Било једном у Вестфалији

(The National Interest)

“За име Бога, не увлачите ме у још један рат!“,завапио је часни Сидни Смит 1823. године:

Жао ми је Шпанаца – тугујем због Грка – оплакујем судбину Јевреја; народ Сендвич острва[1] стење под најгнуснијом тиранијом; Багдад је угњетаван... Тибет незадовољан... Цео свет је препун греха и јада... Али јесам ли ја тај... који вечито треба да диже флоту и војску да би други били добро и срећно?

Овај духовити и честити свештеник живео је у тешким временима: америчка побуна уследила је након Француске револуције и Наполеонових ратова који су трајали више од двадесет година и имали страшне последице по становништво земаља у којима су вођени, од Шпаније до Русије. Иако је, у поређењу с њима, цена коју је Енглеска платила била незнатна, бар у људским животима ако не у злату, ови конфликти су наметнули питање рата – да ли га водити и зашто – као динамичну тему у тадашњој Енглеској, баш као што је данас у Америци или би бар требало да буде.

Ово питање је релативно скоријег датума. Некада давно краљ би објавио рат, његова војска би војевала, земља би све платила, и то је било то: никаквих политичких проблема није било. Али Енглески грађански рат из четрдесетих година XVII века, „Славна револуција“ и почетак уставне владе означили су почетак дебате између тзв. партије рата и странке мира.

Почетком XVIII века рат за шпанско наслеђе потакао је Џонатана Свифта да напише Понашање савезника (The Conduct of the Allies) и осуди и сукоб и начин на који је он вођен од стране владе у Лондону, а посебно од стране војводе од Марлбороа, генерала чија је највећа победа подарила име Палати Бленхајм северно од Оксфорда, родном месту његовог потомка Винстона Черчила. Касније, с Француском револуцијом и Наполеоновим ратовима, Енглези су по први пут могли да искажу отворено поштовање према декларисаном непријатељу своје земље (Неки ће рећи да је с енглеским критичаром Вилијамом Хезлитом и његовим величањем Наполеона почела друга традиција: традиција додворавања писаца и учењака далеким тиранима). И премда је у том периоду, док су се још осећале последице рата, можда и било неке одбојности према укључивању у сукобе између других народа, ипак се могао приметити зачетак нове и потенцијално опасне доктрине.

Тек је 1997. године Робин Кук, први министар спољних послова у влади Тонија Блера, изјавио да „наша спољна политика мора имати и моралну димензију“. Али Кук је само формулисао концепт који потиче из раног XIX века, ако не и раније. Енглези су одавно себе убедили да су и њихова спољна политика, и њихови ратови били оправдани моралним разлозима, јер су водили њихове земље у благостање, слободу и просвећеност.

Један од Кукових претходника био је Џорџ Кенинг, министар иностраних послова двадесетих година XIX века, човек који је себе прогласио „поборником националне независности“ и подржавао нове јужноамеричке републике које су се побуниле против Шпаније. Лорд Палмерстон, министар иностраних послова у три мандата, називао је себе Кенинговим наследником. Он је подржао насилну обнову уставне владе у Португалу, одобравао нову либералну климу широм Европе, и инсистирао на томе да „британски поданик, у којој год земљи се налазио, треба да буде сигуран да ће га будно око и снажна рука Енглеске штитити од неправде и зла“. У исто време растао је број читалаца дневних новина из средње класе.

И управо је ту нову горљивост за оно што ће тек касније бити прозвано либерални интервенционизам, Смит имао на уму у свом саркастичном тексту. Већи део времена током следећих двеста година његови наследници су износили и износе аргументе против употребе силе “да би сви били добро”, тек повремено са успехом али чешће без.  

И дан-данас неинтервенционисте погрешно представљају и карикирају их као бездушне цинике који би радије ћутећи стајали по страни него се борили да добро победи зло. Међутим, они не поричу постојање патње и неправде, они само постављају питање да ли право треба, или може, увек и свуда бити наметнуто силом оружја. Два Енглеза, Ричард Кобден и Џон Брајт[2], обојица високог моралног интегритета, дали су овој политици прву праву политичку форму.

И један и други су водили текстилне фирме са седиштем у Ланкаширу, обојица скромног порекла. Између њих и аристократске елите, која је и даље владала земљом, постојао је огроман социјални јаз, чак и након што је, Законом о реформи из 1832, почело постепено јачање грађанских права, што ће у наредних сто година довести до успостављања пуне демократије. Заправо, и један и други су били противници владајућег земљопоседничког сталежа. Послови су их водили у иностранство, у Кобденовом случају у Сједињене Државе, а то им је пружило знање и отворило видике сасвим необичне за то време. Ипак, свугде су их знали као Енглезе, и то Енглезе „провинцијалце“. Први памфлет који је Кобден објавио био је под насловом „Манчестерски произвођач“, а „Манчестерска школа“ постала је чувена не само у Енглеској, већ – као Das Manchestertum – широм Европе.

Њени принципи су једноставни: противљење мешању владе, било у унутрашње било у спољне послове. Прва велика кампања коју су Кобден и Брајт заједно водили била је Лига противника Закона о кукурузу, која се борила против протекционистичких тарифа којима је спречаван увоз јефтине иностране пшенице, наравно на штету народних маса а у корист земљопоседника, који су још увек доминирали у парламенту – и доњим и горњим домом.

И тако је борба за слободну трговину постала нека врста класног рата између трговачке и индустријске средње класе с једне стране, и земљопоседничке аристократије, с друге. Та битка је добијена опозивањем Закона о кукурузу (Corn Laws) 1846. године, да би се, након тога, Кобден и Брајт вратили свом другом великом разлогу за пацифицизам (pacificism): ова добра стара реч, за разлику од речи „пацифиста“ (“pacifist”), не означава особу која има апсолутни приговор савести према употреби оружја или проливању крви – чак ни Брајт, који је био квекер, није то тврдио – већ неког ко се противи вођењу рата осим када је јасно да је то неопходно ради одбране земље.  

И Брајт и Кобден су већ били посланици у парламенту у време укидања поменутог закона, те су и у парламенту наставили да бране ставове које су бранили и ван њега. У својим првим полемичким списима Кобден је тврдио да ратоборна спољна политика није заснована на некаквој реалној опасности од Русије, непријатеља par excelance, који је веома одговарао тадашњим (и каснијим) ратнохушкачким демагозима. А онда је додатно проширио тему 1847. године:

„На свим мојим путовањима... три мисли ми стално падају на памет: колико непотребне забринутости и узнемирености Енглеска посвећује пословима других држава; са колико мало знања преузимамо задатак решавања проблема других народа; а колико је много бољих начина да упослимо своју енергију на поправљање ствари код куће.“

Или, једноставније речено, Кобденова омиљена здравица на званичним вечерама била је: „Без спољне политике“.

Није прошло много времена, а питање је престало да буде апстрактно: Кримски рат против Русије, који је наводно вођен не из интереса, већ из лојалности према Турској, био је тест за манчестерски антиинтервенционизам. Кобден је био толико очајан због тог неразумног и непотребног сукоба да је заћутао чим су топови проговорили. Али не и Брајт. У свом противљењу рату, одржао је серију говора који су касније означени као највећи икада одржани у Парламенту. Његови говори и данас су остали запањујуће живи – и акутно релевантни.

Како се рат распламсавао, Брајт је изложио аргументацију која је и дан данас валидна против ратовања из наводно алтруистичких или идеалистичких разлога. „То ме доводи до следеће ствари“, рекао је у доњем дому Парламента:

„Како се интереси Енглеске тичу овог питања? То је, коначно, крупно питање које ми, као представници енглеског народа, морамо размотрити. Не ради се ту о симпатијама или саосећању за неку другу државу. Ја саосећам са народом Турске; саосећам и са кметовима у Русији; саосећам са народом у Мађарској, чијег је изасланика племенити Лорд Тивертон [Лорд Палмерстон, одскора министар спољних послова а ускоро и премијер] одбио да прими... Саосећам са Италијанима, поданицима Аустрије, Напуља и папе; саосећам са три милиона робова у САД; али не бих се усудио да због саосећања упетљам ову земљу, нити било коју другу, у рат коме се неће знати цена ни у злату ни у крви. Није на мени да од своје земље начиним витеза луталицу човечанства, и да себи на врат натоварим одбрану милиона и милиона људских бића којима је Творац, и то управо таквим какви јесу, настанио ову планету.“

Ове изванредне речи нису имале ама баш никаквог ефекта. Борбе су настављене. Како се број жртава повећавао, Брајт је наступио са следећим говором, а део који следи спада у енглеску књижевност:

„Много је домова данас у Енглеској у којима тиња крхка нада да ће се отишли вратити – и многи од њих ће опустети већ са следећом поштом. Анђео смрти лети над земљом; скоро да можете чути клепет његових крила.“

Ни тада његове речи нису успеле да окрену јавност против рата. У томе је успело нешто друго. Сваки пут се понавља иста ствар: противљење рату се најпре игнорише, да би се на крају дошло на то да су пацифицисти, ипак, увек у праву, и то не због њихове речитости и логике, већ због начина на који се рат води. То је био случај како са Кримским и Бурским ратом, тако и са Вијетнамом и Ираком.

Након што су додирнули дно својом непопуларношћу, на крају су Кобден и Брајт ипак дочекали да буду спасени, и то због јуриша Лаке коњице[3], односно извештавања чувеног новинара Вилијама Хауарда Расела за лондонски Тајмс о страдању обичних војника у Балаклави и болници препуној рањеницима у Скутари[4], као и због аристократа неспособњаковића, лордова Кардиган, Раглан и Лукан, који су лоше командовали британском војском. На исти начин ће много година касније Американци постати противници рата у Вијетнаму – и то не толико због „деце цвећа“ и политичара анти-интервенциониста попуту сенатора Вилијама Фулбрајта (или чак и Џејн Фонде), колико због хваставе неспособности генерала Вестморленда у вођењу рата. И заиста, револтираност јавности након Кримског рата је била толика да Енглеска није учествовала ни у једном европском рату у наредних скоро шездесет година

КАДА СУ Кобден и Брајт по први пут изложили своје аргументе, четрдесетих и педесетих година XIX века, читава ствар је Американацима могла изгледати миљама далеко од њих, не знајући да ће у њиховој земљи ускоро почети један од најсуровијих ратова, братоубилачка битка Американаца на америчком тлу. Али њихова имена била су позната и са друге стране Атлантика. Брајт је био ватрени противник ропства, док је Кобден, због природе својих путовања по Америци, међу првима схватио да се на америчком тлу рађа једна веома моћна привреда, која би једног дана могла засенити и Енглеску и целу Европу.

Али није било потребе да бизнисмени из Манчестера уче Америку доктрини неинтервенционизма: она је била срце и душа републике, разлог њеног постојања. Данашњи амерички политичари, и левичари и десничари, неоконзервативци и либерали, не либе се од позивања на очеве-осниваче; просто да се човек запита јесу ли икада читали неког од њих. Подсетимо се дакле два највећа председничка исказа, а онда проверимо колико је прошло откако је их неко у Белој кући озбиљно схватио и деловао у складу са њима.

Џорџ Вашингтон је 1796. године одржао опроштајни говор као први председник, и експлицитно потврдио да новорођена република не жели да учествује у свађама других:

„Поступајте у доброј вери и праведно према свим нацијама, негујте мир и слогу са свима; религија и морал налажу овакво понашање; може ли нека политика бити ваљана ако управо то не налаже?

Зашто се одрећи предности тако посебне ситуације? Зашто напустити своју земљу да би се стајало на туђој земљи? Зашто бисмо уплитањем сопствене судбине са судбином било ког дела Европе уплели и наш мир и просперитет у мрежу европских амбиција, ривалстава, интереса, ћуди или каприца?“.

Такође је својим садашњим наследницима оставио нешто врло налик јасној опомени када је у питању југоисточна Азија или Блиски исток:

„...Нема ничег важнијег од одбацивања перманентне, окореле антипатије према одређеним нацијама, а страствене наклоњености к другима; наместо тога треба неговати правична и пријатељска осећања према свима. Нација чији се односи према другима заснивају на увреженој мржњи или традиционалној наклоности, у извесној мери је роб тога. Било да је роб свог непријатељства или своје наклоности, то је лако може одвратити од њених дужности и њених интереса.

Страсна приврженост једној нацији производи многа зла. Гајење симпатије према једној нацији омогућава илузију постојања имагинарног заједничког интереса у случајевима када прави заједнички интерес не постоји, и боји једну нацију непријатељствима оне друге, увлачећи је у свађе и ратове ове друге, и то без адекватног повода или оправдања. Оно такође доводи до давања привилегија фаворизованој нацији, које су ускраћене другима, што може двоструко да штети народу који чини уступке: тера га на непотребно одрицање од онога што би требало сачувати и подстиче љубомору, зловољу, и осветољубивост код оних којима су ускраћене те исте привилегије.“

Томас Џеферсон је нешто више од четири године касније поновио неке Вашингтонове ставове у свом инаугуралном говору: „Једнака и стриктна правда за све људе, из било које државе и било ког убеђења – верског или политичког: мир, трговина и искрено пријатељство са свим народима, без уплитања у савез са било ким.“

Током много година Сједињене Државе су заиста и следиле те принципе. Било је покушаја, можда пре довитљивих него убедљивих, доказивања да је у америчкој политици од почетка постојала агресивна и интервенционистичка струја – Роберт Кејган се из петних жила трудио да то докаже у својој књизи Опасна нација (Dangerous Nation), а да неке од нас ипак није убедио – али остаје чињеница да ниједан амерички војник није крочио на европско тло више од 140 година након проглашења независности. Наследници Вашингтона и Џеферсона заиста су следили њихове заповести. Није било страсних везивања, нити икаквих трајних „окорелих антипатија према одређеним нацијама“ – осим можда у једном случају. Без обзира на чудновати појам прадавних „посебних веза“, Сједињене Државе не само да су биле на дистанци већ су често биле и непријатељски расположене према Енглеској у XIX и XX веку.

А кад смо већ код тог ривала, иако је у том периоду Велика Британија агресивно, а понекад и немилосрдно ширила своју империју, у сфери европске политике била је упадљиво мирољубива, делом и зато што је била једина велика сила за коју није било замисливо да може да оствари територијалне добитке на овом континенту.

Када се у XX веку Енглеска коначно умешала у два велика и историјски одлучујућа рата, 1914. и 1939, учинила је то крајње невољно. Један лондонски колумниста који је изразио незадовољство у вези с ратом у Ираку и начином на који је Даунинг Стрит у рат уплео Велику Британију на основу безочно искривљених оптужби (о наводном постојању ирачког оружја за масовно уништење, прим.прев.), рекао је да је влада очигледно преувеличала аргументе у корист инвазије, али да владе то увек раде када отпочну овакви сукоби. Управо супротно, британске владе и британски премијери имају обичај да увек преувеличавају аргументе у корист мирољубиве опције – све до и посебно укључујући Невила Чемберлена.

И то објашњава шта се десило с неинтервенционизмом. Био је наизглед укаљан и дискредитован, у Енглеској оквалификован као „попуштање“, а у Америци као „изолационизам“. То на који начин су ови термини бивали употребљавани и злоупотребљавани јесте прича за неку другу прилику, али су несумњиво условили политику након 1945, и након 1989, када је НАТО, уместо да буде распуштен, будући да је испунио сврху свог постојања с нестанком совјетског царства, преживео, проширио се и прилагодио америчким интересима, стварним или умишљеним.   

А ОНДА је дошао Тони Блер. Кад је реч о интервенционизму – самоук, с обзиром на оно мало интересовања – или знања – које је показао о спољној политици све до свог преобраћења, и то како нам сам приповеда у својим чудним и прилично језивим мемоарима, Путовање: мој политички живот (A Journey: My Political Life), након гледања Шиндлерове листе; ако је тај филм заиста одговоран за рат у Ираку, онда би Стивен Спилберг имао за штошта да одговара. Блер је дуго очаравао и многе Американце и своје сународнике, да би у априлу 1999. године у Чикагу одржао свој чувени говор у коме је наводно изложио нову филозофију либералног интервенционизма. Они који историју познају тек мало више од самог Блера (што само по себи не говори много) поздравили су га као „крај Вестфалије“, мислећи на Вестфалски мир којим су окончане страхоте Тридесетогодишњег рата успостављањем принципа националног суверенитета, као и принципа cuius regio, eius religio: нације преузимају религију свог владара (тај принцип су прећутно усвојиле обе стране у Европи током Хладног рата – Стаљин и његови наследници нису хтели да нападну Западну Европу да би наметнули комунизам, а Запад није био спреман да нападне Русију и њене протекторате да би их од истог ослободили).

У свом разметљивом, необавештеном и на концу кобном покушају да се одрекне Вестфалије, Блер је навео услове за:

„...одлучивање када и да ли да се интервенише. ... Прво, јесмо ли сигурни да се то нас тиче? ... Друго, јесмо ли исцрпели све дипломатске опције? ... Треће, на основу практичне процене ситуације, постоје ли војне опције које можемо опрезно и разборито предузети? Четврто, да ли смо спремни за дугорочни ангажман? ... И на крају, да ли имамо националне интересе којих се то тиче?“.

Говор је одржан у контексту разматрања Косова и интервенције против Србије коју је предводио Запад. Кобден и Брајд би били згрожени. Штагод да се причало у то време, сада знамо да је у питању био класичан случај закона нежељених последица. Извештај Савета Европе с краја прошле године (2010. - прим.прев.), дакле потпуно објективног и стриктног органа, описао је Косово данас као гангстерску државу, центар трговине дрогом и трговине људима и младим женама ради проституције, да не помињемо противзакониту трговину људским органима, која ипак не може ни прићи крвопролићу у Ираку.

Али далеко од тога да се Блер због свега тога каје. У време кад је напустио Даунинг стрит, у лето 2007, Тимоти Гартон Еш описивао га је на следећи начин: „Креће се жустрим кораком ка врту резиденције и изгледа као да је спреман да тамо проведе још 10 година.“ На питање које је његово наслеђе: „Шта је суштина блеризма?“, дао је одговор који „не може бити јаснији: ’То је либерални интервенционизам’“.

А у својој књизи Блер је ово додатно појаснио. За такав интервенционизам „потребан је потпуно нови геополитички оквир. Потребна је изградња нације. Потребно је безброј разних интервенција дубоко у пословима других народа. Изнад свега потребна је спремност да се битка сагледа као егзистенцијална и да се доведе до краја, да се буде стрпљив, да се потроши много новца, да се пролије крв“, а не може му се пребацити подбацивање у трошењу новца и проливању крви, додуше туђег новца и крви других.

Много је било и либерала и конзервативаца, које је прогонио „дух Минхена“ и „попуштање“ и који су били ужаснути окрутним насиљем које је пратило распад Југославије, као и бруталношћу Садама Хусеина, који су то прихватили без много размишљања. Претпоставили су да Велика Британија, или Сједињене Америчке Државе имају дужност или право да се мешају у послове других народа, на основу претпоставке о супериорној врлини, и то оне врсте коју је посејао Палмерстон, а недавно је артикулисала бивша америчка државна секретарка Мадлен Олбрајт: „Ако морамо да употребимо силу, то је зато што смо Америка. Ми смо неопходна нација (indispensable nation). Ми се уздижемо високо, и видимо даље од других земаља у будућност“.

