Kina je vezana u čvor

(Danas, 27, 8. 2012)

U poslednjih nekoliko godina se dosta priča o propadanju Amerike i o tome da će Kina zauzeti njeno mesto. Oni koji tvrde da Amerika propada treba to da potkrepe jakim argumentima u ekonomskom smislu. I pored svih svojih nedaća (koje bi mnoge zemlje rado zamenile za svoje) SAD su i dalje motor-pokretač industrije i inovacije, a možda postaju i sila u oblasti energetike.

Pre će biti da američku dominaciju na globalnoj sceni ugrožava podeljenost u unutrašnjoj politici kakvu SAD nisu imale u svojoj istoriji. Država čiji se narod tradicionalno ponosio sobom zbog svoje praktičnosti prolazi kroz iscrpljujući period „novih ideja“, preteranog teoretisanja, te tako nipodaštava praktične ideje koje potiču od konstruktivne interakcije s političkim protivnicima.

Pošto u unutrašnjoj politici ima sve manje kompromisa i kolegijalnosti, nastali su novi izazovi i u interakciji Amerike i sveta. Učesnici spoljnopolitičke debate u SAD uzdižu jačeg, ali ne nužno mudrijeg. Američka veština, kada je reč o diplomatskom angažmanu, odnosno sposobnost da razgovara s različitim stranama, a da pritom svoj stav zadrži, u velikoj meri je zamenjena sklonošću ka glasnim govorima, upiranju prstom, arogantnošću i optuživanju. Države su obično pozdravljale i čak priželjkivale angažman Amerike. Sada je veća verovatnoća da je se pojedini boje.

Ali pre nego što SAD predaju međunarodno liderstvo Kini, bilo bi korisno sagledati unutrašnju političku podeljenost Kine i njenu nesposobnost da uspostavi ravnotežu između unutrašnje politike i svojih sve većih odgovornosti na globalnoj sceni. Problemi SAD u odnosu na probleme Kine izgledaju trivijalno.

Tokom poslednjih nekoliko godina Kina je sve više uvučena u raspravu u stilu XIX veka s nekoliko svojih južnoazijskih suseda zbog sukoba oko Južnog kineskog mora. Pre nego što neko počne da žali zbog nevoljnosti Amerike da se udubi u knjige o istoriji, može da se prosvetli ako posmatra Kinu kako sada sistematično komplikuje svoju ulogu u regionu... Zarad čega?

Zahtevi Kine kojima se u suštini traži da se čitavo Južno kinesko more preobrati u Južno kinesko jezero, predstavlja nasleđe Kine iz vremena Čang Kaj Šeka. Kina, kojoj ceo svet zavidi zbog kulture i dostignuća, danas ratuje rečima i nekolikim ratnim brodovima sa gotovo svim svojim južnim susedima zbog pitanja koje zahteva međunarodne pregovore.

Biračko telo koje osuđuje „slabost“ i zahteva čvrstinu od političkih lidera predstavlja ključni faktor. Među 500 miliona korisnika interneta u Kini, na primer, naslućuje se primetan porast nacionalnog sentimenta, koji se odražava u žestokoj kritici „slabosti“ zvaničnika kada je reč o odbrani kineskih interesa.

Kineska vlada je izuzetno osetljiva na takve napade. Ako neki bloger kritikuje Vladu zato što zabranjuje vežbe Falun Gong, ili ako taj isti bloger podržava opoziciju na Tibetu, „veb-policija“ juri na mesto potencijalnog zločina. Ali ako se na blogovima postavljaju nacionalistički zahtevi, Vlada to pozdravlja.

Zbog domaćih pritisaka Kina je zavezana u čvor i kada je reč o drugim pitanjima. Tipičan primer za to predstavlja konstantna podrška Kine zemljama koje žele da postanu nuklearne sile, poput Severne Koreje. Nijedna odgovorna zemlja ne vidi ništa dobro u ponašanju Severne Koreje. Ipak, Kina je toliko zaokupirana svojom unutrašnjom politikom da ne može da shvati koliku cenu plaća zbog toga što na svaki izliv besa Severne Koreje reaguje samo mlakom kritikom u kombinaciji s nadom da će se Severna Koreja promeniti, pri čemu zanemaruje prethodna iskustva. Tako na primer, zbog njene mlake reakcije na vojne napade Severne Koreje na Južnu Koreju 2010. Južnokorejci, koji su takođe susedi Kine, zapali su u očaj kada je reč o bilateralnim odnosima.

Stihijska politika Kine potiče od neuspeha da oblikuje ili pojasni njen unutrašnji politički stav - veliki broj Kineza još doživljava smelu malu Severnu Koreju kao prijatelja i saveznika. Kina ne čini ništa čime bi mogla da ukaže da pravi ozbiljniji korak napred, te zadobija mnogo manje poštovanja od šire međunarodne zajednice, koja je zgrožena ponašanjem Pjongjanga.

Lista koja se tiče neodržive politike Kine se nastavlja. Sirija je poslednji problem na međunarodnoj sceni koji Kina, ponovo ograničena unutrašnjom politikom, izgleda ne može pravilno da shvati. Niko ne očekuje da se Kina potpuno složi sa SAD ili EU u vezi s bilo kojim pitanjem. Ali to što konstantno staje na suprotnu stranu, pa makar ugrožavala sopstvene interese, navodi na pitanje da li ona ima unutrašnju čvrstinu da bi mogla da bude lider.

Svrha svega ovoga nije minimiziranje posledica političke polarizacije u SAD. Ali dok je problem Amerike u svetu to što je njeni unutrašnji pritisci ponekad dovode do preterane rigidnosti, problem Kine su pritisci koji imaju slična ograničavajuća dejstva, ali stvaraju spoljnopolitičku slabost.

(Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD)