Кладионице у Србији - болест и небрига

 Зависност од коцкања је болест, опасан ментални, неуроразвојни поремећај, обољење слично клептоманији или пироманији. Тако ју је још пре неколико деценија дефинисала Светска здравствена организација и при том упозорила да у највећем броју случајева ова зависност почиње у периоду адолесценције и да је међу зависницима највише младих.

Србија је друга у Европи по броју кладионица по глави становника, а 300 хиљада њених грађана, претежно младих, од 18 до 25 година, зависно је од коцкања!

Иако ови подаци нису од јуче, напротив стари су низ година, нашој широј јавности били су прилично непознати. Ових дана су колико толико публицитета добили захваљујући Зелено-левом фронту, односно програму који је ова политичка организација представила у циљу сузбијања зависности од коцкања, а који у најкраћим цртама предвиђа да се добици од игара на срећу оштро опорезују, да се потпуно забрани рекламирање коцке, односно кладионица и да се уведе обавеза јасних упозорења на ризик од зависности.

Недовољно је познато да се много наших младих лечи од болести зависности од коцке у специјалним установама (нпр. у специјалну болницу за болести зависности у Драјзеровој годишње се јави 1.000 њих који остану на лечењу које може да траје и до шест година) а да их још више не потражи или не добије одговарајућу медицинску помоћ

Недовољно је познато да се много наших младих лечи од болести зависности од коцке у специјалним установама (нпр. у специјалну болницу за болести зависности у Драјзеровој годишње се јави 1.000 њих који остану на лечењу које може да траје и до шест година) а да их још више не потражи или не добије одговарајућу медицинску помоћ. У ситуацији праве епидемије коцкања у којој је тако велики број младих људи суочен са најопаснијом нехемијском зависношћу, „наркоманијом без дроге“, са неизбежним здравственим, породичним, професионалним и социјалним проблемима и могућношћу да неконтролисано трошећи свој новац, а потом продајући вредне породичне ствари или позајмљујући новац који не могу да врате, заврше као проневеритељи или лопови, дакле криминалци, овакав програм је очито нужан, одговоран и добар.

Али, нажалост, иако је то лоше и неодговорно, сасвим је извесно да власт овај програм неће прихватити. Сасвим обрнуто, наша политичка елита подстиче коцкање, она као да жели са увери грађане да су игре на срећу, а не поштен рад пут изласка из и иначе све присутнијег безнађа.

То је на пример врло јасно видљиво у односу према рекламирању кладионица и посебних игара на срећу. Због повећања броја зависника од коцке у Европи је видљив тренд забране рекламирања кладионица, клађења и посебних игара на срећу. Забрањено је у Великој Британији, Италији, Шпанији; ускоро ће бити и у Холандији и Немачкој, разматра се и у низу других земаља, али код нас власт на то и не помишља. Напротив, свакодневно смо сведоци реклама којима се прекидају најгледаније емисије попут великих спортских догађаја, а актери у тим рекламама су код младих посебно популарни „инфлуенсери“, глумци, спортисти, певачи. А министри, чак и здравља, са власницима кладионица свечано потписују споразуме о заједничким хуманитарним акцијама!

Свакодневно смо сведоци реклама којима се прекидају најгледаније емисије попут великих спортских догађаја, а актери у тим рекламама су код младих посебно популарни „инфлуенсери“, глумци, спортисти, певачи. А министри, чак и здравља, са власницима кладионица свечано потписују споразуме о заједничким хуманитарним акцијама!

Подстицање на коцкање и подршка организаторима још су видљивији на плану пореских прописа и пореске политике.

Иницијално, Закон о играма на срећу је предвиђао да сваки добитник подлеже плаћању пореза на добитак по стопи од 20%. Неопорезив је био само мали добитак, односно део добитка, око 11.000 динара. Али и тај финансијски терет на себе су преузеле кладионице не желећи да трошкови пореза дестимулишу клијенте и имају негативан утицај на обим њиховог пословања.

Током 2018. године добитак, односно део добитка који се не опорезује је увећан, готово удесетостручен и подигнут на преко 100.000 динара. И потом је коначно, будући да ни то неком није било довољно, уследило потпуно укидање опорезивања. У децембру 2020. су усвојене скандалозне измене Закона о порезу на доходак грађана, којим је потпуно укинуто плаћање пореза на остварен добитак од свих посебних игара на срећу, укључујући кладионице, казина, играчнице и аутомат клубове, као и добитак од игара на срећу преко интернета. Власт је била толико беневолентна према организаторима игара на срећу да је и онима против којих је покренут поступак због неплаћања пореза по старом закону, омогућила да поступак заврше по новом, односно да избегну било какво плаћање пореза.

Овај екстравагантан потез је у потпуном раскораку са праксом и стандардима у свету. Све уређене земље и због поменутог ризика стварања масовне зависности, али ништа мање и због тога што су игре на срећу један од потврђено највећих канала за прање новца, држе под строгом контролом и оштро опорезују овај сектор, а српска власт га ослобађа пореске обавезе и самим тим у великој мери изузима из контроле Пореске управе.

Људи који овај екстра профитабилан сектор контролишу су савезници, пријатељи људи из власти и велики донатори разних акција политичке „елите“. Зато, колико год то било лоше и неодговорно, власт извесно неће подржати програм Зелено-левог фронта или неки сличан

Врло је индикативно и да су разне и бројне локалне таксе протеклих година често увећаване, да је увећаван и порез на имовину грађана, али у односу на кладионице ништа се слично није десило. Консеквентно, данас безмало на сваком углу имамо кладионице и коцкарнице, број запослених у њима је за четири године повећан за 45%, а сектор игара на срећу остварује огроман приход од скоро милијарду евра.

Људи који овај екстра профитабилан сектор контролишу су савезници, пријатељи људи из власти и велики донатори разних акција политичке „елите“. Зато, колико год то било лоше и неодговорно, власт извесно неће подржати програм Зелено-левог фронта или неки сличан. Суочиће нас са тим да су интереси богатих људи са којим је тесно повезана за њу апсолутни приоритет, а јавни интереси и грађани врло мало битни. Суочиће нас са нашом крајње депримирајућом реалношћу која се што пре мора мењати.

(Пешчаник.нет)