Evropa tone u haos uoči bilderberškog skupa

(Fond strateške kulture, 1.6.2010)

Novo poniranje u haos: Evropa uoči bilderberškog susreta

Od 4. do 7. juna u hotelu Sithes u Španiji, na 30 kilometara od Barselone, održaće se redovno godišnje zasedanje Bilderberške grupe. Kao i uvek, informacija o bilderberžanima stiže od DŽejmsa Takera i Danijela Estulina, koji saopštavaju da će grupa razmotriti probleme globalne recesije i načine za provociranje takvih ekonomskih potresa, koji će poslužiti kao izgovor za stvaranje punovredne svetske ekonomske vlade.

Članovi grupe nadaju se da će sačuvati globalni pad minimum još u toku ove godine, kako bi to iskoristili za formiranje „svetskog ministarstva finansija“ pri OUN. Takva odluka doneta je još na prošlom susretu grupe u Grčkoj, ali su njenu realizaciju blokirali, kako tvrdi Taker, „nacionalisti“ Evrope i SAD (za bilderberžane je ta reč pogrdna i oni njome označavaju sve nacionalno orijentisane snage, koje se zalažu protiv likvidacije nacionalno-državnog suvereniteta).

U toku čitave godine od vremena poslednjeg zasedanja Bilderberškog kluba predstavnici globalnog menadžmenta nisu prestajali da ubeđuju svetsku javnost u neophodnost „novog svetskog finansijskog poretka“. Ta misao stalno se provlačila u govorima N.Sarkozija, G.Brauna, novopečenog predsednika Evropske unije H.Van Rompeja i drugih. Međutim, bila je to tek psihološka priprema, koja je proticala na pozadini mirne faze krize, i nije praćena praktičnim koracima. I kako je to pravilno primetio Žak Atali u svojoj knjizi „A šta posle krize?“, „ima li Evropa pravo da zahteva reforme međunarodnog finansijskog sistema ako ona sama nije kadra da organizuje ustanove koje odgovaraju njenim potrebama?“

Povod za odlučne mere u tom pravcu zapravo je postala dužnička kriza u Grčkoj, koja je dovela u pitanje stabilnost sveukupnog finansijskog sistema Evrope. I sama kriza, i mere koje su s njom u vezi preduzete, pokazali su da se u praksi realizuje strategija „regulišućeg haosa“. A taj se haos veoma lepo reguliše pomoću finansijskih institucija, najvećih banaka i hedž-fondova, a pošto su svi stvoreni namerno, kao takvi predstavljaju efikasni mehanizam za upravljanje i ostvarivanje društvenih „perestrojki“.

Finansijski atak na Grčku ubrzo je prerastao u ofanzivu protiv evra, otkrivši tek daleku vezu sa strukturnim deficitima same grčke ekonomije. I ma koliko bili halapljivi apetiti anonimnih finansijera, jedino se njima ne može objasniti taj surovi karakter i taj intenzitet krize, koja je za kratko vreme dovela u opasnost od raspada zonu evra i samu uniju dvadesetsedmorice. Iza svega toga stajali su drugi, sasvim promišljeni ciljevi, o čijem se smislu može suditi po izjavama DŽordža Soroša. Smisao tih ciljeva je u tome, da je razlog za ćorsokak u kome se obrela Evropska unija, zapravo nedostatak želje kod evropskih političara (i u prvom redu nemačkih) da se kreću napred, jer ako se Evropska unija ne počne razvijati dalje, nastaće ogromni problemi, pa je, eto, neophodno stvoriti „nešto poput Evropskog monetarnog fonda, koji bi pomagao u borbi protiv budžetskog deficita“. Evropljani su stavljeni pred izbor: ili krah zone evra – ili centralizacija uprave.

Konkretne, pak, planove centralizacije izložio je taj isti Ž.Atali: “Vreme je da zemlje-članice Evropske unije imaju sopstvene strukture, koje će pratiti delatnost finansijskih operatera na svojoj teritoriji... Potom je ipak potrebno obezbediti evropskog kreditora novije formacije, koji ne bi imao veze ni sa Evropskom centralnom i investicionom bankom, niti sa evropskim vladama, ali bi garantovao efikasnim lokalnim finansijskim institucijama pomoć, učestvovao u kapitalu i davao pozajmice pod određenim uslovima“[1]. Atali se zdušno zalaže za „stvaranje Evropskog ministarstva finansija, kome bi smesta bilo dozvoljeno da kreditira u ime Unije, a takođe za stvaranje Evropskog budžetskog fonda sa mandatom kontrole budžetskih troškova zemalja, čiji dug premašuje 80 procenata BDP“[2]. On takođe upozorava da ako se to ne učini, onda sledi još žešća kriza.

U rezultatu je pod velikim pritiskom iz SAD Angela Merkel pristala na odlučne mere (po nekim podacima, Sarkozi je zapretio da će se u slučaju njenog odbijanja čak vratiti na franak), pa su početkom maja ministri za privredu i finansije Evropske unije potpisali sporazum o mehanizmima budžetske stabilizacije zone evra, kojim se predviđa stvaranje kriznog fonda sa kapitalom od 60 milijardi evra, koje mogu biti stavljene u funkciju u najkraćem roku radi hitne pomoći zemljama koje preživljavaju budžetske teškoće, i izdvajanje 440 milijardi evra za potrebe garantovanih kredita. Najzad, MMF se takođe obavezao da će u slučaju potrebe odobriti pomoć od 250 milijardi evra. Sva ta sredstva će biti upotrebljena za otkup državnih dugova zemalja zone evra, čime će se po prvi put u svojoj istoriji pozabaviti Evropska centralna banka (ECB). Donošenje mera za olakšavanje valutnih operacija objavile su i druge centralne banke sveta, u prvom redu Federalni rezervni sistem SAD, koji će dodeliti hitne dolarske kredite Evropskoj centralnoj banci, a takođe bankama Engleske i Švajcarske. Ove odluke mogu se tretirati kao početna faza kretanja ka jedinstvenoj evropskoj finansijskoj upravi. Za sada je teško razumeti, kako „velike arhitekte“ zamišljaju tu svetsku finansijsku vladu i kakvu će ulogu igrati već postojeće institucije, pored ostalih MMF. Neki predlažu kvalitativno nove strukture, drugi, opet, poput Ž.Atalija, tretiraju MMF kao budući „centar za nadnacionalne propise“ sa odgovarajućim polugama vlasti, koji bi bio podređen Savetu uprave, formiranom na bazi G-24.

Glavno je, međutim, u nečem drugom – opet se po ko zna koji put pred našim očima šlifuju mehanizmi inkorporiranja nacionalnih ekonomija u strukture nadnacionalne uprave, pri kojima se kriza pojavljuje u kvalitetu glavnog stimulansa promena, koje idu u „potrebnom“ pravcu ubrzane integracije Evropske unije, preliminarno obavezne za izgradnju ujedinjenog zapadnog bloka.

Donošenje evropskog plana po diktatu uskih finansijskih krugova ne samo da ne služi kao lek od strukturne budžetske krize, nego predstavlja još jednu zamku, pošto predlaže borbu protiv dugova putem novih kredita, što je ekvivalentno gašenju požara pomoću vatre i ne može proći a da ubuduće još više ne produbi krizne pojave. Tako će, na primer, po podacima Evrostata, državni dug u procentualnom pogledu u odnosu na BDP u zemljama zone evra u 2010. godini, u poređenju sa prethodnom godinom, porasti sa 77,7 procenata na 83,6 procenata.[3] Međutim, po mišljenju niza eksperata, tekući nivo zaduženosti Grčke, Portugalije i drugih evropskih zemalja u značajnoj meri je potcenjen i ne odražava prave veličine njihovih dugovanja.

Eksperti švajcarske banke Lombard Odier ocenjuju puni obim budućih neobezbeđenih obaveza Grčke u visini od 875 procenata BDP, pa prema tome, da bi ispunila svoje dužničke obaveze Grčkoj će biti potrebno da neoročeno investira u materijalne aktive sumu koja za 8,75 puta premašuje tekući BDP. Još je gora situacija u Poljskoj i Sloveniji, čiji će obimi državnih dužničkih obvaveza premašiti BDP za 15 puta u Poljskoj i 11 puta u Sloveniji. Što se tiče zemalja Evrozone, njihov državni dug u proseku premašuje BDP za 4,34 puta (u SAD – za 5 puta)[4].

Ne rešavajući strukturne probleme, donete mere otvorile su put ka stvaranju onih nadnacionalnih institucija, za koje se bori mondialista Ž.Atali. U Briselu, 21. maja, ministri finansija zemalja Evropske unije, u prisustvu predsednika Evropske centralne banke Ž.K.Trišea i predsednika Evropskog saveta H.Van Rompeja, složili su se da prihvate nemački plan o predaji centralnim organima EU ovlašćenja za budžetsku kontrolu, koja uključuje primenu sankcija prema zemljama koje ne poštuju opšta budžetska pravila EU. Među tim sankcijama su lišavanje prava glasa zemalja sa nedopustivim budžetskim deficitom, ili njihovo nepristupanje sredstvima iz opšteevropskih fondova koja se odobravaju za razvoj infrastrukture i ostalog. Takođe se predlaže da se vrši evropska ekspertiza nacrta nacionalnih budžeta pre njihovog razmatranja u parlamentima zemalja EU[5]. Do 17. juna, to jest do samita EU, biće pripremljen izveštaj „o izradi jedinstvene politike Evrozone“. Razmatraju se i drugi projekti, koji idu još dalje i predviđaju, da se budžeti zemalja evra u celosti kontrolišu i određuju od strane triumvirata, u koji bi ušli Evropska komisija, Evropska centralna banka i Evrogrupa.

A najstrašnijim se ispostavilo naličje te novopečene „pomoći“. Plašeći stanovništvo opasnošću od finansijskog kraha, zemlje EU jedna za drugom počele su pribegavati krajnje nepopularnim, „drakonskim“ merama režima drastične štednje, koji znači zamrzavanje plata i penzija u državnom sektoru, smanjenje državnih troškova za socijalne potrebe, povećanje penzionog uzrasta itd. U prvom redu je to pogodilo Grčku, ali su za njom sledile sve ostale.

Vlada Nemačke planira da od naredne godine, pa sve do 2016. godine, svake godine kreše budžetske rashode za 10 milijardi evra. U Francuskoj je objavljeno da se ukida jednogodišnja penzija nejneimućnijim porodicama[6]. Pod pritiskom MMF-a Španija prelazi na drastične „reforme“ – ukidanje indeksacije penzija, smanjenje plata i delimično otpuštanje radnika budžetskih grana, ukidanje naknada za novorođenčad i drugo.[7] To isto se dešava u Velikoj Britaniji, Italiji i drugim zemljama EU.

Teško je zamisliti kakve će biti posledice tih mera ako su i sada problemi siromaštva i nezaposlenosti u Evropi toliko drastični (nezaposlenost, koja je dostigla 10 procenata ekonomski aktivnog stanovništva Evrope, i dalje se povećava, kao i siromaštvo, koje je po najskromnijim proračunima, već pogodilo 80 miliona ljudi).

Najverovatnije je da će „svetska vlada u senci“ (Bilderberški klub) pokušati da izračuna takve razmere socijalnih potresa, koje će omogućiti vladajućoj finansijskoj vrhuški Zapada da, oslobodivši se „balasta“, u potpunosti sačuva kontrolu nad situacijom i usmeri energiju narodnog gneva na lažne koloseke.

Za Rusiju je zaključak očigledan: što je više budu integrisali u „slobodnu“ Evropu, tim će se ona i više nalaziti pod najžešćom finansijskom i informativnom kontrolom svetskih elita, koje Rusiju ne vide u svojstvu samostalne geopolitičke celine.

[1] J.Attali. La crise, et après? Paris, Fayard. P. 90.