Bilo jednom u Vestfaliji

(The National Interest)

“Za ime Boga, ne uvlačite me u još jedan rat!“,zavapio je časni Sidni Smit 1823. godine:

Žao mi je Španaca – tugujem zbog Grka – oplakujem sudbinu Jevreja; narod Sendvič ostrva[1] stenje pod najgnusnijom tiranijom; Bagdad je ugnjetavan... Tibet nezadovoljan... Ceo svet je prepun greha i jada... Ali jesam li ja taj... koji večito treba da diže flotu i vojsku da bi drugi bili dobro i srećno?

Ovaj duhoviti i čestiti sveštenik živeo je u teškim vremenima: američka pobuna usledila je nakon Francuske revolucije i Napoleonovih ratova koji su trajali više od dvadeset godina i imali strašne posledice po stanovništvo zemalja u kojima su vođeni, od Španije do Rusije. Iako je, u poređenju s njima, cena koju je Engleska platila bila neznatna, bar u ljudskim životima ako ne u zlatu, ovi konflikti su nametnuli pitanje rata – da li ga voditi i zašto – kao dinamičnu temu u tadašnjoj Engleskoj, baš kao što je danas u Americi ili bi bar trebalo da bude.

Ovo pitanje je relativno skorijeg datuma. Nekada davno kralj bi objavio rat, njegova vojska bi vojevala, zemlja bi sve platila, i to je bilo to: nikakvih političkih problema nije bilo. Ali Engleski građanski rat iz četrdesetih godina XVII veka, „Slavna revolucija“ i početak ustavne vlade označili su početak debate između tzv. partije rata i stranke mira.

Početkom XVIII veka rat za špansko nasleđe potakao je DŽonatana Svifta da napiše Ponašanje saveznika (The Conduct of the Allies) i osudi i sukob i način na koji je on vođen od strane vlade u Londonu, a posebno od strane vojvode od Marlboroa, generala čija je najveća pobeda podarila ime Palati Blenhajm severno od Oksforda, rodnom mestu njegovog potomka Vinstona Čerčila. Kasnije, s Francuskom revolucijom i Napoleonovim ratovima, Englezi su po prvi put mogli da iskažu otvoreno poštovanje prema deklarisanom neprijatelju svoje zemlje (Neki će reći da je s engleskim kritičarom Vilijamom Hezlitom i njegovim veličanjem Napoleona počela druga tradicija: tradicija dodvoravanja pisaca i učenjaka dalekim tiranima). I premda je u tom periodu, dok su se još osećale posledice rata, možda i bilo neke odbojnosti prema uključivanju u sukobe između drugih naroda, ipak se mogao primetiti začetak nove i potencijalno opasne doktrine.

Tek je 1997. godine Robin Kuk, prvi ministar spoljnih poslova u vladi Tonija Blera, izjavio da „naša spoljna politika mora imati i moralnu dimenziju“. Ali Kuk je samo formulisao koncept koji potiče iz ranog XIX veka, ako ne i ranije. Englezi su odavno sebe ubedili da su i njihova spoljna politika, i njihovi ratovi bili opravdani moralnim razlozima, jer su vodili njihove zemlje u blagostanje, slobodu i prosvećenost.

Jedan od Kukovih prethodnika bio je DŽordž Kening, ministar inostranih poslova dvadesetih godina XIX veka, čovek koji je sebe proglasio „pobornikom nacionalne nezavisnosti“ i podržavao nove južnoameričke republike koje su se pobunile protiv Španije. Lord Palmerston, ministar inostranih poslova u tri mandata, nazivao je sebe Keningovim naslednikom. On je podržao nasilnu obnovu ustavne vlade u Portugalu, odobravao novu liberalnu klimu širom Evrope, i insistirao na tome da „britanski podanik, u kojoj god zemlji se nalazio, treba da bude siguran da će ga budno oko i snažna ruka Engleske štititi od nepravde i zla“. U isto vreme rastao je broj čitalaca dnevnih novina iz srednje klase.

I upravo je tu novu gorljivost za ono što će tek kasnije biti prozvano liberalni intervencionizam, Smit imao na umu u svom sarkastičnom tekstu. Veći deo vremena tokom sledećih dvesta godina njegovi naslednici su iznosili i iznose argumente protiv upotrebe sile “da bi svi bili dobro”, tek povremeno sa uspehom ali češće bez.  

I dan-danas neintervencioniste pogrešno predstavljaju i karikiraju ih kao bezdušne cinike koji bi radije ćuteći stajali po strani nego se borili da dobro pobedi zlo. Međutim, oni ne poriču postojanje patnje i nepravde, oni samo postavljaju pitanje da li pravo treba, ili može, uvek i svuda biti nametnuto silom oružja. Dva Engleza, Ričard Kobden i DŽon Brajt[2], obojica visokog moralnog integriteta, dali su ovoj politici prvu pravu političku formu.

I jedan i drugi su vodili tekstilne firme sa sedištem u Lankaširu, obojica skromnog porekla. Između njih i aristokratske elite, koja je i dalje vladala zemljom, postojao je ogroman socijalni jaz, čak i nakon što je, Zakonom o reformi iz 1832, počelo postepeno jačanje građanskih prava, što će u narednih sto godina dovesti do uspostavljanja pune demokratije. Zapravo, i jedan i drugi su bili protivnici vladajućeg zemljoposedničkog staleža. Poslovi su ih vodili u inostranstvo, u Kobdenovom slučaju u Sjedinjene Države, a to im je pružilo znanje i otvorilo vidike sasvim neobične za to vreme. Ipak, svugde su ih znali kao Engleze, i to Engleze „provincijalce“. Prvi pamflet koji je Kobden objavio bio je pod naslovom „Mančesterski proizvođač“, a „Mančesterska škola“ postala je čuvena ne samo u Engleskoj, već – kao Das Manchestertum – širom Evrope.

Njeni principi su jednostavni: protivljenje mešanju vlade, bilo u unutrašnje bilo u spoljne poslove. Prva velika kampanja koju su Kobden i Brajt zajedno vodili bila je Liga protivnika Zakona o kukuruzu, koja se borila protiv protekcionističkih tarifa kojima je sprečavan uvoz jeftine inostrane pšenice, naravno na štetu narodnih masa a u korist zemljoposednika, koji su još uvek dominirali u parlamentu – i donjim i gornjim domom.

I tako je borba za slobodnu trgovinu postala neka vrsta klasnog rata između trgovačke i industrijske srednje klase s jedne strane, i zemljoposedničke aristokratije, s druge. Ta bitka je dobijena opozivanjem Zakona o kukuruzu (Corn Laws) 1846. godine, da bi se, nakon toga, Kobden i Brajt vratili svom drugom velikom razlogu za pacificizam (pacificism): ova dobra stara reč, za razliku od reči „pacifista“ (“pacifist”), ne označava osobu koja ima apsolutni prigovor savesti prema upotrebi oružja ili prolivanju krvi – čak ni Brajt, koji je bio kveker, nije to tvrdio – već nekog ko se protivi vođenju rata osim kada je jasno da je to neophodno radi odbrane zemlje.  

I Brajt i Kobden su već bili poslanici u parlamentu u vreme ukidanja pomenutog zakona, te su i u parlamentu nastavili da brane stavove koje su branili i van njega. U svojim prvim polemičkim spisima Kobden je tvrdio da ratoborna spoljna politika nije zasnovana na nekakvoj realnoj opasnosti od Rusije, neprijatelja par excelance, koji je veoma odgovarao tadašnjim (i kasnijim) ratnohuškačkim demagozima. A onda je dodatno proširio temu 1847. godine:

„Na svim mojim putovanjima... tri misli mi stalno padaju na pamet: koliko nepotrebne zabrinutosti i uznemirenosti Engleska posvećuje poslovima drugih država; sa koliko malo znanja preuzimamo zadatak rešavanja problema drugih naroda; a koliko je mnogo boljih načina da uposlimo svoju energiju na popravljanje stvari kod kuće.“

Ili, jednostavnije rečeno, Kobdenova omiljena zdravica na zvaničnim večerama bila je: „Bez spoljne politike“.

Nije prošlo mnogo vremena, a pitanje je prestalo da bude apstraktno: Krimski rat protiv Rusije, koji je navodno vođen ne iz interesa, već iz lojalnosti prema Turskoj, bio je test za mančesterski antiintervencionizam. Kobden je bio toliko očajan zbog tog nerazumnog i nepotrebnog sukoba da je zaćutao čim su topovi progovorili. Ali ne i Brajt. U svom protivljenju ratu, održao je seriju govora koji su kasnije označeni kao najveći ikada održani u Parlamentu. Njegovi govori i danas su ostali zapanjujuće živi – i akutno relevantni.

Kako se rat rasplamsavao, Brajt je izložio argumentaciju koja je i dan danas validna protiv ratovanja iz navodno altruističkih ili idealističkih razloga. „To me dovodi do sledeće stvari“, rekao je u donjem domu Parlamenta:

„Kako se interesi Engleske tiču ovog pitanja? To je, konačno, krupno pitanje koje mi, kao predstavnici engleskog naroda, moramo razmotriti. Ne radi se tu o simpatijama ili saosećanju za neku drugu državu. Ja saosećam sa narodom Turske; saosećam i sa kmetovima u Rusiji; saosećam sa narodom u Mađarskoj, čijeg je izaslanika plemeniti Lord Tiverton [Lord Palmerston, odskora ministar spoljnih poslova a uskoro i premijer] odbio da primi... Saosećam sa Italijanima, podanicima Austrije, Napulja i pape; saosećam sa tri miliona robova u SAD; ali ne bih se usudio da zbog saosećanja upetljam ovu zemlju, niti bilo koju drugu, u rat kome se neće znati cena ni u zlatu ni u krvi. Nije na meni da od svoje zemlje načinim viteza lutalicu čovečanstva, i da sebi na vrat natovarim odbranu miliona i miliona ljudskih bića kojima je Tvorac, i to upravo takvim kakvi jesu, nastanio ovu planetu.“

Ove izvanredne reči nisu imale ama baš nikakvog efekta. Borbe su nastavljene. Kako se broj žrtava povećavao, Brajt je nastupio sa sledećim govorom, a deo koji sledi spada u englesku književnost:

„Mnogo je domova danas u Engleskoj u kojima tinja krhka nada da će se otišli vratiti – i mnogi od njih će opusteti već sa sledećom poštom. Anđeo smrti leti nad zemljom; skoro da možete čuti klepet njegovih krila.“

Ni tada njegove reči nisu uspele da okrenu javnost protiv rata. U tome je uspelo nešto drugo. Svaki put se ponavlja ista stvar: protivljenje ratu se najpre ignoriše, da bi se na kraju došlo na to da su pacificisti, ipak, uvek u pravu, i to ne zbog njihove rečitosti i logike, već zbog načina na koji se rat vodi. To je bio slučaj kako sa Krimskim i Burskim ratom, tako i sa Vijetnamom i Irakom.

Nakon što su dodirnuli dno svojom nepopularnošću, na kraju su Kobden i Brajt ipak dočekali da budu spaseni, i to zbog juriša Lake konjice[3], odnosno izveštavanja čuvenog novinara Vilijama Hauarda Rasela za londonski Tajms o stradanju običnih vojnika u Balaklavi i bolnici prepunoj ranjenicima u Skutari[4], kao i zbog aristokrata nesposobnjakovića, lordova Kardigan, Raglan i Lukan, koji su loše komandovali britanskom vojskom. Na isti način će mnogo godina kasnije Amerikanci postati protivnici rata u Vijetnamu – i to ne toliko zbog „dece cveća“ i političara anti-intervencionista poputu senatora Vilijama Fulbrajta (ili čak i DŽejn Fonde), koliko zbog hvastave nesposobnosti generala Vestmorlenda u vođenju rata. I zaista, revoltiranost javnosti nakon Krimskog rata je bila tolika da Engleska nije učestvovala ni u jednom evropskom ratu u narednih skoro šezdeset godina

KADA SU Kobden i Brajt po prvi put izložili svoje argumente, četrdesetih i pedesetih godina XIX veka, čitava stvar je Amerikanacima mogla izgledati miljama daleko od njih, ne znajući da će u njihovoj zemlji uskoro početi jedan od najsurovijih ratova, bratoubilačka bitka Amerikanaca na američkom tlu. Ali njihova imena bila su poznata i sa druge strane Atlantika. Brajt je bio vatreni protivnik ropstva, dok je Kobden, zbog prirode svojih putovanja po Americi, među prvima shvatio da se na američkom tlu rađa jedna veoma moćna privreda, koja bi jednog dana mogla zaseniti i Englesku i celu Evropu.

Ali nije bilo potrebe da biznismeni iz Mančestera uče Ameriku doktrini neintervencionizma: ona je bila srce i duša republike, razlog njenog postojanja. Današnji američki političari, i levičari i desničari, neokonzervativci i liberali, ne libe se od pozivanja na očeve-osnivače; prosto da se čovek zapita jesu li ikada čitali nekog od njih. Podsetimo se dakle dva najveća predsednička iskaza, a onda proverimo koliko je prošlo otkako je ih neko u Beloj kući ozbiljno shvatio i delovao u skladu sa njima.

DŽordž Vašington je 1796. godine održao oproštajni govor kao prvi predsednik, i eksplicitno potvrdio da novorođena republika ne želi da učestvuje u svađama drugih:

„Postupajte u dobroj veri i pravedno prema svim nacijama, negujte mir i slogu sa svima; religija i moral nalažu ovakvo ponašanje; može li neka politika biti valjana ako upravo to ne nalaže?

Zašto se odreći prednosti tako posebne situacije? Zašto napustiti svoju zemlju da bi se stajalo na tuđoj zemlji? Zašto bismo uplitanjem sopstvene sudbine sa sudbinom bilo kog dela Evrope upleli i naš mir i prosperitet u mrežu evropskih ambicija, rivalstava, interesa, ćudi ili kaprica?“.

Takođe je svojim sadašnjim naslednicima ostavio nešto vrlo nalik jasnoj opomeni kada je u pitanju jugoistočna Azija ili Bliski istok:

„...Nema ničeg važnijeg od odbacivanja permanentne, okorele antipatije prema određenim nacijama, a strastvene naklonjenosti k drugima; namesto toga treba negovati pravična i prijateljska osećanja prema svima. Nacija čiji se odnosi prema drugima zasnivaju na uvreženoj mržnji ili tradicionalnoj naklonosti, u izvesnoj meri je rob toga. Bilo da je rob svog neprijateljstva ili svoje naklonosti, to je lako može odvratiti od njenih dužnosti i njenih interesa.

Strasna privrženost jednoj naciji proizvodi mnoga zla. Gajenje simpatije prema jednoj naciji omogućava iluziju postojanja imaginarnog zajedničkog interesa u slučajevima kada pravi zajednički interes ne postoji, i boji jednu naciju neprijateljstvima one druge, uvlačeći je u svađe i ratove ove druge, i to bez adekvatnog povoda ili opravdanja. Ono takođe dovodi do davanja privilegija favorizovanoj naciji, koje su uskraćene drugima, što može dvostruko da šteti narodu koji čini ustupke: tera ga na nepotrebno odricanje od onoga što bi trebalo sačuvati i podstiče ljubomoru, zlovolju, i osvetoljubivost kod onih kojima su uskraćene te iste privilegije.“

Tomas DŽeferson je nešto više od četiri godine kasnije ponovio neke Vašingtonove stavove u svom inauguralnom govoru: „Jednaka i striktna pravda za sve ljude, iz bilo koje države i bilo kog ubeđenja – verskog ili političkog: mir, trgovina i iskreno prijateljstvo sa svim narodima, bez uplitanja u savez sa bilo kim.“

