Početna strana > Prenosimo > Komunisti nisu ojadili Srbe na Kosovu
Prenosimo

Komunisti nisu ojadili Srbe na Kosovu

PDF Štampa El. pošta
Milenko Marković   
četvrtak, 29. oktobar 2009.

(Politika, 28.10.2009)

Pojedini srpski istoričari izriču dve antiistorijske teze. Prvo, da su najveći krivci za položaj Srba na Kosovu komunisti, da su ih ojadili više nego turska okupacija, te da nema rešenja za Kosovo bez potpunog prekida sa komunističkom prošlošću. I drugo, da državna strategija za Kosovo mora biti ona koju su na tom prostoru imale Kraljevina Srbija i Kraljevina Jugoslavija.

Stavljanje polukolonijalnog ponašanja dveju kraljevina kao modela državne strategije za Kosovo kao nečega što je mnogo vrednije od onoga što je učinila za Kosovo socijalistička Jugoslavija – potpuno je neosnovano. Kao da se ne zna da su kosovski Albanci, u vreme dveju kraljevina, da bi stekli osnovno školsko obrazovanje na maternjem jeziku morali da idu u Albaniju, dok je Kosovo u vreme socijalističke Jugoslavije imalo status federalne autonomije. Tadašnja ostvarenja Kosova pre mogu biti inspiracija za budući status te zajednice nego ono što je na tom planu učinjeno u vreme srpske i jugoslovenske kraljevine.

Ako je jedna krajnost državno tutorstvo Srbije nad Kosovom, druga krajnost su pritisci da se Srbija dobrovoljno odrekne Kosova, poput De Golove amputacije Alžira i britanskog odricanja od kolonijalnih poseda. Analogije ne vode računa o istorijskim razlikama, a one su bitne, jer pokazuju da su Velika Britanija, Francuska i druge do poseda dolazile kolonijalnim osvajanjima, dok je Kosovo bilo u sastavu Srbije još u doba Nemanjića. Dve srpsko-jugoslovenske kraljevine jesu držale kosovske Albance u polukolonijalnom položaju, ali Kosovo nikad nije bilo kolonijalni posed Srbije, već njen integralni deo u državnom smislu. To su dve različite stvari koje, ako se izjednačavaju, stvaraju nepotrebnu konfuziju, dovode do stalnih svađa oko pitanja čije je Kosovo.

Jedna je krajnost vraćanje Kosova na stanje pre 1999. godine, pod državnu ingerenciju centralistički uređene Srbije, a druga je praviti od Kosova još jednu albansku nacionalnu državu na Balkanu. Pravo, kompromisno, treće rešenje za Kosovo može se pronaći direktnim pregovorima srpske i albanske strane, uz nepristrasno posredovanje Ujedinjenih nacija. To treće rešenje može da bude, osim (kon)federalne zajednice unutar Srbije, i nezavisno Kosovo, ali ne uspostavljeno na etničkom principu, već na principu građanski uređene federalne države ravnopravnih entiteta, poput savremene Švajcarske. Drugim rečima, stanje stvoreno Miloševićevom vladavinom, NATO bombardovanjem i izgonom Srba sa Kosova, može se prevazići jedino poštovanjem istorijske vertikale da je Kosovo i srpsko i albansko.

Član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji