Kada je količina laži u pitanju, SAD nikada nisu imale predsednika kao što je Donald Tramp

Do 1. juna ove godine američki predsednik Donald Tramp je izneo 3.259 netačnih ili pogrešnih tvrdnji, prema „Fact Checker’s“ bazi podataka Vašington posta koja prati i kategorizuje svaku sumnjivu izjavu koju je predsednik izgovorio.

To je u proseku nešto više od 6,5 netačnih izjava na dan, za razliku od dnevnog proseka od 4,9 u njegovih prvih sto dana na mestu predsednika, dok je u maju taj broj dostigao i osam dnevno. Tramp očigledno hoće da obori rekord.

Trampove pristalice opravdavaju njegovu lažljivost na osnovu tvrdnji da „svi političari lažu“. Oni to zaista rade, a mala doza introspekcije dovešće nas do priznanja da sva ljudska bića lažu. Ali količina i vrsta laganja su ono što čini razliku. Previše laži umanjuje količinu poverenja.

Nisu sve laži rođene jednake. Neke služe sopstvenoj koristi. Jedan predsednik može da laže da bi nešto zataškao, da izbegne sramotu, da naškodi protivniku, ili čisto radi udobnosti. Druge predsedničke laži služe uzvišenijoj svrsi. U nekim okolnostima, istoričari čak pozdravljaju činjenicu da je neki predsednik odlučio da obmane javnost zbog nečega za šta je smatrao da je veće dobro ili da će doneti dobro. DŽon F. Kenedi je zavarao javnost o ulozi američkih projektila u Turskoj čime je okončana kubanska raketna kriza 1962; ali to je svakako bilo bolje po njihove interese nego visoki rizik od nuklearnog rata.

Jedan dvosmisleniji primer pojavio se 1941, pre nego što su Sjedinjene Države ušle u Drugi svetski rat. U pokušaju da ubedi izolacionističku javnost da Hitlerova Nemačka predstavlja pretnju, predsednik Frenklin D. Ruzvelt je rekao da je nemačka podmornica napala američki razarač, a zapravo je američka strana inicirala akciju. U ratno doba, kada to što se usta ne drže zatvorenim može da dovede do potapanja brodova a tajne su od ključnog značaja, Vinston Čerčil je tvrdio da istina može da bude „tako dragocena da bi uvek pored nje trebalo da bude telohranitelj laži“.

Makijavelistička obmana je često deo strategije pri postizanju nekog dogovora, a Tramp tvrdi da je gospodar te umetnosti. Možda to objašnjava njegove laži o severnokorejskom naoružanju, evropskim carinama i umešanosti ruskog predsednika Vladimira Putina u predsedničke izbore 2016. Ali njegova neiskrenost o količini ljudi na njegovoj inauguraciji, o isplatama „ućutkivačkog novca“ ženama, ili o razlozima otpuštanja bivšeg direktora FBI DŽejmsa Komija nemaju ništa sa umešnošću u vođenju države. To je čista manipulacija drugima i javnošću u sopstvenu korist.

Čak i kada motivi predsednika nisu takvi da idu u njegovu korist, on bi trebalo da bude oprezan pri izboru laži. Pre nego što se okrene ka laganju kao instrumentu upravljanja državom, trebalo bi da razmotri značaj cilja, mogućnost alternativnih sredstava da se on postigne, kao i da li obmanjivanje može da se obuzda ili preti da postane obrazac.

Što više jedan lider obmanjuje javnost, to više narušava poverenje, slabi institucije i stvara štetnije obrasce ponašanja. Ruzveltove laži iz 1941. su imale nameru da probude američki narod, ali on je takođe postavio obrazac koji je Lindon B. DŽonson mogao da iskoristi 1964. da bi dobio podršku kongresa za Rezoluciju o Zalivu Tonkin, što je dovelo do dramatične eskalacije rata u Vijetnamu. Opasnost leži u tome što lideri sebi govore da lažu zarad javnog dobra onda kada to čine radi političke ili lične koristi. DŽonson nije želeo da izgleda kao kukavica ili da ga predstavljaju kao čoveka koji je izgubio Vijetnam. On je kontinuirano lagao američkom narodu o tome kakav je napredak ostvaren u ratu. A želeo je i da rat bude ograničen.

Jedna od moralnih dobrobiti ograničenog rata je prevencija štete kroz eskalaciju. Ali u takve ratove je uključen element blefa. Da bi zadržao kredibilitet u pregovorima sa neprijateljem, predsednik mora da održi stalni optimizam u javnosti, koji služi da bi se javnost dezinformisala. U DŽonsonovom slučaju, ovaj imperativ je bio osnažen njegovim ličnim motivima. Do 1968, ljudi su govorili da je jedini način da se odredi da li on laže taj da se vidi da li mu se usne pomeraju. Odlučio je da se ne kandiduje ponovo.

DŽonsonov naslednik Ričard Nikson je takođe lagao o Vijetnamskom ratu, kao i o tome da ga je on proširio i na Kambodžu. Tome je usledilo njegovo laganje o ulozi koju je imao u zataškavanju slučaja provale u sedište Demokratske partije, što je izvedeno po nalogu njegove administracije. Kada je to konačno otkriveno na snimcima u aferi Votergejt, Nikson je 1974. podneo ostavku da bi izbegao impičment.

Šteta koju su DŽonson i Nikson naneli nije uticala samo na njihovo predsednikovanje već i na poverenje javnosti. Početkom 1960-ih, ankete su pokazale da je tri četvrtine Amerikanaca imalo veliko poverenje u vladu. Krajem sledeće decenije, tako je mislila samo četvrtina njih. Iako su uzroci opadanja poverenja bili kompleksni, laži predsednika su imale svoju ulogu u tome.

Neki posmatrači, ukazujući na njegov rekord u privatnom sektoru, tvrde da Tramp laže samo iz navike. Drugi veruju da učestalost, ponavljanje i očiglednost njegovih laži ne odražavaju naviku, nego promišljenu političku strategiju za uništavanje institucija povezanih sa istinom. U svakom slučaju, Tramp je narušio ugled institucija kao što su mediji, obaveštajne službe i američko ministarstvo pravde, učinivši sve relativnim i igrajući na kartu svojih ekstremno lojalnih pristalica.

Da li posletrampovska Amerika može da se oporavi? Vredno je sećanja to da su DŽonsona i Niksona nasledili DŽerald Ford i DŽimi Karter, koji su bili znatno iskreniji, i da je poverenje javnosti u vladu donekle poraslo u vreme Ronalda Regana 1980-ih. Ali kada je sama brojnost laži u pitanju, SAD nikada nisu imale predsednika kao što je Donald Tramp.

Autor je profesor na Harvardu, napisao je knjigu „Is the American Century Over“?

(Danas – Project Syndicate, 2018)