Početna strana > Prenosimo > Kejnzijanci u Srbiji
Prenosimo

Kejnzijanci u Srbiji

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Reljić   
četvrtak, 09. april 2009.

(NIN, 09.04.2009)

Teško da neku aktuelnu vladu, bilo gde, kao ozbiljnu može da preporuči javno priznanje državnog sekretara kako nikad nije čuo za jednog od najvećih mislilaca druge polovine XX veka. Možda je mladi činovnik propustio te časove, jer je baš tad utvrđivao da su Milošević i kompanija „pukli”, ali ovo neznanje pokazuje da se u toj instituciji – koja bi, valjda, morala da bude i natprosečno obaveštena – ne čitaju ni ozbiljne novine na bilo kom svetskom jeziku: jer DŽon Majnard Kejnz je u tekstovima o svetskoj krizi – a takvih je danas tušta i tma – prisutan otprilike koliko Ronaldo na sportskim stranama.

Dobro, neće Zemlja stati zato što neko nije čuo za Engleza koji je „spasao kapitalizam” – biće sveta i posle kapitalizma – ali one, kod kojih za Srbiju dela mlađani državni sekretar, mi smo ovlastili da nas spasavaju od propasti baš u krizi koja se može porediti pre svega s enigmom koju je Kejnz rešio. Jedan od najznačajnijih živih istoričara Pol Kenedi tvrdi ovih dana u „Fajnenšel tajmsu” da je za razumevanje haosa u kome smo se našli neophodno izučavati Adama Smita, Karla Marksa, Kejnza i Jozefa Šumpetera. Mudri, od istorije, ipak, ponešto uče. Bilo je kriza, ali bilo je i rešenja.

„U istoriji ljudskog roda ja (Martin Buber 1878-1965, prim. aut.) pravim razliku između onih epoha u kojima čovek ima kuću i epoha u kojima nema kuću. U prvim – čovek živi u svetu onako kako se živi u kući, u drugim epohama – živi u svetu kao na slobodnom širokom polju, i ponekad čak nedostaju četiri kočića potrebna za postavljanje šatora.”

Nema ni trunke sumnje, evo i nas na istorijskom širokom polju, a sve je više bića i bez ona četiri kočića. A do kuće se oduvek stizalo preko najvećih iskušenja i uz sveukupni napor društva. Sam društveni napor počinje onako kako je opisao (1845) jedan drugi filozof: „Da se u periodu što prethodi značajnim promenama pojavljuju ljudi koji su – slično izvesnim pticama koje svojim glasom nagoveštavaju približavanje kiše – sposobni da predvide društvenu buru koja se sprema” (S. Kjerkegor). Takvi svakako ne uspevaju u rezervatima političkih partija. U današnjem srpskom društvu te „ptice rugalice” drže se daleko od mejnstrim javnosti. Ni na sto onih – koji ne mogu čudom da se načude zašto je važan taj DŽ.M. Kejnz, a nije član ni Demokratske ni Srpske radikalne stranke, niti je blizak „Delti”, niti pije kafu s Petrom Matićem – dakle, ni na sto takvih ne može da se pojavi neki „ludi smarač” kome su knjige pomutile razum. Tako će u današnjoj Srbiji umesto onih koji slute buru, i koje kao ružan san progoni iskrena posvećenost nekoj ideji, neuporedivo poželjniji biti oni „pametni ljudi” koji znaju da „prodaju ideju za večeru”. (A veru je „blam” i pominjati!)

Neće „pametan čovek” u današnjoj Srbiji „na putu za bolji život” da zagleda „tamnu stranu” aktuelnih evropskih događanja. Ni prošlih, ni sadašnjih. Čemu, kad nam je „beli šengen” nadohvat ruke? I čemu uzimati za ozbiljno činjenicu da živimo u „kritičnom periodu istorije... kad stari poredak traje samo prividno, a novi se nije pojavio”, kad će koliko sutra ona tri-četiri ministarstva svim silama koncentrisana na vize za u Evropu i proizvodnju „punta”, spustiti raj u zemlju Srbiju?

I ko bi kupovao ta uznemirujuća znanja? Šta će nama „kritički pogled na kapitalizam” koji bi sejao nespokoj u narod? A jedva smo se dočepali i ovakvog kapitalizma. Pa to bi samo moglo da znači jedno: povratak u mračne devedesete! Taman se jedna instant-elita na analfabetsko-liberalističkim kursevima USAID i IREX priučila liberalizmu i sad se očekuje da oni poveruju kako će završiti isto kao i oni apologetski znalci samoupravne problematike i principa nesvrstane politike. Ma, dajte! Pa, nećemo valjda opet tražiti po tavanima Kapital i Položaj radničke klase u Engleskoj?

„Kuda ide svet? Govoreći iskreno, ja ne znam, i mislim da to prevazilazi umove svih nas”, pisao je Aleksis Tokvil burne 1850. „Jedino je poznato da se stari svet završava. Kako će izgledati novi? Čak ni najveći umovi našeg vremena nisu u stanju da to kažu, isto onako kao što umovi antičkih ljudi nisu mogli predvideti propast ropstva, dolazak hrišćanskog sveta, najezdu varvara – sve one velike događaje što su izmenili lice zemlje.” Lepo zvuči, ali neće se naši državotvorci i njihova priručna partijama odana inteligencija dati zavesti halucinantnim citatima. Opšte je poznato da je ovo XXI vek. Progres je naš put! I tu nema kolebanja. Krizu će da reši naš Obama, a mi ćemo da sačekamo signal „za prolazak opšte opasnosti”, izaći iz svojih skloništa, javiti se na šalter kod MMF-a i nastaviti da menjamo modele mobilnih telefona i marke voda za piće. A taj staromodni simpatični Tokvil! Zar jednom zasvagda nismo utvrdili da modernom društvu trebaju menadžeri koji „znaju sve”, a ne filozofi koji „ne znaju ništa”? Kad je i ovaj Jirgen Habermas koji kao izlaz iz krize vidi Veliku diskusiju – permanentnu globalnu razmenu mišljenja u kojoj će intelektualci „otvoriti mozgove”, slušati, pratiti događaje – kad je taj čovek dobio bonus za svoje delo koje se izražava u šestocifrenim sumama? Ne, nećemo mi u naš teškom mukom očišćeni prostor puštati kreštave i sumnjive „ptice rugalice”. Neka idu po oronulim domovima kulture po srpskim varošima, neka ih puštaju između turbo-folk hitova na lokalnim radijima. Jeste Isus iz Nazareta počeo da propoveda po maslinjacima i budžacima a broj onih koji su mu poverovali otprve nije prelazio tuce. I svi bejahu priprost svet grubih ruku. Posle su rasli kao poplava. Bilo je grešaka u istoriji, u društvima koja nisu „otvorenog uma”. Ali, naši državotvorci „znaju” da je to vreme jednom zauvek iza nas. Danas dileme nema: Mi idemo u Evropu. Čak i kad se Evropa vraća starim uzorima i do juče zatrpanim znanjima. Čak i kad Evropa razume da su promene koje nosi kriza dalekosežne, nepovratne i nose neko – drugačije društvo. Ni „najveći evropski umovi našeg vremena” ne znaju kakvo. Mi se nećemo dati pokolebati.

Ali, ma šta neko mislio, izvesno je, Velika kriza traži ljude koji će ispuniti – teške zadatke koje im postavlja društvo. Tražiće lidere koji će znati, učiti a i „osećati” kao one ptice – odakle stiže bura i šta je izlaz iz tunela. „To je stara priča koja se stalno ponavlja; ljudska priroda je tako stvorena. Niko ne služi drugome dobrovoljno; ali ako zna da time služi samom sebi, čini to rado.” Nije Kejnz. Gete.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner