Финансијске технологије експанзије Ватикана у Русији

(Фонд стратешке културе, 4.11.2010)

Финансијско наличје духовне експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана

Кораци усмерени у правцу зближавања Русије са НАТО и промене лика тог војног блока у очима руске јавности, чине се паралелно са покушајима да се Русија удене у духовни простор западне цивилизације. То се на највидљивији начин испољава на примеру развоја односа са Ватиканом. Католичку цркву многи покушавају да представе као „духовну сестру“ православља, која је позвана да помогне Русима у борби против атеизма и бездуховности. Индикативан је у том погледу сусрет генералног старешине Језуитског реда Адолфа Николаса крајем лета са представницима Оделења за спољне црквене везе Московске патријаршије, у току кога је у својству евентуалне области сарадње означена сфера религиозног образовања, где језуити имају богато искуство. Посебна пажња била је поклоњена разматрању питања о томе, како превазићи историјски настале међу православним верницима представе о језуитима.

Подсетимо шта је то Језуитски ред. То је организација која се створена у јеку Реформације за спас папске власти, и позната је по томе што од својих чланова захтева беспоговорну послушност папи. Ред се увек одликовао жестоком дисциплином, уређеним системом управе и апсолутним потчињавању руководству. Све је то лепо описао оснивач реда Игнацио Лојола у књизи „Духовне вежбе“.

У наше време, када се ствара глобални систем тоталне контроле над личношћу, поуке Лојоле нарочито су актуелне: језуит „треба да гледа на старијег као на самог Христа, он се мора повиновати старијем као труп, који се може превртати на све стране, као палица, која се повинује сваком замаху, као воштана лоптица, која може променити изглед и растезати се у свим правцима“. Та искуства доследно су примењивали нацисти, од којих су многи, поред осталих Јозеф Гебелс и Валтер Шеленберг (шеф службе безбедности СС), стекли језуитско образовање. Шеленберг је и отворено на Нирнбершком процесу, већ као осуђени на смрт, изјавио: „Организацију СС створио је Химлер у складу са принципима Језуитског реда. Правила и духовне вежбе, које прописује Игнацио Лојола, били су онај модел, који је Химлер покушавао да репродукује у оригиналу“.

Друга одлика реда јесте његов чувени језуитски морал, који омогућава прилагођавање погледима и моралу људи сваког времена и места живљења, и да се оправдава било који неморални поступак, ако такав води циљу који је одредио ред („циљ оправдава средства“). Управо у систему „моралне теологије“ језуита, који су васпитали читаве генерације представника европске елите, леже извори оног „двоструког морала“, који је постао један од кључних принципа западне дипломатије и погодно оружје за одбрану интереса Запада у светској политици. И данас они исто тако активно постављају своје људе на кључне положаје у државним структурама не само у Европи, него и у САД. Довољно је сетити се да су језуитске приватне високошколске установе завршили бивши руководиоци ЦИА Вилијем Кејси (Фордхемски универзитет), Џорџ Тенет (Џорџтаунски универзитет), Роберт Гејтс (Џорџтаунски универзитет) и данашњи шеф исте Лион Е. Панета (Универзитет Св. Кларе).

Тај „прилагођавајући морал“ увек је омогућавао Ватикану да се бави обавештајним операцијама, политичким и дипломатским интригама, манипулисањем државних и друштвених руководилаца и, најзад, банкарским операцијама. Данас католичка црква све дубље тоне у сферу финансијских махинација, што се понајбоље испољило у причи која је у вези са Институтом за питања религије (ИПР), званим Ватиканска банка.

Крајем септембра 2009. године нови шеф ИПР постао је шеф италијанског оделења Сантандер банке, Готи Тедески, који је у тесној вези са „Опус Деи“ и познат као велики стручњак за финансијску етику. Његово наименовање на ту функцију умногоме је било скопчано са тежњом Ватикана да максимално подигне репутацију банке, која је снажно пољуљана због пређашњих скандала, а нарочито после недавног објављивања у Италији књиге „ООО Ватикан“, у којој је на основу 4 хиљаде тајних докумената ИПР описано, како је та банка 90-их година стварала сложени систем тајних рачуна за прање новца. Тадашњи руководилац банке Калоја је због тога скинут са функције пре времена, јер није оправдао поверење, а Готи Тедески, који је дошао на његово место, почео је радити на стварању новог имиџа ИПР, који би одговарао представама о „етичкој глобализацији“ – тој основној бризи папе Бенедикта XVI, како се то види из његове енциклике Caritasin Veritate из 2009. године, објављене уочи сусрета G-8 у Аквили.

