Jasenovac u Beogradu

 Šta je Beogradu Jasenovac?

Jasenovac, takođe, u 0vom pitanju, nije samo najstrašnije mesto u ljudskoj istoriji (ovde 106), već su to Pag i Jadovno, Bljesak i Oluja, i sve ostale zločinačke stanice troetapnog projekta hrvatskog genocida nad Srbima: pobiti – proterati – pohrvatiti (ovde i ovde).

„Sećam se Beograda 1941-1944“, pričao je arh. Peđa Ristić, „leševi su tada plivali Savom, umesto ljudi. Slike leševa poređanih u vrstu ispred Nebojšine kule nikada neću zaboraviti. Kao ni miris smrti“.

Ristić kaže da je plutajućih tela u jednom trenutku bilo toliko da se ispod savskog mosta napravio „čep“, koji je morao da bude razbijen dinamitom. Tela su sahranjivana na licu mesta. Jedna masovna grobnica bila je kod Nebojšine kule, druga na Velikom ratnom ostrvu. Za prvu Ristić kaže da je moguće da je u njoj pokopano i do 2.000 zaklanih, a za drugu se seća da je izgledala kao „veliko groblje od malih belih krstača“. Posle rata su i ta jednostavna obeležja uklonjena.

Pogođen činjenicom našeg opšteg zaborava, Ristić je, devedesetih, predložio da se na Velikom ratnom ostrvu izgradi spomen kula – pirg, za sve srpske novomučenike postradale u hrvatskom genocidu. Kula bi, prema njegovoj zamisli, izgledala ovako.

Izgradnja ove kule ne bi mnogo koštala. Svakako bi bila jeftinija od predviđene gondole, koja će se na Veliko ratno ostrvo spuštati s Kalemegdana. No, Ristićevog spomen-pirga danas se gotovo više niko ne seća.

Pamtim i da je, pre desetak godina, postojala inicijativa da se u Beogradu izgradi Hram jasenovačkih novomučenika. Bio bi to naš sakralni Jad Vašem. Iz Crkve je rečeno da treba sačekati kanonizaciju, nakon čega će se od beogradskih vlasti zatražiti plac.

Od 2010. godine obeležavanje Svetih Jasenovačkih Novomučenika obavezujuće je za čitavu SPC. Ali, i dalje nema placa, a bojim se više ni inicijative…

Prošle godine, pak, dat je predlog da jedna od centralnih beogradskih ulica bude nazvana po Svetim Jasenovačkim Novomučenicima. Istina, postoji ulica s tim nazivom, ali u Batajnici, kao i u Mladenovcu i Guncatima. Ne i u samom gradu.

Zvanični Beograd je, i pored regularnog podneska, opet ostao nem.

A onda je u prestonici prikazan film o Diani Budisavljević. Odgledavši ga na RTS, građanski Beograd se do suza potresao. A gradska skupština je, odmah po početku prikazivanja filma u Beogradu, donela odluku da se u varoši, na samoj, desnoj obali Save, podigne spomenik Budisavljevićevoj.

* * *

Kao pasioniranom posmatraču duha građanizma (samoporicanja), koji vlada Beogradom, bilo mi je zanimljivo da gledam mehanizam rada tog duha – kog neprestano, kao jedino urbani, pa dakle i jedino dopušteni, emanira naša kolonijalno-kompradorska nad-vlast.

Taj duh godinama je bio protiv ne samo sakralnog, već čak i sakralnolikog spomena na žrtve hrvatskog genocida (Ristićeva kula u obliku crkvenog pirga ili nazivanje jasenovačkih žrtava „novomučenicima“). Sve dok se nije došlo do odgovarajućeg ideološki ispravnog i polit-korektnog memorijalnog simbola.

Taj duh se, recimo, jasno vidi u tviter objavi novinarke i influenserke Biljane Lukić (102.700 pratilaca, što je impresivno, imajući u vidu da je „broj aktivnih tviter korisnika u Srbiji od 150-200.000“): „Dušu isplakah uz Dnevnik Dijane Budisavljević. Nema surovijih i krvoločnijih zveri od ljudi“.

Kada joj je skrenuta pažnja da ubice nisu bili nikakvi apstraktni „ljudi“, već ozvereni hrvatski nacionalisti koji su satirali decu samo zato što su bila srpska, Lukićeva je hladno odgovorila: „suviše ste ograničeni i glupi da biste shvatili da su zločinci ubijali decu – ustaše, ne Hrvati“.

Međutim, kao što je odmah primećeno, Lukićka se, kada je reč o zločinima iz devedesetih, ne drži postavke da zločinci nemaju naciju: „Srbi su pamtili Jasenovac, pa `vraćali` u Srebrenici“, kaže ona, a danas smo, pak, u Srbiji svedoci „negiranja zločina iz 90-ih koje su počinili Srbi“.

Dakle, dok jedini način politički ispravnog imenovanja zločina u Srebrenici jeste da on mora da ima etnički atribut, dotle jedini način politički ispravnog imenovanja zločina u Jasenovcu, Jadovnom ili na Pagu jeste da ubice ne smeju da budu etnički identifikovane.

Zato spomenik Diani Budisavljević mora da bude postavljen u Beogradu pre ne samo Ristićeve kule – koju bi svaki turista video s Kalemegdana i upitao „šta je to“, pa bi mu se morao objašnjavati tipični „manuelni rad“ hrvatskog šovinizma – već i pre bilo kakvog, čak i najmanjeg, spomenika Jasenovačkim novomučenicima.

Jer, ti spomenici bili bi isuviše srpski. A to je upravo ono što se ne sme. I zato ih u kompradorskom Beogradu nikada neće ni biti.

Dočim, spomenik Budisavljevićevoj je idealan – pravi beogradski.

Neutralan je – etnički i verski; ubice su tek neki „ljudi“, a žrtve tek neka „deca“; heroina, hvala svetu, i nije Srpkinja; spomenik je smešten na promenadi, nikome ne bode oči, nikome ne izaziva komplikovana pitanja; pored njega se, stoga, mirno može provozati bajs bez okretanja glave od nekakve crkvenolike kule – i nužnog proklinjanja, kako to lepo reče Srbljanovićeva, „onog našeg najodvratnijeg zaparloženog nacionalističkog i rasističkog pogleda na svet, koji jedini nikako da propadne“ (pa da nam konačno svane).

Još jedna slična tviter objava savršeno izražava taj duh kompradorskog Beograda. Slobodan Milovanović: „Nadam se da je dosta ljudi pogledalo Dnevnik Diane Budisavljević. Verujem da sada malo bolje razumete šta znači biti na strani ustaša i četnika u 2. sv. ratu, tj. sa naše strane konkretno opravdavati zločine JVuO, SDK-a i ostalih slugu nacističkog okupatora.“

Ova izjava počiva na dve kardinalne premise ovdašnjeg autošovinizma:

Svako treba da čisti (isključivo) u svom dvorištu.

Ustaše = četnici.

Dakle, kad pogleda film o Budisavljevićevoj, naš slučajnosrpski Beograđanin nikako ne sme da se užasne hrvatskog genocidnog projekta, o ne! On jedino sme da se osvrne po sopstvenom dvorištu i da potraži ekvivalent hrvatske nacističke države. Takvog ekvivalenta, naravno nema. Ali, tu je stara ideološka jednačina: ustaše = četnici.

Zato, slučajnosrpski Beograđanin na zločine hrvatskih nacista reaguje tako što razvija, paradoksalno (jer on o sebi misli kao „antifašisti“), mržnju prema jednom od dva antifašistička pokreta u okupiranoj Jugoslaviji. A, posebno, prema današnjim srpskim „nacionalistima“.

Kao što nedavno reče Dubravka Stojanović: „Jasenovac je ključno pitanje (…). Srbi bi trebalo da izađu iz te faze samoviktimizacije u koju su ideološki stavljeni krajem 80-ih“. Srpske žrtve hrvatskog genocida? To je tek mitologema srpskih nacionalista iz osamdesetih.

S druge pak strane, kako nas uporno podučava ova glasnogovornica oficijelne, slučajnosrpske Peščanik–istorije, „upravo su srpske kolaboracionističke jedinice igrale ključnu ulogu u sprovođenju Holokausta u Srbiji i bitno doprinele tome da je Srbija već posle samo 6 meseci nacističke okupacije, a među prvim zemljama Evrope, bila proglašena Juden frei“.

Eto još jednog odgovora zašto u Beogradu ne može biti podignut pirg na Velikom ratnom ostrvu, niti memorijal Jasenovačkim novomučenicima, bilo gde drugde. Mnogo, brate, mirišu na tamjan. I na srpski nacionalizam.

A svi znaju da je srpski nacionalizam najopasniji. E zato ne može.

* * *

Sistematska borba beogradskog kompradorskog duha, tog doslednog sledbenika toksičnog jugoslavizma, protiv obeležavanja Jasenovca kao mesta srpskog stradanja, vidi se i po konfuziji oko imenovanja 22. aprila.

Toga dana, 1945, jasenovački logoraši izvršili su proboj. Slobode se dokopalo tek njih 128. Predviđeno je da se taj datum obeležava kao dan sećanja na srpske žrtve genocida u NDH.

Ali, kako glasi zvanični naziv? Beogradska Politika, 22. aprila 2020, objavila je vest pod naslovom: „Položeni venci povodom Dana sećanja na žrtve Holokausta“. Sličnu najavu – „Obilježavanje dana sjećanja na žrtve Holokausta“ inicijalno je dala i televizija Srpske.

Holokaust je uobičajeno ime za genocid nad Jevrejima u 2. sv. ratu. Obeležava se 27. januara. Otkud sad takav naziv i za 22. april?

Reč je o tome da je država Srbija 22. april nazvala: „Dan sećanja na žrtve holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma u Drugom svetskom ratu“ (Zakon o državnim i drugim praznicima, član 5).

Dakle, srpske žrtve, čak i u državi Srbiji, mogu biti pomenute i oplakane tek ako se supsumiraju pod međunarodni naziv za genocid izvršen nad jednim drugim narodom.

Ovaj duh obavezne mimikrije srpskih žrtava, čiji je jedino prihvatljivi pojmovni status ako su pod-žrtve, video se i nedavno u lekcijama istorije koje je, tokom epidemije korone, emitovao RTS.

Uočeno je da je Holokaustu posvećeno više vremena nego stradanju Srba u 2. sv. ratu, ili tri puta više vremena nego genocidu nad Srbima u NDH.

Holokaust je, u ovim lekcijama, individualizovan kroz priču o stradanju beogradske porodice Kalef. Ali, takođe je uočeno, da nema individualizacije srpskog stradanja u hrvatskom genocidu – poput, recimo, priče o porodici Tripka Ćirića iz Prebilovaca.

Zašto se Srbi sramežljivo, gotovo sa snebivanjem sećaju tog genocida? Zato što središtem naše kulture vlada kompradorski duh Druge Srbije. On u ime „regionalnog pomirenja“, kao nekad što je radio titoizam u ime „bratstva i jedinstva“, ne dozvoljava da se, kada su srpske žrtve u pitanju, ubice i stradalnici etnički identifikuju. Ne može „srpske žrtve“, može samo „srpski zločini“

Imao je devetoro ćerki – Stanu (26), Joku (21), Daru (19), blizankinje Savu i Radojku (17), Stoju (14), Slavojku (10), Neđu (8) i Angelinu (5). I desetog sina Slobodana (3). Tripko je sa sinom, dan pre pokolja, pokušao da pobegne. Nađen je na putu zaklan, sa Slobodanom u naručju (kako je to klanje, s detetom u naručju,  izgledalo, možemo samo da pretpostavimo).

Svih devetoro kćeri, i supruga Stana (48) takođe su, zajedno s ostalim Prebilovčanima, zaklane i bačene u jamu u Šurmancima. Mnogočlana porodica Ćirić – u čijoj kući je sve orilo od graje desetoro dece – tako je zatrta (ovde 30).

Zašto se Srbi sramežljivo, gotovo sa snebivanjem sećaju tog genocida? Zato što središtem naše kulture vlada kompradorski duh Druge Srbije. On u ime „regionalnog pomirenja“, kao nekad što je radio titoizam u ime „bratstva i jedinstva“, ne dozvoljava da se, kada su srpske žrtve u pitanju, ubice i stradalnici etnički identifikuju. Ne može „srpske žrtve“, može samo „srpski zločini“.

Mada, ruku na srce, dosta je toga i do naše, patriotske strane. Lenji smo i zavidni. Sve čekamo da neko drugi nešto uradi. A kad drugi krene da radi, učinjenom poslu nalazimo sto mana – sve bojeći se da će tuđe zasluge nekako da umanje naš značaj.

Uzmimo, recimo, inicijativu da se genocid nad Srbima u 2. sv. ratu, po ugledu na jevrejski Holokaust i romski Porajmos, nazove Pokolj. Potrebu za takvim, jednostavnim i karakterističnim, imenovanjem suvišno je obrazlagati: da imamo svoje ime, ne bismo 22. april zvali rečju koja se uopšte ne odnosi na nas.

Ali, upravo oni koji se institucionalno bave genocidom nad Srbima u NDH našli su se nekako uvređeni tim predlogom. Kao da time neko hoće da im uzme hleb.

Počeli su da mu iznalaze sto mana. Te ne vidi se iz naziva da je reč o genocidu, te ne uočava se sistemski karakter pogroma, te inicijativa nije dobro obrazložena (čuveno „a gde ti je pečat“), te ovo, te ono… (vidi, recimo, ovde; jedan od mogućih odgovora ovde).

