Evropski kec u američkom rukavu

(NIN, 21.05.2009)

Nova američka politika na Balkanu veoma je nalik staroj američkoj politici na Balkanu. Lepota nove politike za Amerikance je u tome što ne iziskuje nikakve posebne američke napore i ulaganja, pa čak ni primenu sile, već samo nastavak stare politike uslovljavanja. Partneri se na Balkanu više ne mame obećanjima američkog oružja ili podrške nezavisnosti, već se disciplinuju postepenim koracima ka članstvu u Evropskoj uniji.

To se radi ovako: onima koji još nemaju trgovinski sporazum sa EU obećava se američka podrška za potpis na sporazum o pridruživanju. Onima koji još nisu postali kandidati za prijem, nudi se kandidatura, a kandidatima pak nada da će Amerikanci da ubede Evropljane da i dalje bez zastoja proširuju Uniju, bez obzira na neuspeh Lisabonskog sporazuma i finansijsku krizu.

To je danas američki kec u rukavu, i u tome je suština čuvenog američkog „liderstva na Balkanu”, sintagme na koju nas je sve, veoma efektno, podsetila poseta američkog potpredsednika DŽozefa Bajdena Sarajevu, Beogradu i Prištini. Svi stanovnici Balkana, nezavisno od toga u kojoj državi žive i kom se bogu mole, žarko žele u Evropsku uniju: Amerika im poručuje da u Evropi ima stanoviti uticaj, i da svima može da pomogne da tamo stignu.

Čitalac će reći da je smešno da Amerika zemljama evropskog kontinenta nudi ulazak u Evropsku uniju, u kojoj sama nema ni pravo glasa, ni pravo veta, ni privilegiju članstva. Ko tako misli, mora da je smetnuo sa uma poslednju posetu Ričarda Holbruka Beogradu, oktobra 2003. godine. Bivši američki specijalni izaslanik za Balkan je došao u pratnji svog geopolitičkog istomišljenika Bernara Kušnera, kome se tada ni u snu nije smešio položaj francuskog ministra spoljnih poslova; sam Holbruk nije imao nikakvu funkciju u američkoj administraciji, bavio se bankarstvom, a njegovi stranački drugovi u Vašingtonu nalazili su se u dubokoj opoziciji. Holbruk je svejedno veoma samouvereno obavestio Beograd da će uskoro morati da bira između Kosova i Evrope, i da će, u slučaju da izabere Kosovo, izgubiti i Kosovo i Evropu.

U ono se vreme činilo da je njegova arogancija bez pokrića, no iz današnjeg ugla deluje proročanski.

Ciljevi američke politike na Balkanu su u dlaku isti kao pre dve decenije, te je Bajdenov dolazak samo način da se fanfarama obeleži povratak istoga. Glavni zadaci su obavljeni, ali još ima nešto „nedovršenog posla”. I ne vraća se slučajno u upotrebu sintagma o nezavršenom poslu koju je Holbruk koristio kada je pre četiri godine ubeđivao Kondolizu Rajs da na Balkanu još nije sve cakum-pakum, i da Albanci i dalje čekaju obećanu im nezavisnost.

Suština je u tome da je Balkan jedino mesto na kugli zemaljskoj na kom su Amerikanci osvojili poverenje - ma kakvo poverenje, odanost i ljubav - zemalja sa većinskim muslimanskim stanovništvom. Bosna i Kosovo možda ne bi ni postojale kao države da Amerikanci nisu pružili žestoku vojnu i političku podršku njihovom nastanku, i da nisu uložili sav svoj uticaj kako bi naterali Evropljane da im se u tome priklone.

Srbi to tako ne vide, ali Balkan je za Amerikance mesto njihovih najvećih diplomatskih i geostrateških uspeha u protekle dve decenije, jedino mesto gde posete američkih predsednika izazivaju provale oduševljenja. Britanski novinari su se pre nekog vremena rugali Bi-Bi-Siju koji je prekinuo program kako bi javio da je Obamin avion sleteo u London, ali mi se ovde sećamo da je Hrvatska televizija prošle godine barem 15 minuta uživo prenosila kako avion DŽordža Buša nepomično stoji na pisti pre uzletanja (kamere su, dabome, posle pratile rulanje točkova, i uzletanje, i ptice u daljini…). „Naši uspesi na Balkanu” rutinski se spominju u vašingtonskim spoljnopolitičkim sesijama, u senatskim i kongresnim odborima: niko te uspehe ne dovodi u pitanje, čak ni radi intelektualne debate.

(Mada svakako ima neke poetske pravde u činjenici da se u tim „uspesima” krio začetak propasti američkih intervencija u Iraku a verovatno i u Avganistanu. Da bombardovanje Srba u Bosni i na Kosovu nije bilo tako „uspešno”, Amerikanci bi se verovatno teže odlučili da stavljaju na probu svoju sposobnost da usrećuju druge narode humanitarnim intervencijama.)

Balkan u Americi nije više samo geografski pojam, on ima i preneseno, strateško značenje u ravni simbola. Balkan je američki most prema islamskom svetu, mesto na karti sveta na koje mogu u svako doba da upru prstom i kažu da predstavlja dokaz kako Amerika nije neprijatelj muslimana, i ne zastupa uvek i svagde interese njihovih protivnika. To je i te kako važno u situaciji kada Amerikanci nemaju opasnijeg neprijatelja u svetu od islamskog fundamentalizma, i kada Al kaida stradanje evropskih muslimana u Bosni i genocid u Srebrenici stavlja u isti rang (na lestvici razloga za napad na Ameriku) kao i stradanje Palestinaca.

Ričard Holbruk je sada ponovo veoma važan čovek u američkoj spoljnoj politici, a muslimani u Bosni i na Kosovu su važni za ono što on za Ameriku pokušava da uradi u Pakistanu i Avganistanu. Američka je percepcija da su Evropljani proteklih godina u Bosni „ispustili loptu” i da nisu dovoljno dobro štitili američku političku investiciju u ovom delu sveta. Zato se razmišlja i o imenovanju novog specijalnog izaslanika za Balkan, jer bi takva ličnost bila opipljiv i upadljiv dokaz da se Balkan vratio u fokus američke pažnje. Ozbiljni kandidati su Majk Halcl, nekadašnji Bajdenov spoljnopolitički guru, i DŽim Dobins, stručnjak za bezbednost iz Rand korporacije i diplomata iz Klintonovog vremena.

Tri su britanska lorda bila umešana u rešavanje krize u Bosni i Hercegovini - Karington, Oven i Ešdaun - ali samo je ovaj poslednji bio zaista po volji Amerikancima, a on je početkom aprila, na sastanku Komisije američkog Kongresa za bezbednost i saradnju u Evropi (takozvana Helsinška komisija), izneo toplo dočekano uverenje da „ujka Sem” mora da se vrati u Bosnu jer Evropljani ne koriste kako valja politiku uslovljavanja. Navodno je nevolja sa Evropljanima što nisu dovoljno uporni, što prebrzo popuštaju kad naiđu na tvrd otpor, i što čine prevelike ustupke. Iz te vizure, popularnost Milorada Dodika i otpor koji Republika Srpska pruža centralizaciji Bosne nisu ništa drugo do posledica činjenice da su Amerikanci bili nedovoljno fokusirani na Bosnu. Vodeći američki kongresmeni lako su se složili sa Ešdaunom da je za Zapad na Balkanu najvažnije da ima „integrisani regionalni pristup”, a da je najveća opasnost to što su Evropljani primenjivali „individualni pristup pojedinačnim državama”, jer to nije dozvolilo „maksimiziranje” pritiska.

Evo šta to konkretno znači, kad je Srbija u pitanju. U okviru svog „povratka na Balkan” pod palicom Demokratske stranke i kadrova iz Klintonovog vremena, Vašington bi od Brisela tražio da se napredovanje Beograda prema EU „eksplicitno i konkretno” uslovi podrškom ustavnim promenama kakve EU traži u Bosni. To bi obezbedilo da Dodik „oseti pritisak sa obe strane”. Lord Ešdaun je Helsinškoj komisiji, kao i drugim vladinim i nevladinim telima pred kojim je govorio prilikom posete SAD (privatne susrete sa istomišljenicima poput Holbruka da i ne pominjemo), predložio sledeće:

„Beogradu moramo veoma jasno reći da je za Vladu Srbije uslov za napredovanje prema EU da u potpunosti i svim srcem podržava politiku EU, jednako kao i politiku SAD u Bosni i Hercegovini. Treba tražiti da Beograd, ne samo ne ometa tu politiku, već da je aktivno podržava. I da nam se aktivno priključi kada, na primer, saopštimo Republici Srpskoj da pitanje secesije nije na dnevnom redu, da postavljanje tog pitanja nije prihvatljivo, i nikad neće doći na dnevni red”.

Treba držati na umu da su to reči čoveka koji je prethodno, po sopstvenom priznanju, istovetan savet dao i vladama Holandije, Velike Britanije i Francuske, koje su ga, kako sam tvrdi, u tu svrhu angažovale. Ešdaun razmišlja slično Bajdenu: Sarajevo, Beograd i Priština u Bajdenovom itinereru svedoče o „integrisanom regionalnom pristupu” koji se vraća na scenu. Razlika je, dabome, u tome što će Bajdena u Sarajevu i Prištini slaviti. Zanimljivo je da je „anonimni visoki službenik administracije” na pres-konferenciji povodom Bajdenove posete Beogradu u Vašingtonu izjavio da je „i samo putovanje poruka” (the trip itself is a message). Parafraza tvrdnje Maršala Mekluana da je „medij poruka” (jer način prenošenja poruke odlučujuće utiče na način na koji se poruka prima) znači da je sama činjenica da Bajden dolazi u Srbiju dovoljna nagrada, i dovoljna poruka Srbima. Ima u tome nečega: nasuprot očekivanoj eksploziji oduševljenja u Prištini, u Srbiji su preventivno morala biti zabranjena javna okupljanja.

To je taj novi pristup, i to je ono što nam Amerikanci žele reći kada kažu da Bajden nije doneo „ni štap ni šargarepu”, već samo američki uticaj u Evropi. To je, istovremeno, i mera američke zahvalnosti Srbiji: zahvalnosti na tome što aktivno ne podriva nezavisnost Kosova, već se ograničava na to da pitanje uspostavljanja pravih dobrosusedskih odnosa, sa Kosovom kao nezavisnom državom, odloži za što kasniji trenutak, odnosno što bliže datumu eventualnog ulaska u Evropsku uniju. Amerikanci razumeju srpsku politiku, koja smera da retorički pruža žestok otpor priznanju Kosova sve dok ne bude mogla da kaže svojim građanima na referendumu: možemo koliko sutra u Evropu, ukoliko danas prihvatimo nezavisnost Kosova. No to ne znači da Amerikanci i Evropljani neće svejedno lomiti Srbiju na tucetu drugih tačaka, onih manjih i sitnijih, na kojim se vladi ne isplati da „pogine”, odnosno da izgubi zapadnu podršku.

Hoće li se Brisel povinovati novom američkom pritisku? Građani EU nisu raspoloženi za proširenje: njihovu političku temperaturu precizno su izmerili i Nikola Sarkozi i Angela Merkel, što se vidi po načinu na koji podilaze javnosti izjavama da Evropsku uniju nije ni moguće proširivati bez ratifikacije Lisabonskog sporazuma (što, strogo formalno uzevši, zapravo verovatno i nije tačno). Zašto bi na američki mig počeli Balkanu pod nosom mahati evropskom šargarepom? Tim pre što su američke akcije u Evropi pale, jer se Evropljanima čini da su Amerikanci ruinirali svetsku privredu svojim nepromišljenim finansijskim avanturama, i da nisu u poziciji da bilo kome dele lekcije. Bez obzira na silnu popularnost predsednika Obame, ne samo u Americi već i u Evropi (u kojoj raste samo popularnost Silvija Berluskonija, dok svi ostali lideri padaju u očima svojih sugrađana).