Међутим, тек што је стручњак за „финансијску етику“ приступио „прању“ имиџа ИПР, већ у децембру 2009. године тужилаштво Италије позабавило се истраживањем схеме прања пара Ватиканске банке преко рачуна банке UniCredit, а у септембру 2010. године против шефа те банке Готија Тадеског покренут је кривични поступак, па се он тако заједно са генералним директором ИПР Паолом Чипријанијем нашао под истрагом. Банка се сумњичи за кршење закона о транспарентности, пошто је намеравала да дозначи 23 милиона евра са свог рачуна у италијанској банци Credito Artigianato немачкој филијали банке JP Morgan и 3 милиона евра – Bancadel Fucino на рачуне непознатих лица. Сматрајући да се операција може квалификовати као прање пара, правосудни органи су ставили забрану на та средства и фактички по први пут применили тако строгу меру према активама Ватиканске банке.

Зачудо, управо тада, када се „бедем“ католичких финансија поново нашао у центру скандала, у Москви је одржан руско-италијански симпозијум уз учешће банкара Ватикана на тему „Етички аспекти банкарске делатности и социјална улога банака: искуства Русије и Италије“. Симпозијум је одржан 11-12. октобра 2010. године на иницијативу Фонда кардинала Пола Пупара (бившег председника Папског савета за културу). Како је наглашено у прочитаној на симпозијуму поруци папског нунција у Русији, архиепископа Антонија Менинија, тема сусрета је „необична“, али „интересантна“.

Збиља, за православца је та тема крајње необична, пошто је у његовој свести делатност савремене банке, као институције која постоји на рачун убирања процената, од испокона осуђиваног од стране Цркве, најблаже речено, неспојиво са хришћанском етиком. Међутим, секуларизовани католицизам, намећући ту тему, упорно покушава „прилагодити“ православце у Русији „напредном“ погледу на свет, слободном од темељних вредности хришћанских погледа на свет. На симпозијуму је постављено питање о могућности стварања „хришћанског банкинга“ (?), коришћени су такви појмови као што су „хришћански финансијски инструменти“ (?), „хришћански систем микрокредитирања“ (?) и други. Још у септембру, у току припрема за симпозијум у Москви одржан је округли сто „Перспективе православног банкинга у Русији“[1] уз учешће представника различитих бизнис-структура, на коме су разматрани „православни банкинг као инструмент повећања узајамног поверења“, „механизми православног банкинга“, „законодавна подршка у сфери развоја православног банкинга“ и друго.

Наметање од стране Ватикана „финансијско-етичке“ тематике „православно-католичког дијалога“ представља као такво најновији покушај да се Православна црква увуче у опасну дискусију (а на прошлом симпозијуму предложено је да се оне учине редовним), иза које ће неминовно уследити практични кораци у правцу стварања јединственог „хришћанског“ банкарског простора. И при ширењу „православно-католичког дијалога“ сарадња у сфери финансија за Ватикан може постати и кључни правац.

Од посебног интересовања овде је делатност популарне у одређеним руским круговима Сантандер банке, чију је италијанску филијалу водио управо Готи Тедески. Сантандер банка, која је главна финансијска група Шпаније, прва банка у еврозони и девета у свету по тржишној капитализацији, заиста заслужује пажњу. Као прво, због њене блискости реду „Опус Деи“: са њом је повезан и Готи Тедески, и садашњи председник банке, милијардер Емилио Ботин, чија је супруга Палома О’Шеа супернумерариј реда (управо је Ботин увео Готија Тедескуа у најближе окружење Бенедикта XVI). Друго, Сантандер банка улази у најзначајнију ротшилдовску структуру – Интер-Алфа група, створену 1971. године, када је Ричард Никсон укинуо златну подлогу долара, означивши почетак демонтаже Бретон-Вудског система. Интер-Алфа група је као таква банкарски конзорцијум, који води Краљевска банка Шкотске (RBS) и која обједињује једанаест водећих европских банака које контролишу Ротшилдови, међу којима су холандска ING Banka, француски Société Générale, ирска AIB Group, италијанска Intesa Sanpaolo, португалски Banko Espírito Santo, Национална банка Грчке и друге. Краљевска банка Шкотске, која сервисира краљевску породицу Велике Британије, такође улази у Европски округли сто по питањима финансијских услуга (ЕОСФУ), који у својим извештајима током последњих година активно брани концепцију стварања јединственог надзорног и контролног органа („the lead supervisor concept“) као најпродуктивнијег средства за интегрисање европских финансијских тржишта. Овај орган треба да постане „мегарегулатор“ делатности свих трансграничних финансијских организација.

Од тренутка свог оснивања 1857. године финансијска структура Сантандер банке налази се у сфери утицаја Ротшилд-групе, са којом су повезани представници породице Ботин, који су у почетку били на челу ове банке. Захваљујући тим везама банка је успела да оствари ширење своје мреже најпре по читавој Шпанији, а затим да финансијску експанзију пренесе у Латинску Америку (Аргентину, Мексико, Бразил, Чиле и друге земље), где Сантандер банци припада 10 процената свих банкарских актива и, најзад, да учврсти своје присуство у Европи, закључивши стратешки савез са Краљевском банком Шкотске, под чијом се управом фактички налази и данас. Имајући у виду да са британским банкарским кућама и са Ротшилдима има снажне историјске везе, и другом великом банком Шпаније – Билбао Визкаја Архентарија (BBVA), и да заједно са Сантандер банком она контролише 56 процената шпанског банкарског капитала, може се сматрати да је банкарски систем Шпаније, у суштини, филијала Лондона. Није случајно што је, када је у условима финансијске кризе Европска комисија затражила од шкотске банке да у замену за финансијску помоћ стави на продају 700 њених филијала, управо Сантандер банка понудила да купи 318 њих, иако она већ поседује 1,3 хиљаде различитих оделења PBS.

