Finansijske tehnologije ekspanzije Vatikana u Rusiji

(Fond strateške kulture, 4.11.2010)

Finansijsko naličje duhovne ekspanzije Zapada u Rusiji: tehnologije Vatikana

Koraci usmereni u pravcu zbližavanja Rusije sa NATO i promene lika tog vojnog bloka u očima ruske javnosti, čine se paralelno sa pokušajima da se Rusija udene u duhovni prostor zapadne civilizacije. To se na najvidljiviji način ispoljava na primeru razvoja odnosa sa Vatikanom. Katoličku crkvu mnogi pokušavaju da predstave kao „duhovnu sestru“ pravoslavlja, koja je pozvana da pomogne Rusima u borbi protiv ateizma i bezduhovnosti. Indikativan je u tom pogledu susret generalnog starešine Jezuitskog reda Adolfa Nikolasa krajem leta sa predstavnicima Odelenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, u toku koga je u svojstvu eventualne oblasti saradnje označena sfera religioznog obrazovanja, gde jezuiti imaju bogato iskustvo. Posebna pažnja bila je poklonjena razmatranju pitanja o tome, kako prevazići istorijski nastale među pravoslavnim vernicima predstave o jezuitima.

Podsetimo šta je to Jezuitski red. To je organizacija koja se stvorena u jeku Reformacije za spas papske vlasti, i poznata je po tome što od svojih članova zahteva bespogovornu poslušnost papi. Red se uvek odlikovao žestokom disciplinom, uređenim sistemom uprave i apsolutnim potčinjavanju rukovodstvu. Sve je to lepo opisao osnivač reda Ignacio Lojola u knjizi „Duhovne vežbe“.

U naše vreme, kada se stvara globalni sistem totalne kontrole nad ličnošću, pouke Lojole naročito su aktuelne: jezuit „treba da gleda na starijeg kao na samog Hrista, on se mora povinovati starijem kao trup, koji se može prevrtati na sve strane, kao palica, koja se povinuje svakom zamahu, kao voštana loptica, koja može promeniti izgled i rastezati se u svim pravcima“. Ta iskustva dosledno su primenjivali nacisti, od kojih su mnogi, pored ostalih Jozef Gebels i Valter Šelenberg (šef službe bezbednosti SS), stekli jezuitsko obrazovanje. Šelenberg je i otvoreno na Nirnberškom procesu, već kao osuđeni na smrt, izjavio: „Organizaciju SS stvorio je Himler u skladu sa principima Jezuitskog reda. Pravila i duhovne vežbe, koje propisuje Ignacio Lojola, bili su onaj model, koji je Himler pokušavao da reprodukuje u originalu“.

Druga odlika reda jeste njegov čuveni jezuitski moral, koji omogućava prilagođavanje pogledima i moralu ljudi svakog vremena i mesta življenja, i da se opravdava bilo koji nemoralni postupak, ako takav vodi cilju koji je odredio red („cilj opravdava sredstva“). Upravo u sistemu „moralne teologije“ jezuita, koji su vaspitali čitave generacije predstavnika evropske elite, leže izvori onog „dvostrukog morala“, koji je postao jedan od ključnih principa zapadne diplomatije i pogodno oružje za odbranu interesa Zapada u svetskoj politici. I danas oni isto tako aktivno postavljaju svoje ljude na ključne položaje u državnim strukturama ne samo u Evropi, nego i u SAD. Dovoljno je setiti se da su jezuitske privatne visokoškolske ustanove završili bivši rukovodioci CIA Vilijem Kejsi (Fordhemski univerzitet), DŽordž Tenet (DŽordžtaunski univerzitet), Robert Gejts (DŽordžtaunski univerzitet) i današnji šef iste Lion E. Paneta (Univerzitet Sv. Klare).

Taj „prilagođavajući moral“ uvek je omogućavao Vatikanu da se bavi obaveštajnim operacijama, političkim i diplomatskim intrigama, manipulisanjem državnih i društvenih rukovodilaca i, najzad, bankarskim operacijama. Danas katolička crkva sve dublje tone u sferu finansijskih mahinacija, što se ponajbolje ispoljilo u priči koja je u vezi sa Institutom za pitanja religije (IPR), zvanim Vatikanska banka.

Krajem septembra 2009. godine novi šef IPR postao je šef italijanskog odelenja Santander banke, Goti Tedeski, koji je u tesnoj vezi sa „Opus Dei“ i poznat kao veliki stručnjak za finansijsku etiku. Njegovo naimenovanje na tu funkciju umnogome je bilo skopčano sa težnjom Vatikana da maksimalno podigne reputaciju banke, koja je snažno poljuljana zbog pređašnjih skandala, a naročito posle nedavnog objavljivanja u Italiji knjige „OOO Vatikan“, u kojoj je na osnovu 4 hiljade tajnih dokumenata IPR opisano, kako je ta banka 90-ih godina stvarala složeni sistem tajnih računa za pranje novca. Tadašnji rukovodilac banke Kaloja je zbog toga skinut sa funkcije pre vremena, jer nije opravdao poverenje, a Goti Tedeski, koji je došao na njegovo mesto, počeo je raditi na stvaranju novog imidža IPR, koji bi odgovarao predstavama o „etičkoj globalizaciji“ – toj osnovnoj brizi pape Benedikta XVI, kako se to vidi iz njegove enciklike Caritasin Veritate iz 2009. godine, objavljene uoči susreta G-8 u Akvili.

Međutim, tek što je stručnjak za „finansijsku etiku“ pristupio „pranju“ imidža IPR, već u decembru 2009. godine tužilaštvo Italije pozabavilo se istraživanjem sheme pranja para Vatikanske banke preko računa banke UniCredit, a u septembru 2010. godine protiv šefa te banke Gotija Tadeskog pokrenut je krivični postupak, pa se on tako zajedno sa generalnim direktorom IPR Paolom Čiprijanijem našao pod istragom. Banka se sumnjiči za kršenje zakona o transparentnosti, pošto je nameravala da doznači 23 miliona evra sa svog računa u italijanskoj banci Credito Artigianato nemačkoj filijali banke JP Morgan i 3 miliona evra – Bancadel Fucino na račune nepoznatih lica. Smatrajući da se operacija može kvalifikovati kao pranje para, pravosudni organi su stavili zabranu na ta sredstva i faktički po prvi put primenili tako strogu meru prema aktivama Vatikanske banke.

Začudo, upravo tada, kada se „bedem“ katoličkih finansija ponovo našao u centru skandala, u Moskvi je održan rusko-italijanski simpozijum uz učešće bankara Vatikana na temu „Etički aspekti bankarske delatnosti i socijalna uloga banaka: iskustva Rusije i Italije“. Simpozijum je održan 11-12. oktobra 2010. godine na inicijativu Fonda kardinala Pola Pupara (bivšeg predsednika Papskog saveta za kulturu). Kako je naglašeno u pročitanoj na simpozijumu poruci papskog nuncija u Rusiji, arhiepiskopa Antonija Meninija, tema susreta je „neobična“, ali „interesantna“.

Zbilja, za pravoslavca je ta tema krajnje neobična, pošto je u njegovoj svesti delatnost savremene banke, kao institucije koja postoji na račun ubiranja procenata, od ispokona osuđivanog od strane Crkve, najblaže rečeno, nespojivo sa hrišćanskom etikom. Međutim, sekularizovani katolicizam, namećući tu temu, uporno pokušava „prilagoditi“ pravoslavce u Rusiji „naprednom“ pogledu na svet, slobodnom od temeljnih vrednosti hrišćanskih pogleda na svet. Na simpozijumu je postavljeno pitanje o mogućnosti stvaranja „hrišćanskog bankinga“ (?), korišćeni su takvi pojmovi kao što su „hrišćanski finansijski instrumenti“ (?), „hrišćanski sistem mikrokreditiranja“ (?) i drugi. Još u septembru, u toku priprema za simpozijum u Moskvi održan je okrugli sto „Perspektive pravoslavnog bankinga u Rusiji“[1] uz učešće predstavnika različitih biznis-struktura, na kome su razmatrani „pravoslavni banking kao instrument povećanja uzajamnog poverenja“, „mehanizmi pravoslavnog bankinga“, „zakonodavna podrška u sferi razvoja pravoslavnog bankinga“ i drugo.

Nametanje od strane Vatikana „finansijsko-etičke“ tematike „pravoslavno-katoličkog dijaloga“ predstavlja kao takvo najnoviji pokušaj da se Pravoslavna crkva uvuče u opasnu diskusiju (a na prošlom simpozijumu predloženo je da se one učine redovnim), iza koje će neminovno uslediti praktični koraci u pravcu stvaranja jedinstvenog „hrišćanskog“ bankarskog prostora. I pri širenju „pravoslavno-katoličkog dijaloga“ saradnja u sferi finansija za Vatikan može postati i ključni pravac.

Od posebnog interesovanja ovde je delatnost popularne u određenim ruskim krugovima Santander banke, čiju je italijansku filijalu vodio upravo Goti Tedeski. Santander banka, koja je glavna finansijska grupa Španije, prva banka u evrozoni i deveta u svetu po tržišnoj kapitalizaciji, zaista zaslužuje pažnju. Kao prvo, zbog njene bliskosti redu „Opus Dei“: sa njom je povezan i Goti Tedeski, i sadašnji predsednik banke, milijarder Emilio Botin, čija je supruga Paloma O’Šea supernumerarij reda (upravo je Botin uveo Gotija Tedeskua u najbliže okruženje Benedikta XVI). Drugo, Santander banka ulazi u najznačajniju rotšildovsku strukturu – Inter-Alfa grupa, stvorenu 1971. godine, kada je Ričard Nikson ukinuo zlatnu podlogu dolara, označivši početak demontaže Breton-Vudskog sistema. Inter-Alfa grupa je kao takva bankarski konzorcijum, koji vodi Kraljevska banka Škotske (RBS) i koja objedinjuje jedanaest vodećih evropskih banaka koje kontrolišu Rotšildovi, među kojima su holandska ING Banka, francuski Société Générale, irska AIB Group, italijanska Intesa Sanpaolo, portugalski Banko Espírito Santo, Nacionalna banka Grčke i druge. Kraljevska banka Škotske, koja servisira kraljevsku porodicu Velike Britanije, takođe ulazi u Evropski okrugli sto po pitanjima finansijskih usluga (EOSFU), koji u svojim izveštajima tokom poslednjih godina aktivno brani koncepciju stvaranja jedinstvenog nadzornog i kontrolnog organa („the lead supervisor concept“) kao najproduktivnijeg sredstva za integrisanje evropskih finansijskih tržišta. Ovaj organ treba da postane „megaregulator“ delatnosti svih transgraničnih finansijskih organizacija.

Od trenutka svog osnivanja 1857. godine finansijska struktura Santander banke nalazi se u sferi uticaja Rotšild-grupe, sa kojom su povezani predstavnici porodice Botin, koji su u početku bili na čelu ove banke. Zahvaljujući tim vezama banka je uspela da ostvari širenje svoje mreže najpre po čitavoj Španiji, a zatim da finansijsku ekspanziju prenese u Latinsku Ameriku (Argentinu, Meksiko, Brazil, Čile i druge zemlje), gde Santander banci pripada 10 procenata svih bankarskih aktiva i, najzad, da učvrsti svoje prisustvo u Evropi, zaključivši strateški savez sa Kraljevskom bankom Škotske, pod čijom se upravom faktički nalazi i danas. Imajući u vidu da sa britanskim bankarskim kućama i sa Rotšildima ima snažne istorijske veze, i drugom velikom bankom Španije – Bilbao Vizkaja Arhentarija (BBVA), i da zajedno sa Santander bankom ona kontroliše 56 procenata španskog bankarskog kapitala, može se smatrati da je bankarski sistem Španije, u suštini, filijala Londona. Nije slučajno što je, kada je u uslovima finansijske krize Evropska komisija zatražila od škotske banke da u zamenu za finansijsku pomoć stavi na prodaju 700 njenih filijala, upravo Santander banka ponudila da kupi 318 njih, iako ona već poseduje 1,3 hiljade različitih odelenja PBS.

U svojim izveštajima Santander banka predstavlja se kao prosperitetna banka, koja po godišnjim profitima u poslednje tri godine pretiče Bank of America, JP Morgan, Union Bank of Switzerland i tu istu RBS. Međutim, celokupna imperija Santander banke kao takva, kako se izrazio islednik D.Smol, nije ništa drugo do lutka velikih dimenzija, bez ozbiljnih aktiva. Glavni svoj profit banka stiče na račun naduvavanja ogromnog spekulativnog balona u Brazilu, Velikoj Britaniji i Španiji. U Brazilu – zahvaljujući operacijama sa brazilskim državnim obavezama, koje su kao takve grandiozna finansijska piramida, a u drugim zemljama – operacijama sa nekretninama, zahvaljujući kojima je Santander banka akumulirala ogromne „toksične“ aktive, koje su dovele do drastičnog porasta nevraćenih dugova u španskom bankarskom sistemu. Ime predsednika banke u više se navrata dovodilo u vezu sa trgovinom narkoticima. Na primer, u septembru 2004. godine stalni podkomitet senata SAD za istrage uputio je „strogo upozorenje“ Santander banci i HSBC zbog slabe kontrole poštovanja mera za sprečavanje pranja novca i dobijanje sumnjivih doznaka u visini od 35 miliona dolara od lica, koje se sumnjiči za narkotrgovinu iz Ekvatorijalne Gvineje.

Međutim, Emilio Botin ne vidi ovde nikakvih problema. On teži da svoju banku pretvori u prvu po veličini banku Engleske po obimima tržišta, profitu i rentabilitetu. Kako piše D.Smol, „takvim će se trofejem Botin i njegovi engleski pokrovitelji dičiti, čak ako i celokupni svetski sistem istovremeno propadne. Sindrom Santandera - to je smrtonosni lopovluk, od koga se patriote Rusije, Kine i Indije trebaju držati podalje“.

D.Smol navodi one zemlje, za koje je Santander banka naročito zainteresovana. Ta se zainteresovanost izražava u razradi Fonda M.Botinas (lični fond porodice Botin) sopstvenog projekta BRIK, u skladu sa kojim su od 2006. do 2009. godine u štabu fonda u Madridu održavani godišnji susreti sa predstavnicima političkih krugova Kine, Indije, Rusije i Brazila radi privatnog razmatranja pitanja o tome, kakva treba da bude orijentacija ove ili one zemlje. Političke, ekonomske i strateške korekcije kursa, koje treba da izvrši Rusija, razmatrane su na odgovarajućem seminaru 2009. godine.

Tokom poslednjih godina Santander banka u Rusiji razvija neobičnu aktivnost, delujući preko svog odelenja „Santander Konsjumer Finans, S.A“. Iako je njegova specijalizacija – automobilsko kreditiranje klijenata, glavni pravac njegove delatnosti sasvim je drugi. Može se smatrati, da je danas Santander sasvim zamenio u Rusiji Sorosov fond, koncentrisavši se na naučno-obrazovne projekte.

Santander je, po svoj prilici, jedina banka u okviru koje postoji posebno globalno odelenje, pod nazivom „Univerzitet Santander“, koje odgovara za realizaciju programa saradnje sa akademskim zajednicama u različitim zemljama sveta (uglavnom u Latinskoj Americi). Ovo odeljenje pruža podršku univerzitetima, sa kojima banka ima sporazum o saradnji, pružajući im različite vrste stimulansa – stipendije za školovanje, organizovanje projekata za predavače i istraživače, podsticanje unapređivanja odnosa između univerziteta i biznis-zajednica. U periodu od 1996. do 2008. godine u te je svrhe usmereno oko 590 miliona evra. Danas su sporazumi potpisani sa preko 700 univerziteta, a još širi projekat „Univerzija“ obuhvata 1169 obrazovnih ustanova u 23 zemlje, u kojima se školuje i radi 13,5 miliona studenata i predavača.

U Rusiji su partneri Santander banke već 8 vodećih visokoškolskih ustanova zemlje, među kojima i Visoka ekonomska škola – VEŠ.

Delatnost Santander grupe predstavlja jedinstveni primer inovativnog globalno-mrežnog projekta, kada privatna banka, okupljajući oko sebe vodeće univerzitete sveta, formira sopstveni transnacionalni sistem („Santander-mreža“). Pokušavajući da ponudi sintezu zelenaško-spekulativnih i „visokoidejnih“ principa, Santander banka postala je model unije biznisa sa katolicizmom opus-deističkog tumačenja. Imajući u vidu da je aktuelni šef Vatikanske banke akumulirao bogato iskustvo, radeći u Santander banci, možemo zamisliti u šta će se preokrenuti po Rusiju iskustvo pozajmljivanja „bankarske etike“ i stvaranja kobnog „pravoslavnog bankinga“.

[1]http://kpp-russia.ru/?p=766

(izvor: http://srb.fondsk.ru/)