Možda se može smisliti bolje ime nego što je Pokolj, ne znam. Ali, ako može, sada je pravi trenutak za to. Ne nađe li se, neka ostane Pokolj

No, sve mane koje se pronalaze „Pokolju“ važe i za nazive poput „Holokaust“ – Žrtva paljenica, ili „Šoa“ – Propast, ili „Porajmos“ – Isecanje.  Ni ta imena ne denotiraju genocid, sistematičnost, bla, bla… A ona već decenijama odlično funkcionišu kao jasna lična imena za jednu istorijsku pojavu.

Možda se može smisliti bolje ime nego što je Pokolj, ne znam. Ali, ako može, sada je pravi trenutak za to. Ne nađe li se, neka ostane Pokolj.

Jer, zaista, odavno je primećeno da je hrvatski genocid nad Srbima jedinstven u 2. sv. ratu. Izvršen je noževima, sekirama, maljevima, čekićima, klinovima, srpovima, pijucima, kao i specifičnim hladnim oružjem – srbosekom i srbomlatom (vrstom buzdovana).

Takav vid pogroma praktikovan je ne samo po selima, gde su se često uključivale i komšije iz susednih mesta (takozvane „divlje ustaše“), već i u hrvatskim državnim logorima.

Jedini slučaj u Evropi donekle sličan ovom jeste genocid nad Poljacima u Ukrajini (1943; ovde i ovde).

Ali, ukrajinski nacionalisti najviše što su institucionalno imali bila je seoska milicija. Ona je digla seljake da pokolju poljske komšije. Hrvatski nacionalisti, pak, imali su kompletnu državu. Stoga su mogli praviti i državne logore smrti. No, čak i u njima, više su voleli „manuelni rad“ hladnim oružjem nego industrijsko istrebljenje.

Zato Pokolj.

* * *

A posla je toliko, da ima dovoljno slave za sve. Umesto da tražimo dlaku u jajetu i penimo od sujete, bolje da zasučemo rukave.

Valja napraviti Ristićev pirg, ili neko drugo spomen obeležje poklanim Srbima koje je donela Sava, da bi bili sahranjeni na beogradskim obalama.

Valja obnoviti inicijativu da se u Beogradu izgradi Hram Svetih Jasenovačkih Novomučenika.

A i neka od glavnih ulica, morala bi tako da se nazove. Ne samo u Beogradu, već i u drugim većim srpskim gradovima.

Valja napraviti i spomenik u Donjoj Gradini, delu jasenovačkog sistema logora – danas na teritoriji Srpske.

Mnogo je opravdanih primedbi na Bogdanovićev monument koji je na hrvatskoj strani Save („sve to izgleda kao teren za golf“). Ali, hajde onda da na našoj obali napravimo kako mislimo da treba.

Ristić je maštao da se u Gradini podigne kula, a na Savi hram-brod. Imao sam čast da mi je i Novica Motika, autor izvanrednog spomenika u Starom brodu, prikazao svoju idejnu skicu jasenovačkog spomenika. Bio sam zadivljen i potresen.

Ne smemo dozvoliti još jedan genocid u povratu, bilo u Srpskoj, bilo u Srbiji. Zar ne možemo da se dogovorimo o nekoliko nacionalno ključnih i vitalnih stvari, poput – šta je Beogradu Jasenovac?

Raspisan je, 2017, i međunarodni konkurs za memorijalni centar u Gradini. Ali, da li je izabrano idejno rešenje i dalje aktuelno ili ne, to sam Bog zna.

Kakogod, posla je mnogo. Suspregnimo, stoga, našu sujetu i lenjost. Pomozimo jedni drugima. Ili bar ne smetajmo. Jer, sve je protiv nas: i aktuelna, (auto)kolonijalna vlast, i kompradorska nad-vlast, i dominantni strani i „srpski“ mediji, i „beogradski urbani duh“…

Ali, ako se usredsredimo na suštinu – na konstituisanje srpskog sećanja kao deo našeg identiteta, ali i kao opomene za budućnost (ne smemo zaboraviti da hrvatski trodelni projekat svoj završetak vidi tek u Zemunu i na Drini) – onda ćemo imati šanse da se očuvamo kao narod.

Ne smemo dozvoliti još jedan genocid u povratu, bilo u Srpskoj, bilo u Srbiji. Zar ne možemo da se dogovorimo o nekoliko nacionalno ključnih i vitalnih stvari, poput – šta je Beogradu Jasenovac?

I zašto?

(stanjestvari.com)