У својим извештајима Сантандер банка представља се као просперитетна банка, која по годишњим профитима у последње три године претиче Bank of America, JP Morgan, Union Bank of Switzerland и ту исту RBS. Међутим, целокупна империја Сантандер банке као таква, како се изразио иследник Д.Смол, није ништа друго до лутка великих димензија, без озбиљних актива. Главни свој профит банка стиче на рачун надувавања огромног спекулативног балона у Бразилу, Великој Британији и Шпанији. У Бразилу – захваљујући операцијама са бразилским државним обавезама, које су као такве грандиозна финансијска пирамида, а у другим земљама – операцијама са некретнинама, захваљујући којима је Сантандер банка акумулирала огромне „токсичне“ активе, које су довеле до драстичног пораста невраћених дугова у шпанском банкарском систему. Име председника банке у више се наврата доводило у везу са трговином наркотицима. На пример, у септембру 2004. године стални подкомитет сената САД за истраге упутио је „строго упозорење“ Сантандер банци и HSBC због слабе контроле поштовања мера за спречавање прања новца и добијање сумњивих дознака у висини од 35 милиона долара од лица, које се сумњичи за наркотрговину из Екваторијалне Гвинеје.

Међутим, Емилио Ботин не види овде никаквих проблема. Он тежи да своју банку претвори у прву по величини банку Енглеске по обимима тржишта, профиту и рентабилитету. Како пише Д.Смол, „таквим ће се трофејем Ботин и његови енглески покровитељи дичити, чак ако и целокупни светски систем истовремено пропадне. Синдром Сантандера - то је смртоносни лоповлук, од кога се патриоте Русије, Кине и Индије требају држати подаље“.

Д.Смол наводи оне земље, за које је Сантандер банка нарочито заинтересована. Та се заинтересованост изражава у разради Фонда М.Ботинас (лични фонд породице Ботин) сопственог пројекта БРИК, у складу са којим су од 2006. до 2009. године у штабу фонда у Мадриду одржавани годишњи сусрети са представницима политичких кругова Кине, Индије, Русије и Бразила ради приватног разматрања питања о томе, каква треба да буде оријентација ове или оне земље. Политичке, економске и стратешке корекције курса, које треба да изврши Русија, разматране су на одговарајућем семинару 2009. године.

Током последњих година Сантандер банка у Русији развија необичну активност, делујући преко свог оделења „Сантандер Консјумер Финанс, С.А“. Иако је његова специјализација – аутомобилско кредитирање клијената, главни правац његове делатности сасвим је други. Може се сматрати, да је данас Сантандер сасвим заменио у Русији Соросов фонд, концентрисавши се на научно-образовне пројекте.

Сантандер је, по свој прилици, једина банка у оквиру које постоји посебно глобално оделење, под називом „Универзитет Сантандер“, које одговара за реализацију програма сарадње са академским заједницама у различитим земљама света (углавном у Латинској Америци). Ово одељење пружа подршку универзитетима, са којима банка има споразум о сарадњи, пружајући им различите врсте стимуланса – стипендије за школовање, организовање пројеката за предаваче и истраживаче, подстицање унапређивања односа између универзитета и бизнис-заједница. У периоду од 1996. до 2008. године у те је сврхе усмерено око 590 милиона евра. Данас су споразуми потписани са преко 700 универзитета, а још шири пројекат „Универзија“ обухвата 1169 образовних установа у 23 земље, у којима се школује и ради 13,5 милиона студената и предавача.

У Русији су партнери Сантандер банке већ 8 водећих високошколских установа земље, међу којима и Висока економска школа – ВЕШ.

Делатност Сантандер групе представља јединствени пример иновативног глобално-мрежног пројекта, када приватна банка, окупљајући око себе водеће универзитете света, формира сопствени транснационални систем („Сантандер-мрежа“). Покушавајући да понуди синтезу зеленашко-спекулативних и „високоидејних“ принципа, Сантандер банка постала је модел уније бизниса са католицизмом опус-деистичког тумачења. Имајући у виду да је актуелни шеф Ватиканске банке акумулирао богато искуство, радећи у Сантандер банци, можемо замислити у шта ће се преокренути по Русију искуство позајмљивања „банкарске етике“ и стварања кобног „православног банкинга“.

[1]http://kpp-russia.ru/?p=766

(извор: http://srb.fondsk.ru/)