Чије су косовске улице и тргови

(Време, 27. 9. 2012)

Већина српских и југословенских имена улица у Приштини и другим градовима на Косову и Метохији данас је избрисана и замењена албанским. У Приштини нема више "Боре и Рамиза", Улице цара Душана ни Улице Сејда Бајрамовића, али зато постоји Трг Медлин Олбрајт, Улица Џафера Деве и Трг Адема Јашарија. По коме се данас зову улице, тргови и школе на Косову, ко су тамошњи национални јунаци којима се дижу споменици и на чему се гради косовско-албански национални и државни идентитет

По распаду Југославије, свака од новонасталих држава приступила је изградњи нових државних идентитета, реинтерпретацији и ревизији историје и успостављању нових националних симбола. Промене назива институција, улица и тргова и подизање споменика до тада запостављеним личностима из националне историје једно је од огледала овог процеса.

Данашње Косово се по томе не разликује од остатка бивше Југославије. Од 1999. наовамо, на Косову и Метохији су, у складу са процесом успостављања новог косовског идентитета, базираног на албанској интерпретацији локалне историје, промењени називи многих места, улица, тргова... Са градских мапа избрисан је велики број српских имена и замењен албанским, међу "избрисаним" налазе се и антифашистички борци из Другог светског рата, док су именима улица награђивани колаборационисти, а симболе југословенског периода заменили су симболи борбе за косовску независност. Тако, своје улице, тргове и споменике на Косову имају за становнике Србије углавном непознате историјске личности из албанске историје и културе, попут краља Дардилиса, Пашка Васе, Хасана Приштине, Зејнела Ајдинија, Александра Моисиуа, као и многих припадника Ослободилачке војске Косова, неки булевари, тргови и улице добили су имена и по живим, врло познатим светским политичарима попут Била Клинтона, Медлин Олбрајт, Веслија Кларка, Џорџа Буша, Вилијама Вокера, а своју таблу, као пријатељ косовске независности, добио је и покојни председник Босне и Херцеговине – Алија Изетбеговић, по коме је назван један трг у Призрену. Халил Матоши, аналитичар из Приштине, каже да су такве промене логичне: "Балканци, па и Албанци, су таоци историцизма, таоци митске и идеолошке интерпретације историје."

У Србији и на Косову, очекивано, исте историјске чињенице се различито интерпретирају. Већ од назива – оно што је за Србе Аутономна покрајина Косово и Метохија, то је за Албанце Република Косово. На Косову је НАТО бомбардовање СР Југославије 1999. ишчекивано као спасоносна помоћ против терора југословенске полиције, док се оно у Србији сматра агресијом. Адема Јашарија, који је за Србе терориста, косовски Албанци величају као националног хероја, деца у албанским школама глуме у приредбама које приказују његов живот. То је случај како са новијом тако и са даљом историјом.

АЛЕКСАНДАР МАКЕДОНСКИ И МИЛОШ КОПИЛИЋИ: Албанци из Албаније, а тако и косовски, свој идентитет граде на оставштини античких Илира и Дарданаца. У именима косовских улица су отуд чести илирски и дардански краљеви (краљ је на албанском mbreti) – Агрон, Генц, Лонгар, Бардилис. Према мишљењу историчара са Косова, Александар Македонски је, преко гена своје мајке Олимпијаде, Илирац, тј. Албанац. Албански назив за Александра Великог је Leka i Madh – улице са овим именом се налазе у Приштини и Призрену. Од римских императора (албанска реч је perendori) који на Косову данас имају своју улицу, ту су Диоклецијан и Јустинијан. Први је, како се претпоставља, рођен у Диоклеји крај Сплита, у тадашњим илирским областима, Илирику, а други у Таурезуму (локалитет Царичин град крај Лебана), у некадашњој илирској области Дарданија, те их Албанци сматрају својима – у Приштини се зато налази Улица Justiniani (некада Ђуре Ђаковића) и Perandori Dioklician (спаја улице УЧК и Призренске лиге).

Из периода продора Турака на Балкан, најбитнија албанска личност, чије име носе тргови и улице и на Косову и у Албанији, јесте Ђерђ Кастриоти Скендербег. У центру Приштине налази се његов велики споменик, у Липљану се налази Улица Gjergj Kastrioti Skenderbeu, а оно што се у Србији назива Карађорђева шницла Албанци зову – Скендербегова. Занимљиво је да у Липљану постоји Улица Milosh Kopiliq. Наиме, према албанском тумачењу, Милош Обилић је историјска личност, дренички јунак – албанске националности. По неким тумачењима, и Карађорђе Петровић, наводно, потиче из албанског племена Клименти, али по њему се на Косову ништа не зове.

Следећа група историјских личности које су добиле своје улице су албанске паше: Али Паша Тепелена (још га називају и Паша Јањински; у народним песмама упамћен као свиреп владар; његова улица у Приштини је већа од осталих овде набројаних паша), Малик Паша Ђиноли, Мехмед Паша Дерала (ратни министар привремене владе Албаније – од 1912. до 1914) и Али Паша Гуциа (или Али-паша Шабанагић). Последња двојица су значајна и због тога што су учествовали у борби за независност Албаније. Гуциа је био члан Призренске лиге и њен вођа у сукобима са Отоманским царством и Црном Гором, а Дерала је потписник Декларације о независности Албаније из 1912. Ове године, 28. новембра, у Тирани ће бити велика прослава поводом стогодишњице албанске државности и, ако све буде по плану, на централном тргу ће наступати колумбијска певачица Шакира.

ШОТЕ, МОРИ, ШОТЕ: Проглашењу независности Албаније 1912. претходио је период који се у албанској историји назива Албански народни препород. Почиње 1887. оснивањем Албанског комитета у Јањини и Централног комитета за заштиту права албанског народа у Истамбулу исте године, односно оснивањем Призренске лиге из 1878. године, чији су припадници покушавали да сачувају албанска подручја од припајања Србији и Црној Гори и радили на окупљању свих Албанаца у једну државу – Велику Албанију. Личности из периода Призренске лиге који су добили улице на Косову су Пашко Васа, Абдул Фрашери Хаџи Зека, Идриз Сефери и Иса Болетини, један од вођа косовског качачког покрета отпора према Турској, Србији и Црној Гори, по коме се зове основна школа у Ораховцу и коме је Ибрахим Ругова 2004. доделио Орден Херој Косова. Крајем прошле године, испред ректората Универзитета у Приштини, председница Косова Атифете Јахјага је открила споменик Хасану Приштини, албанском политичару и идеологу Косовског комитета који се залагао за издвајање Косова, Западне Македоније и делова Санџака из новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и њихово припајање Албанији. Јахјага је тада рекла да косовски Албанци њему и другим херојима дугују поштовање и сећање на њих: "Само на тај начин ћемо поштовати себе и сопствене напоре за државност. Један народ који поштује и памти прошлост, има и сигурну будућност." На церемонији откривања споменика присуствовао је и министар културе Косова Мемли Краснићи, брат Адема Јашарија – Рифат, ректор Универзитета, историчари и званичници Косова и Албаније. По Хасану Приштини назване су и основна школа у Приштини и једна улица у Митровици.

Након Првог светског рата и настанка Краљевине СХС, на територији Косова, герилску борбу против краљевске војске водили су качаци – побуњеници који су живели по косовско-метохијским планинама и нападали и убијали неалбанце који су ту живели. Данас статус националних хероја из редова качачког покрета имају Азем Галица и његова жена Ћерима Шоте Галица. Обоје имају улице у Митровици, а Шоте и у Призрену. Узгред, у вези са Шоте постоји прича да се у Србији популарна песма "Шоте, мори, шоте" зове управо по њој. Велимир Илић, тада министар инфраструктуре Србије, 2007. године је забранио извођење те песме на Сабору трубача у Гучи, јер је наводно Шоте Галица бацила у ватру шесторо српске деце и затим тај злочин прославила играјући шоту. Иначе, песма "Шоте, мори, шоте" (текст Радмила Тодоровић, музика Драган Александрић) постала је југословенски хит када ју је 1970. снимио певач народне музике Ненад Јовановић. Узгред, главно шеталиште у Приштини носи назив по рођеној Скопљанки, Агнеси Гонџеа Бојаџи, тј. Мајци Терези. На средини Булевара Nënë Tereza налази се и њен споменик, а улице назване по њој постоје и у Ђаковици, Пећи и другим градовима.

ПРИЈАТЕЉИ И НЕПРИЈАТЕЉИ: Народни хероји Боро Вукмировић и Рамиз Садику су у Југославији били симбол слоге Срба и Албанаца. Многе основне школе, домови културе, али и највећи спортски центар у Приштини, звали су се "Боро и Рамиз". Данас су Боро и Рамиз раздвојени. Рамиз Садику има улицу у Пећи док Улица Boro Vukmiroviq постоји у Липљану и Прешеву. Ново име спортске хале у Приштини је Спортски центар "Prishtina". Прича се и да ће се споменик братству и јединству (на албанском: vllaznimiи baškimi) у центру Приштине (овај споменик Приштинци зову "Троугао") бити срушен и да ће се на његовом месту подићи споменик Адему Јашарију, оснивачу Ослободилачке војске Косова – ОВК (Ushtria Njlirimtare e Kosovës – UNJK).

Од личности из антифашистичког покрета на Косову из Другог светског рата данас своје место у називима косовских улица и тргова имају само Емин Дураку, Зенел Хајдини, Ганимете Тербеши и Кемал Стафа. ОШ "Емин Дураку" носи назив по народном хероју Албаније и Југославије, Зенел Хајдини, партизан и народни херој, такође има своју основну школу у Приштини и бисту у родном селу Тупала код Медвеђе. Ћемал Стафа је био албански комуниста и данас има улицу у Приштини, а национални стадион у Тирани се зове по њему. Улица Ganimete Terbeshi у Приштини се некада звала по народном хероју Миладину Поповићу. Треба рећи и да неке основне школе на Косову носе називе по неколико Албанаца који су учествовали у шпанском грађанском рату, као што су Асим Вокши и Џемаљ Каде.

Са друге стране, улице су на Косову добили и неки од сарадника фашиста. Реџеп Митровица, председник квислиншке владе Албаније 1943–1944, данас има улицу у Митровици и у Приштини. Тако исто и Џафер Дева, немачки колаборациониста, један од оснивача СС дивизије на Косову и шпијун Абвера. У Дечанима, Митровици и Приштини постоји улица, а у Србици (данас се то место зове Skënderaj) и парк са именом Шабана Полуже, припадника и једног од вођа Народног фронта (Balli Kombëtar), албанског антикомунистичког покрета, чији су припадници познати под именом балисти. У Митровици и Приштини своју улицу има и Мехмед Градица, такође балиста.

ДЕВЕДЕСЕТЕ: Један већи број улица на Косову данас припада припадницима ОВК, међу којима су и многи у Србији оптужени за ратне злочине. Највећа част се указује Адему Јашарију. Он је оснивач ОВК и скоро сваки косовски град има улицу са његовим именом. Он има споменик и у Тирани, а највећи је подигнут у Србици. У Приштини има трг, а највећи стадион на Косову, у јужном делу Косовске Митровице, јесте Stadiumi Olimpik Adem Jashari. На њему игра ФК "Трепча", по коме се стадион раније звао. Лик Адема Јашарија, који на уличним графитима личи на Че Гевару, најчешћи је симбол борбе за косовску независност. У Призрену се садашња Улица Адема Јашарија раније звала по Марксу и Енгелсу. Од припадника ОВК, што се може видети на званичном сајту града Приштине, између осталих, ту су и Агим Рамадани Катана (по њему се зове некадашња Улица цара Душана у Приштини), затим Захир Пајазити, који поред улица у Митровици, Призрену, Србици и Косову Пољу (Fushë Kosovë) има и споменик у Приштини, а улице и тргове имају и Луан Харадинај, брат Рамуша Харадинаја, Ђева Ладровци, Сали Чеку, као и други "мученици нације" (Dëshmorët e Kombit), како Албанци називају борце погинуле у "Косовском рату", што је на Косову званични назив за сукобе са српском војском и полицијом 1996–1999.

Један приштински трг носи назив 11 Marsi, по 11. марту 1981. када су почеле албанске демонстрације на Косову, а свој трг има и Ибрахим Ругова, први председник Косова, коме ће ускоро подићи и споменик. Као осведочени борац за косовску независност, споменик у Приштини је већ добио назив Бил Клинтон. По њему се зове и спортски центар у Урошевцу, као и приштински булевар на који се наставља Улица Xhorxh Bush. Улицу у Приштини имају и Тони Блер, Весли Кларк, Медлин Олбрајт, као и Вилијам Вокер, данас у Србији скоро заборављен бивши шеф Косовске верификационе мисије ОЕБС-а, који је због "случаја Рачак" почетком 1999. године у СР Југославији проглашен персоном нон грата, кога је председник Албаније Бамир Топи 2008. године именовао за почасног грађанина те земље, и коме су 2009, на десетогодишњицу "случаја Рачак", тадашњи председник и премијер Косова Фатмир Сејдиу и Хашим Тачи уручили орден Златна медаља за услуге човечанству.

Неалбанци

Током деведесетих, на Косову је измењен назив једног броја улица из доба СФРЈ, које су тада "посрбљене". На пример, након што је умро, 1993. године, своју улицу у Приштини је добио чак и Сејдо Бајрамовић. Данас се та улица зове по Енверу Бериши, Албанцу који је био две године на Голом отоку због, наводних, "антијугословенских радњи". Након 1999. године највећи број неалбанских назива улица је "албанизован". Из групе неалбанаца с простора бивше Југославије по којима су назване улице у Приштини остале су непромењене Улица Димитрија Туцовића (у Приштини и Липљану), затим Михајла Пупина, Косте Новаковића (раније се звала Крагујевачка), Светозара Марковића, Лазара Вучковића (песник рођен на обронцима Шар-планине), Милана Шуфлаја (хрватски књижевник и историчар), Хенрика Барића (хрватски лингвиста који је 1921. на београдском Филолошком факултету оформио Катедру за албански језик), Војислава Данчетовића (професор на тој катедри) и Радована Зоговића (црногорски песник), а Стевана Мокрањца и у Митровици.

Шкељзен Малићи, аналитичар из Приштине

Из крајности у крајност

"Преименовање имена насеља и улица на Косову извршено је одмах након 1999. године од стране централне и комуналних комисија, за које се тврди да их је формирала Привремена влада Косова са Хашимом Тачијем на челу. Оно што је битно за овај процес преименовања јесте да он формално, колико знам, никада није озваничен, зато што је администрација УНМИК-а одбила да га легализује. Нарочито када је реч о именима насеља. Ни након проглашења независности Косова није донесен закон или уредба која би регулисала ово питање. Око назива градова и села и у службеном и у свакодневном говору, све до данас је остао дуализам. Када је реч о именима улица, многе општине су промениле табле са именима и то је толерисано од стране УНМИК администрације као и када је проглашена независност. Међутим, дуализам код именовања неких важних улица и објеката и даље постоји. Један од разлога што је 1999, након ослобађања Косова, одмах спроведен ad hoc процес преименовања назива градова и улица и важних објеката, била је реакција на тзв. посрбљавање имена насеља и улица за време Југославије и нарочито за време Милошевићевог режима, када су по кратком поступку мењани називи насеља и градова према некаквом великосрпском националистичком програму, не поштујући традицију и не консултујући мишљење већине становништва Косова. Процес новог преименовања је након 1999. ишао у другу крајност – да се избришу српска традиције и српски називи и изведе генерална албанизација Косова, не само враћањем и обновом заборављених или забрањених албанских назива, већ и измишљањем нових назива који је требало да пониште симболичку србизацију Косова.

Од давнина, не само на Балкану, постоји та, да тако кажем, фараонска тенденција да се славе што силом, што милом домаћи и страни, још увек живи хероји, ослободиоци, вољене вође, диктатори итд. И у Србији су на исти начин слављени француски и руски генерали који су били савезници у Првом и Другом светском рату, а Тито је, као и Стаљин, за живота имао најмање осам градова који су носили његово име... Накратко је и Ранковић имао свој град – Ранковићево... Оно што имена Клинтона, Буша, Блера, Веслија Кларка, Медлин Олбрајт, који се на Косову славе као ослободиоци, што и јесу, у данашњој Србији чини "чудним" и "иконопоклоничким" јесте чињеница да се ове личности код већине доживљавају као "непријатељи" Срба и Србије.

Што се тиче укључивања имена квислинга и фашистичких сарадника, тачно је да су неке улице добиле имена по њима. Било је спорадичних реакција интелектуалаца да се имена фашистичких сарадника замене, у Приштини рецимо, али општинске власти нису ништа предузеле чекајући да се та материја регулише законом."