Али Кобден је одавно одговорио на то. Ако заиста бејаше „одговорност Велике Британије да дели правду свим људима на земљи... да ли ми онда треба да спасавамо немоћне из руку њихових мучитеља? И, да ли ми поседујемо тај посебни дар? Јесмо ли ми свемоћни?“ Интервенционисање силом свуда по свету, од Индокине до Латинске Америке и Либије, претпоставља чак и сада да је Америка свемоћна онолико колико чак ни многи Енглези нису то веровали за своју земљу.

Ни Сидни Смит није мислио да смо свемоћни, како је то назначио овим речима које данас делују чудновато прикладне. Можемо сажаљевати Грке или осуђивати чињеницу да је Багдад био угњетаван, и то што је Тибет још увек незадовољан. Или, како би Брајд можда сада рекао, саосећамо с народом Босне, Авганистана, или где год био следећи на либерално-интервенционистичком атласу. Али да ли је наша дужност да се понашамо као лутајући витез-спаситељ људске расе?

ПРЕДСЕДНИК ОБАМА повремено уме да буде баналан и предвидљив као и Блер. У свом говору поводом уручења Нобелове награде за мир говорио је о „служењу и жртви наших мушкараца и жена у униформи [који] промовишу мир и просперитет од Немачке до Кореје, и омогућавају да се демократија одржи на местима као што је Балкан. Ми носимо тај терет, али не зато што желимо да наметнемо своју вољу“, што подсећа на Дејвида Бромвича у New York Review of Books и речи Вилијама Гледстона:

„Узвишена дужност усклађивања Европе, и очување тог склада, управо је она коју је ваша земља позвана да испуни. ... То изванредно стање, и све док се верује да нисмо заинтересовани за Европу, обезбеђује за нас најплеменитију улогу коју је било која сила икада била позвана да има.“

Али Гледстон је барем познавао Брајда и дивио му се, и учинио га је министром у влади пре него што је Брајд поднео оставку 1882. године у знак протеста због тешког бомбардовања Александрије. У сваком случају, у Гледстону су се скупиле многе противречности. Он се једном приликом  запитао: „Треба ли да идемо у иноземство и стварамо услове за ширење чак и оних политичких уверења које сматрамо исправним или не треба? Ја кажем да не треба.“

Исто тако, и сам Обама је саздан од противречности. Недавно, у тренуцима луцидности, он је с правом рекао да Америка не може решити сваки проблем у свету, и да је можда време да се почне са изградњом нације али код куће, у самој Америци. Или, као што је можда могао рећи: „Колико непотребних забринутости и узнемирености Америка посвећује пословима страних држава; са колико мало знања улазимо у посао решавања проблема других људи; и колико боље можемо упослити своју енергију у побољшање ствари код куће“, да не помињемо да би Сједињене Државе свету боље служиле одржавањем мира, ширењем трговине и просвећивањем.

Оно што интервенционисти изгледа да не примећују јесте то да Кобденове речи, у ствари, објашњавају како се совјетска Русија распала пре двадесет година без пуцњаве, а онда и како је 2011. године процветало „арапско пролеће“. Ово последње ће засигурно имати још непредвидљивих последица, али биле оне лоше или добре, устанци у Египту и Тунису били су спонтани народни протести без оружане помоћи споља, док се за наш последњи трзај либералног интервенционизма у Либији не може рећи да је успео.

Једног дана бисмо чак могли чути председника, или премијера, како цитира Кобденов рецепт: „Што мање односа између влада, што више повезивања између народа света“, или чак: „Без спољне политике!“

Џефри Вичкрофт (Geoffrey Wheatcroft), енглески новинар и писац, објавио књиге Јо, Блер! (Yo, Blair! Politico’s Publishing, 2007), Необичан крај енглеских торијеваца (The Strange Death of Tory England, Allen Lane, 2005) и Ционистичка контроверза (The Controversy of Zion, Perseus Books, 1997), која је освојила награду National Jewish Book Award.

Наслов оригинала: Geoffrey Wheatcroft: Once Upon a Time in Westphalia, The National Interest, Sept–Oct 2011).

Превод: Д.Николић