Tokom mnogo godina Sjedinjene Države su zaista i sledile te principe. Bilo je pokušaja, možda pre dovitljivih nego ubedljivih, dokazivanja da je u američkoj politici od početka postojala agresivna i intervencionistička struja – Robert Kejgan se iz petnih žila trudio da to dokaže u svojoj knjizi Opasna nacija (Dangerous Nation), a da neke od nas ipak nije ubedio – ali ostaje činjenica da nijedan američki vojnik nije kročio na evropsko tlo više od 140 godina nakon proglašenja nezavisnosti. Naslednici Vašingtona i DŽefersona zaista su sledili njihove zapovesti. Nije bilo strasnih vezivanja, niti ikakvih trajnih „okorelih antipatija prema određenim nacijama“ – osim možda u jednom slučaju. Bez obzira na čudnovati pojam pradavnih „posebnih veza“, Sjedinjene Države ne samo da su bile na distanci već su često bile i neprijateljski raspoložene prema Engleskoj u XIX i XX veku.

A kad smo već kod tog rivala, iako je u tom periodu Velika Britanija agresivno, a ponekad i nemilosrdno širila svoju imperiju, u sferi evropske politike bila je upadljivo miroljubiva, delom i zato što je bila jedina velika sila za koju nije bilo zamislivo da može da ostvari teritorijalne dobitke na ovom kontinentu.

Kada se u XX veku Engleska konačno umešala u dva velika i istorijski odlučujuća rata, 1914. i 1939, učinila je to krajnje nevoljno. Jedan londonski kolumnista koji je izrazio nezadovoljstvo u vezi s ratom u Iraku i načinom na koji je Dauning Strit u rat upleo Veliku Britaniju na osnovu bezočno iskrivljenih optužbi (o navodnom postojanju iračkog oružja za masovno uništenje, prim.prev.), rekao je da je vlada očigledno preuveličala argumente u korist invazije, ali da vlade to uvek rade kada otpočnu ovakvi sukobi. Upravo suprotno, britanske vlade i britanski premijeri imaju običaj da uvek preuveličavaju argumente u korist miroljubive opcije – sve do i posebno uključujući Nevila Čemberlena.

I to objašnjava šta se desilo s neintervencionizmom. Bio je naizgled ukaljan i diskreditovan, u Engleskoj okvalifikovan kao „popuštanje“, a u Americi kao „izolacionizam“. To na koji način su ovi termini bivali upotrebljavani i zloupotrebljavani jeste priča za neku drugu priliku, ali su nesumnjivo uslovili politiku nakon 1945, i nakon 1989, kada je NATO, umesto da bude raspušten, budući da je ispunio svrhu svog postojanja s nestankom sovjetskog carstva, preživeo, proširio se i prilagodio američkim interesima, stvarnim ili umišljenim.   

A ONDA je došao Toni Bler. Kad je reč o intervencionizmu – samouk, s obzirom na ono malo interesovanja – ili znanja – koje je pokazao o spoljnoj politici sve do svog preobraćenja, i to kako nam sam pripoveda u svojim čudnim i prilično jezivim memoarima, Putovanje: moj politički život (A Journey: My Political Life), nakon gledanja Šindlerove liste; ako je taj film zaista odgovoran za rat u Iraku, onda bi Stiven Spilberg imao za štošta da odgovara. Bler je dugo očaravao i mnoge Amerikance i svoje sunarodnike, da bi u aprilu 1999. godine u Čikagu održao svoj čuveni govor u kome je navodno izložio novu filozofiju liberalnog intervencionizma. Oni koji istoriju poznaju tek malo više od samog Blera (što samo po sebi ne govori mnogo) pozdravili su ga kao „kraj Vestfalije“, misleći na Vestfalski mir kojim su okončane strahote Tridesetogodišnjeg rata uspostavljanjem principa nacionalnog suvereniteta, kao i principa cuius regio, eius religio: nacije preuzimaju religiju svog vladara (taj princip su prećutno usvojile obe strane u Evropi tokom Hladnog rata – Staljin i njegovi naslednici nisu hteli da napadnu Zapadnu Evropu da bi nametnuli komunizam, a Zapad nije bio spreman da napadne Rusiju i njene protektorate da bi ih od istog oslobodili).

U svom razmetljivom, neobaveštenom i na koncu kobnom pokušaju da se odrekne Vestfalije, Bler je naveo uslove za:

„...odlučivanje kada i da li da se interveniše. ... Prvo, jesmo li sigurni da se to nas tiče? ... Drugo, jesmo li iscrpeli sve diplomatske opcije? ... Treće, na osnovu praktične procene situacije, postoje li vojne opcije koje možemo oprezno i razborito preduzeti? Četvrto, da li smo spremni za dugoročni angažman? ... I na kraju, da li imamo nacionalne interese kojih se to tiče?“.

Govor je održan u kontekstu razmatranja Kosova i intervencije protiv Srbije koju je predvodio Zapad. Kobden i Brajd bi bili zgroženi. Štagod da se pričalo u to vreme, sada znamo da je u pitanju bio klasičan slučaj zakona neželjenih posledica. Izveštaj Saveta Evrope s kraja prošle godine (2010. - prim.prev.), dakle potpuno objektivnog i striktnog organa, opisao je Kosovo danas kao gangstersku državu, centar trgovine drogom i trgovine ljudima i mladim ženama radi prostitucije, da ne pominjemo protivzakonitu trgovinu ljudskim organima, koja ipak ne može ni prići krvoproliću u Iraku.

Ali daleko od toga da se Bler zbog svega toga kaje. U vreme kad je napustio Dauning strit, u leto 2007, Timoti Garton Eš opisivao ga je na sledeći način: „Kreće se žustrim korakom ka vrtu rezidencije i izgleda kao da je spreman da tamo provede još 10 godina.“ Na pitanje koje je njegovo nasleđe: „Šta je suština blerizma?“, dao je odgovor koji „ne može biti jasniji: ’To je liberalni intervencionizam’“.

A u svojoj knjizi Bler je ovo dodatno pojasnio. Za takav intervencionizam „potreban je potpuno novi geopolitički okvir. Potrebna je izgradnja nacije. Potrebno je bezbroj raznih intervencija duboko u poslovima drugih naroda. Iznad svega potrebna je spremnost da se bitka sagleda kao egzistencijalna i da se dovede do kraja, da se bude strpljiv, da se potroši mnogo novca, da se prolije krv“, a ne može mu se prebaciti podbacivanje u trošenju novca i prolivanju krvi, doduše tuđeg novca i krvi drugih.

Mnogo je bilo i liberala i konzervativaca, koje je progonio „duh Minhena“ i „popuštanje“ i koji su bili užasnuti okrutnim nasiljem koje je pratilo raspad Jugoslavije, kao i brutalnošću Sadama Huseina, koji su to prihvatili bez mnogo razmišljanja. Pretpostavili su da Velika Britanija, ili Sjedinjene Američke Države imaju dužnost ili pravo da se mešaju u poslove drugih naroda, na osnovu pretpostavke o superiornoj vrlini, i to one vrste koju je posejao Palmerston, a nedavno je artikulisala bivša američka državna sekretarka Madlen Olbrajt: „Ako moramo da upotrebimo silu, to je zato što smo Amerika. Mi smo neophodna nacija (indispensable nation). Mi se uzdižemo visoko, i vidimo dalje od drugih zemalja u budućnost“.

Ali Kobden je odavno odgovorio na to. Ako zaista bejaše „odgovornost Velike Britanije da deli pravdu svim ljudima na zemlji... da li mi onda treba da spasavamo nemoćne iz ruku njihovih mučitelja? I, da li mi posedujemo taj posebni dar? Jesmo li mi svemoćni?“ Intervencionisanje silom svuda po svetu, od Indokine do Latinske Amerike i Libije, pretpostavlja čak i sada da je Amerika svemoćna onoliko koliko čak ni mnogi Englezi nisu to verovali za svoju zemlju.

Ni Sidni Smit nije mislio da smo svemoćni, kako je to naznačio ovim rečima koje danas deluju čudnovato prikladne. Možemo sažaljevati Grke ili osuđivati činjenicu da je Bagdad bio ugnjetavan, i to što je Tibet još uvek nezadovoljan. Ili, kako bi Brajd možda sada rekao, saosećamo s narodom Bosne, Avganistana, ili gde god bio sledeći na liberalno-intervencionističkom atlasu. Ali da li je naša dužnost da se ponašamo kao lutajući vitez-spasitelj ljudske rase?

PREDSEDNIK OBAMA povremeno ume da bude banalan i predvidljiv kao i Bler. U svom govoru povodom uručenja Nobelove nagrade za mir govorio je o „služenju i žrtvi naših muškaraca i žena u uniformi [koji] promovišu mir i prosperitet od Nemačke do Koreje, i omogućavaju da se demokratija održi na mestima kao što je Balkan. Mi nosimo taj teret, ali ne zato što želimo da nametnemo svoju volju“, što podseća na Dejvida Bromviča u New York Review of Books i reči Vilijama Gledstona:

„Uzvišena dužnost usklađivanja Evrope, i očuvanje tog sklada, upravo je ona koju je vaša zemlja pozvana da ispuni. ... To izvanredno stanje, i sve dok se veruje da nismo zainteresovani za Evropu, obezbeđuje za nas najplemenitiju ulogu koju je bilo koja sila ikada bila pozvana da ima.“

Ali Gledston je barem poznavao Brajda i divio mu se, i učinio ga je ministrom u vladi pre nego što je Brajd podneo ostavku 1882. godine u znak protesta zbog teškog bombardovanja Aleksandrije. U svakom slučaju, u Gledstonu su se skupile mnoge protivrečnosti. On se jednom prilikom  zapitao: „Treba li da idemo u inozemstvo i stvaramo uslove za širenje čak i onih političkih uverenja koje smatramo ispravnim ili ne treba? Ja kažem da ne treba.“

Isto tako, i sam Obama je sazdan od protivrečnosti. Nedavno, u trenucima lucidnosti, on je s pravom rekao da Amerika ne može rešiti svaki problem u svetu, i da je možda vreme da se počne sa izgradnjom nacije ali kod kuće, u samoj Americi. Ili, kao što je možda mogao reći: „Koliko nepotrebnih zabrinutosti i uznemirenosti Amerika posvećuje poslovima stranih država; sa koliko malo znanja ulazimo u posao rešavanja problema drugih ljudi; i koliko bolje možemo uposliti svoju energiju u poboljšanje stvari kod kuće“, da ne pominjemo da bi Sjedinjene Države svetu bolje služile održavanjem mira, širenjem trgovine i prosvećivanjem.

Ono što intervencionisti izgleda da ne primećuju jeste to da Kobdenove reči, u stvari, objašnjavaju kako se sovjetska Rusija raspala pre dvadeset godina bez pucnjave, a onda i kako je 2011. godine procvetalo „arapsko proleće“. Ovo poslednje će zasigurno imati još nepredvidljivih posledica, ali bile one loše ili dobre, ustanci u Egiptu i Tunisu bili su spontani narodni protesti bez oružane pomoći spolja, dok se za naš poslednji trzaj liberalnog intervencionizma u Libiji ne može reći da je uspeo.

Jednog dana bismo čak mogli čuti predsednika, ili premijera, kako citira Kobdenov recept: „Što manje odnosa između vlada, što više povezivanja između naroda sveta“, ili čak: „Bez spoljne politike!“

DŽefri Vičkroft (Geoffrey Wheatcroft), engleski novinar i pisac, objavio knjige Jo, Bler! (Yo, Blair! Politico’s Publishing, 2007), Neobičan kraj engleskih torijevaca (The Strange Death of Tory England, Allen Lane, 2005) i Cionistička kontroverza (The Controversy of Zion, Perseus Books, 1997), koja je osvojila nagradu National Jewish Book Award.

Naslov originala: Geoffrey Wheatcroft: Once Upon a Time in Westphalia, The National Interest, Sept–Oct 2011).

Prevod: D.Nikolić