Za razliku od Amerike, Evropa u Srbiji ne vidi samo rupu na karti Evrope (američki je zvaničnik prošle sedmice, naime, rekao da Bajden dolazi na Balkan jer je to mesto koje nedostaje na karti „slobodne i cele Evrope”). No ako je suditi prema razočarenju koje je Beograd doživeo uoči Bajdenovog dolaska (vest iz Brisela da još postoje „tehničke poteškoće” koje treba ispraviti pre nego što se Srbija kvalifikuje za bezvizni režim sa EU), uspeh Borisa Tadića u političkom stabilizovanju Srbije na neki se način počeo okretati protiv njega. Evropa od prošlog maja ne živi u strahu od toga da će „izgubiti Srbiju”: ovde su, uprkos ogromnoj nezaposlenosti i relativnoj bedi, stabilne i vlada i proevropska većina. Srbima se tako možda ne čini, ali iz briselskog je ugla gledano ovde sve u najboljem redu: nema uličnih nemira ni političkog haosa, prozapadnoj vladi ne preti opasnost da bude svrgnuta. Što se tiče onih koji u Evropi imaju odlučujuću reč, Srbija je „bastion stabilnosti” na Balkanu. Ima neke ironije u činjenici da se vlast u Beogradu pre samo par meseci toliko radovala ovoj oceni Fajnenšel tajmsa. Evropske diplomate sa kojim je NIN razgovarao slažu se da Srbiji „moramo dati na šengensku belu listu”, ali kao da ne osećaju nikakvu hitnost: ako ne početkom 2010, onda sredinom, dodaju mirnim glasom. Uvereni su da Boris Tadić ima punu kontrolu nad situacijom i da je bez ozbiljnog konkurenta na političkoj sceni.

U očekivanju Bajdenove posete, vlast u Beogradu držala se suzdržano i diskretno, vladajući političari nisu davali bombastične izjave, govorili su o poseti bez trijumfalizma, iako Srbiji za poslednjih četvrt veka nije došao tako visok američki zvaničnik. Niko nije javno pitao šta Bajdenov dolazak znači za očekivanje predsednika Tadića da se „uskoro” sastane sa predsednikom Obamom, kako je u martu nagovestio prilikom posete Madridu, najavljujući otvaranje „novog poglavlja” u odnosima Srbije i Amerike. Teško je, naime, zamisliti da bi predsednik male Srbije mogao dobiti priliku da se u istoj godini vidi i sa predsednikom i sa potpredsednikom Amerike.

Za jedinu neprilično euforičnu notu uoči dolaska američkog potpredsednika bio je zaslužan Čedomir Jovanović, lider LDP-a koji je ocenio da je Bajdenova poseta „prilika za promenu našeg društva”. Što se opozicije tiče, malo iznenađenje priredila je Demokratska stranka Srbije, čiji je portparol Andreja Mladenović izjavio da bi vlast Srbije trebalo od Bajdena da traži da se izvini Srbiji. „Davao je izjave o Srbiji koje su bile nedostojne jednog političara. Zbog toga što se zalagao za bombardovanje Srbije i zbog toga što se zalagao za nezavisnost Kosova, najmanje što može da učini je da se izvini Srbiji i srpskom narodu tokom posete. To je nešto što bi svaka odgovorna vlast tražila”, rekao je Mladenović. Bajden je, kao što je poznato, boravio u poseti Srbiji 2001. godine, kada se sastao sa tadašnjim predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom. Nije poznato da je od njega, javno ili iza zatvorenih vrata, tada traženo da se izvini srpskom narodu, iako njegove srbomrzačke izjave ni tada nisu bile tajna.