe karakterisala je seoba kapitala, od starog ka novom lideru. Danas, na kraju ove poslednje epohe, Amerika i dalje usisava kapital i to upravo kapital novih lidera koji su sada i njeni najveći kreditori.

Za razliku od predhodnih epoha kada bi stara sila bila potpuno nadjačana i potisnuta, ova poslednja epoha kapitalizma je drugačija. Opadanje američke moći je više posledica njenog otpora promenama i odbijanja da se prilagodi novim realnostima. To odbijanje nosi opasnost da svet bude gurnut u politički i ekonomski haos. U tom smislu, američku politiku od 11. septembra 2001. do danas, Arigi naziva samoubistvom velike sile.

Sva je prilika da smo svedoci kraja ili kraha jedne epohe kapitalizma. Kako će izgledati nova epoha, da li će se i kako kapitalizam ponovo transformisati, kolika će biti cena promene i ko će je platiti, pokazaće vreme. Tektonske promene kakve se upravo odvijaju biće vidljivije protokom vremena i sa vremenske distance. Jedno je ipak sigurno, ništa više neće biti kao pre.

(nkatic.wordpress.com)