Армагедон - 70 година од Курске битке

(Време)

"Какав дан! Мислим да смо погодили пет тенкова, али нисам сигуран јер је било толико прашине и тенкова! Тешко је било и одабрати циљ. Ја сам чак отворио ватру на нашу самохотку мислећи да је руска. Тачно знам да сам уништио руску самохотку јер је била само 50 метара испред мене. Њени комади долетели су до мога ‘Тигра’. Какво лудило! Током обуке су нам говорили да треба да уништавамо циљеве на великим даљинама, али није ми падало на памет да су у виду имали овакву раздаљину. Мислим да смо уништили и неколико непријатељских противтенковских оруђа". Командир тенка, есесовац Јоаким Шол сутрадан је у свој дневник уписао: "16. јул 1943. Још један дан у паклу. Буквално смо стрељали непријатељску пешадијску колону која је покушавала да приђе нашим гренадирима с бока. Чак и у ‘Тигру’ чули смо како наши војници радосно вичу сваки пут када би граната пала усред Руса. Дивно смо се осећали. Мада, искрено говорећи, поглед на расуте делове тела није представљало никакво задовољство."

С друге стране, будући херој Совјетског савеза Григориј Пенежко: "Била је таква бука да је пробијала уши, крв је из њих текла. Општи тутањ мотора, разбијање метала, грохот, погоци кумулативних граната, дивљи шкргут разнетог гвожђа, директни погоци избацивали су куполе, савијали топовске цеви... Од погодака у резервоаре горива тенкови би одмах планули. Подизали су се поклопци, посаде су покушавале да напусте возило. Видео сам напола спаљеног младог поручника како виси на оклопу. Рањен, није могао да се извуче. Наши тенкисти који су се спасли из уништених возила тражили су на пољу непријатељске посаде које су такође остале без технике и тукли их пиштољима, хватали се у коштац. Сећам се неког капетана који се попео на погођеног немачког ‘Тигра’ и по поклопцу ударао аутоматом не би ли истерао хитлеровце".

Оба цитата односе се на Курску битку која се одиграла од 5. до 20. јула за Немце, односно од 5. јула до 23. августа 1943. године за Русе. Разлог тој разлици је што Немци као битку воде само своју неуспелу операцију "Цитадела", покушај да пробију линије совјетске одбране на боковима Курске избочине, опколе и униште два фронта Црвене армије, док је за Совјете то била само прва, дефанзива фаза планиране операције која је настављена контранападима "Кутузив" и "Полководец Румјанцев" и окончана ослобађањем Харкова 23. августа.

Што се тумачења Курске битке тиче – шта год под њом подразумевали – она из године у годину и из деценије у деценију постају све компликованија и, наизглед бар, тежа за разумевање. Тек за то има мноштво разлога, али општи утисак је да се озбиљни напори историчара и резултати њихових истраживања још увек, ако већ не све више и више, губе у магли политилчке ревизије историје. Па понекад изгледа као да Немцима данас до победе код Курска фали само то што су битку – изгубили. Или, по једном духовитом коментару поменутих ревизионистичких напора, Немци су у Курској бици "постигли пораз" а Совјети "претрпели победу".

А у ствари

Сви генерали су после битке паметни, а поражени су углавном најпаметнији, па тако треба гледати на послератне мемоарске оцене свих битака, па и ове. Али, како почетком лета 1943. стоје ствари на Курској избочини широкој око 200 и око 150 километара увученој у линију немачког Источног фронта?

После Стаљинградске битке и зимских дејстава 1942/1943 дошло је до оперативног предаха од априла до јуна, током које су се и једни и други припремали за летњу кампању. Немци су припремали стратегијску операцију "Цитадела", истовремени напад на северни и јужни бок Курске избочине, отсецање, опкољавање и уништавање Централног и Вороњешког фронта Црвене армије. У том циљу окупљено је око 50 немачких дивизија, међу њима 18 тенковских и моторизованих, две тенковске бригаде, три самостална тенковска батаљона и 8 дивизиона артиљеријских јуришних оруђа – укупно око 900.000 људи по совјетским изворима. Групом армија "Центар" командовао је фелдмаршал Гинтер Клуге а групом "Југ" фелдмаршал Ерих Манштајн, а њиховим ударним снагама Валтер Модел и Херман Хот. У операцију су укључене елитне тенковске СС дивизије: "Адолф Хитлер", "Рајх" и "Мртвачка глава". Војска је додатно опремљена новим оружјем: 134 борбена и 14 командних тенкова "Тигар", 190 борбених и 11 командних и инжењеријских "Пантера", 90 јуришних самохотки "Фердинанд" тј. са укупно 348 тенкова и самохотки нових типова.

Међутим, планирање немачке операције "Цитадела" није ишло глатко. Крајем фебруара 1943, после Стаљинградске битке, стање у Вермахту било је далеко од доброг. Хитлер није сменио Манштајна после повлачења са Кавказа због страха од величине губитака које би то могло изазвати, већ му је допустио слободу акције коју је овај тражио. Манштајн је предлагао ликвидацију избочина на Источном фронту, првенствено код Курска, али су све операције одложене док не прође распу́тица, пролећна сезона којом је владало блато на свим путевима и теренима, проблем у ком се немачка војска дословно заглибила – као и Црвена армија, уосталом.

Манштајн је још у фебруару 1943. предложио да Немци сачекају предвиђену совјетску офанзиву и серијом контраудара нападну изложене бокове Црвене армије, али је Хитлер предлог одбацио због политичких последица његове дефанзивне замисли, и то после Стаљинграда. Почетком марта Манштајн предлаже удар на Курску избочину чим се заврши пролећна распу́тица: Хитлер одобрава, али операција је средином априла одложена за 3. мај или не много касније, због лошег времена и потребе да се немачке јединице попуне. Унтернехмен Зитаделле, операција "Цитадела" замишљена је као блитзкриег који треба извести пре но што се Црвена армија укопа и утврди. Немци су, међутим, већ имали снимке из ваздуха на којима су видљиви не само веома јаки одбрамбени положаји на правцима планираног немачког напада, већ и да си у основу Курске избочине концентрисаан два совјетска фронта, Централни и Вороњешки. Фелдмаршал Модел је зато упозоравао да се припреме за напад не смеју продужавати, а 27. априла предложио је Хитлеру отказивање операције "Цитадела" због кашњења и прелазак на дефанзивни план чекања на совјетски напад. Манштајн је веровао у успех, али је у мају и он био забринут. И он се вратио идеји да немачке снаге остану у стратегијској дефанзиви, да офанзиву Црвене армије разбију на одбрамбеним положајима и јаким контраударима у бокове совјетских снага.

Али то је план који ће код Курска успешно спровести – Црвена армија.

Припреме

Почетком маја месеца одржан је састанак највиших официра немачке врховне команде на ком су разматране могуће опције у вези операције "Цитадела": да почне што пре, да се одложи због боље припреме или, као треће, откаже у корист одбрамбене операције. Одлука није донета, а ни "Цитадела" отказана него одложена за 12. јун. Према неким изворима, генерал Хајнц Гудеријан је на састанку с Хитлером 10. маја рекао: "Да ли је неопходно напасти Курск ове године? Да ли мислите да ико зна где је Курск? Свет се не брине хоћемо ли заузети Курск или не. Шта је разлог за притисак да ове године нападнемо Курск и, штавише, да уопште нападамо на Источном фронту?" Хитлер је одговорио: "Знам. При помисли на то преврне ми се стомак." Гудеријан је закључио: "У овом случају ваша реакција на проблем је добра. Оставите га на миру." Хитлер и немачка команда су ипак прихватили офанзиву, мада се са порастом проблема и изазова све више фокусирао на ново оружје победе, тенкове "Тигар" и "Пантер" те самоходни топ "Фердинанд". У очекивању нових оружја одложио је операцију за 20. јун а онда, после поновљеног предлога оперативног штаба да се од офанзиве одустане почетак одложио за 3. јул, а 1. јула за 5. јул.

У том тренутку немачке снаге су на Курској избочини имале око 50 дивизија, укључујући 12 оклопних и 5 оклопногренадирских, укупно око 777.000 људи, 2451 тенк и јуришни топ (тј. 70 одсто свих немачких оклопних снага на Источном фронту) и 7417 топова и минобацача.

Што се совјетске стране тиче, Георгиј Жуков – први официр који је у Великом отаџбинском рату добио звање маршала, почетком 1943. – 8. априла предлаже Ставки, врховној команди Црвене армије, да уместо летње офанзиве и општег напредовања припреми одбрану и контраудар. Предлог је прихваћен већ 12. априла. У основи, радило се о плану одбрамбеног сукоба Црвене армије током ког би се у критичном тренутку извео контраудар и поразиле наступајуће непријатељске снаге. На оба бока Курске избочине припремљена је дубоко ешелонирана одбрана. На правцима очекиваног немачког удара постављено је по 1500 противтенковских и 1700 противпешадијских мина на километар фронта. Војска Централног фронта под командом генерала Рокосовског бранила је северни, а војска Вороњешког фронта под комадом генерала Ватутина јужни бок. Обе војске ослањале су се на Степски фронт који је, под командом генерала Коњева, био стратегијска резерва за предстојеће операције.

Шпијунажа

Обавештајни део приче о припремама за Курску битку није мање занимљив и, очекивано, такође утиче на тумачења њеног исхода. Већ крајем марта 1943. Стаљин је знао за немачке планове око Курска; 12. априла имао је на столу немачки текст директиве №6 о плану операције "Цитадела" немачке врховне команде упућене свим службама Вермахта, али без Хитлеровог потписа (који ће документ потписати три дана касније). Подаци су добијени од обавештајца који је радио под именом "Вертер". Претпоставља се да је био сарадник врховне команде Вермахта, а информације су у Москву доспеле преко агента из Швајцарске Рудолфа Реслера. Те информације је потврдио и совјетски шпијун у Британији Џон Кернкрос, на служби у дешифрантском центру Блечли парк, који је дешифроване немачке поруке слао директно у Москву. Због тога је Жуков 8. априла, упућен у основне делове немачког плана, могао да напише: "Очито је да ће у првој етапи противник, сакупивши максимум својих снага, 13-15 тенковских дивизија, уз подршку великих снага авијације, нанети удар својом орелско-кромском групом да обухвати Курск са североистока, а белгородско-харковском групом са југоистока" и дода: "Сматрам да је непрепоручљиво да наше снаге пођу у офанзиву у непосредној будућности с циљем да предухитре непријатеља. Боље је да се непријатељ исрпи против наше одбране, да се онеспособе његови тенкови и онда са свежим резервама пређемо у општу офанзиву која ће коначно докрајчити његове главне снаге."

Знајући тачно време почетка операције "Цитадела", Црвена армија је пред зору 5. јула извела артиљеријску контраприпрему чији је циљ био да омете почетак немачког напада: било је нешто штете на немачким везама. Превентивни напад авијације на харковске и белгородске немачке аеродроме, у ком је учествовало више од 400 совјетских штурмовика и ловаца, претворио се у катастрофалан губитак 176 авиона, наспрам 26 авиона Луфтвафе. Нешто мало одложен, немачки напад на северном боку Курске избочине почео је око 06:00 по московском времену. Тенкови су наишли на озбиљан отпор. Зато је главни удар премештен са једне на другу планирану тачку, али линија одбране није пробијена. Све у свему, Немци су напредовали само 10-12 км; изгубивши готово две трећине тенкова 9. немачка армија је већ 10. јула прешла у одбрану. Фактори недопустиво спорог покрета појединих немачких јединица били су добра инжењеријска припрема одбране, ватра дивизијске артиљерије, "каћуша" и дејства јуришне авијације по тенковима нагомиланим пред инжењеријским препрекама, добро распоређене противтенковске отпорне тачке и, такође по оцени руских историчара, брзо прераспоређивање борбеног поретка на правцу главног удара противника, правовремени маневар дивизијских и армијских противтенковских резерви, сразмерно успешни контранапади на уклињене делове немачких тенковских јединица.

На успорени темпо немачког напада утицала је и недорађеност у планирању операција односно лоша координација дејстава тенковских и пешадијских јединица. Зато је у почетку маса тенкова била сабијена у уским коридорима испред инжењеријских препрека и тако доспела под комбиновани удар совјетске авијације и артиљерије. Своје огромне оклопне снаге "Велика Немачка" дуго времена није успела да уведе у битку. Развоју напада највише су допринела активна дејства инжењеријских одељења за разминирање, подршка авијације и велика надмоћ оклопне технике.

Први дан операције на Курској избочини показао је недовољну снагу противтенковских средстава совјетских јединица у борби са новим немачким тенковима.

Борбе су упркос томе и затечености совјетских снага биле жестоке. Белешла Ерхарда Рауса:

"Наша пешадија их је изненадила и није било тешкоћа да их одбацимо. Али када је пешадија заузела две до три миље дубоку зону положаја припремљену претходних месеци, морала је да користи много ручних бомби за чишћење ровова и бункера од којих су неки били дубоки по четири и више метара. У исто време, артиљерија је тукла непријатељско тешко наоружање које је деловало из позадине".

Пробој немачких снага уз жесток отпор настављен је 6. јула, када су дивизије 2. тенковског СС корпуса пробиле целу дубину прве и приближиле се на 5-6 км другој линији совјетске одбране, ступивши у битку с њеним предњим деловима. Око 9:00 ујутру, после снажне артиљеријске припреме и уз непосредну подршку 150 авиона, Немци су успели да открију и разбију командне и пунктове везе совјетских пукова, што је довело до њиховог расула и страшних губитака: на пример, од 1685 бораца 156. гардијског стрељачког пука преживело је само 200. После тих борби испред борбене групе "Рајх" до треће линије одбране Вороњешког фронта није било снага способних да задрже њено напредовање. То је била последица погрешне процене совјетског командовања о главном правцу тог немачког напада.

Крај почетка

Командант фронта Ватутин реорганизује јединице тако што Стаљинградски и Тацински тенковски корпус потчињава 6. гардијској армији и наређује контраудар на клин немачког 2. тенковског СС корпуса кроз борбени поредак совјетске 375. стрељачке дивизије. Непосредно упућена у стање на бојишту, команда Стаљинградског тенковског корпуса, иначе већ укопана за одбрану, покушава да промени наређење, али под претњом хапшења и стрељања штаба највећи део корпуса полази у напад без артијеријске и ваздушне подршке, у равници и незаштићених бокова. Удар је нанет директно у клин тенковске дивизије "Рајх" која је, укопана и уз подршку авијације, нанела тешке губитке и присилила Стаљинградски тенковски корпус на одбрану, да би око 19:00 велики његов део опколила. Током ноћи део корпуса се из окружења пробио, оставши без 119 уништених и 9 онеспособљених тенкова; само 19 се могло поправити. Такве губитке у једном дану није имао ниједан тенковски корпус током целе операције на Курској избочини.

Излазак немачких тенкова до треће линије одбране Вороњешког фронта већ другог дана операције био је шок, без обзира на то што су друге немачке јединице имале мање успеха. Немци нису успели да Тацинском тенковском корпусу нанесу толике губитке иако је корпус у контраудару два пута форсирао Липовиј Доњец, а неки његови делови били су у окружењу: губици су били 17 уништених и 11 оштећених тенкова.

Укратко, 6. јула јединице немачке 4. тенковске армије су на свом десном боку пробиле другу линију одбране Вороњешког фронта, наневши значајне губитке совјетској 6. гардијској армији: од шест стрељачких дивизија 7. јула ујутру борбено способних остало је само три, од два тенковска корпуса само један. Ипак, немачки успеси и пробој друге линије одбране нису довели до великих продора у дубину ради уништавања стратегијских резерви Црвене армије. Суштински значај за будући ток догађаја имали су и немачки губици у оклопним јединицама: тенковски пук "Велика Немачка" имао је после прва два дана борби 53 одсто онеспосољених тенкова (из строја је избачено 59 од 112, укључујући и 12 од 14 "Тигрова"), а у 10. тенковској бригади увече 6. јула било је борбено способних само 40 од укупно 192 "Пантера".

Командант 48. тенковског корпуса је увече 6. јула свео резултате целодневне битке: "Корпус процењује да ће противник пружати све жешћи отпор увођењем тенкова и појачања са севера и северопзапада. Команда армије обећава подршку из ваздуха у веома тешком сутрашњем наступању. Данашњи контранапади показују да ће непријатељ, као и раније, својим отпорним тачкама на Пени спречавати даљи продор преко реке Псел. Треба очекивати појачавање тенковске битке".

Од 6. јула нису само Немци били присиљени да одступе од раније разрађених планова, већ је то морала и совјетска команда која није добро проценила снагу немачког оклопног удара. Због губитка борбене способности испадањем из строја већине материјалних средстава 6. гардијске армије, даље оперативно управљање јединицама које су држале другу и трећу линију совјетске одбране предато је команданту 1. тенковске армије.

Почетак краја

Симбол Курске битке је тенковски судар код села Прохоровка 12. јула 1943, највећа или једна од највећих тенковских битака у историји. Према подацима совјетских извора, мада се и они међусобно разликују, на немачкој страни учествовало је око 700 тенкова и јуришних оруђа, а на совјетској око 850 тенкова. Једна епизодна борба за совхоз "Октобарски" и коту 252.2 укључила је четири тенковске бригаде Црвене армије, три артиљеријске бригаде, два стрељачка пука и батаљон моторизоване стрељачке бригаде који су у таласима пет сати нападали и повлачили се пред жестоком одбраном гренадирског СС пука и, док на крају гардисти нису одбацили гренадире из тог рејона – претрпевши притом колосалне губитке.

Према сећањима немачког генерала Фридриха Мелентина у нападу на Прохоровку и јутарњој бици било је највише 240 оклопних возила, од тога само четири "Тигра". Није се очекивао сусрет с озбиљним противником и сусретна битка више од 800 тенкова била је потпуно неочекивана. Немци су први приметили непријатеља и успели су да се престроје за битку, док су совјетски тенкисти то морали да ураде под ватром.

У бици код Прохоровке погуинуло је веома много тенкиста командира вода и чете. У 32. тенковској бригади погинуо је 41 командир тенка (36 одсто), командир тенковског вода (61), чете (100) и батаљона (50 одсто). Поткрај 12. јула исход је био нејасан, а битка ће се наставити 13. и 14. јула. По совјетским подацима, на бојном пољу код Прохоровке остало је око 400 немачких тенкова, 300 возила, више од 3500 војника и официра. Те цифре се, као и све друге, стављају у сумњу. По неким руским проценама, у сукобу није могло учествовати више од 300 немачких тенкова. Према истраживањима заснованим на подацима немачког Војног архива, током битака 12. и 13. јула дивизија "Адолф Хитлер" неповратно је изгубила 2 тенка Пз.ИВ, на дужи ремонт упућена су 2 тенка Пз.ИВ и 2 Пз.ИИИ, а на кратки ремонт 15 тенкова Пз.ИВ и 1 Пз.ИИИ. Укупни губици тенкова и јуришних оруђа 2. тенковског корпуса СС за 12. јули износили су око 80 тенкова и јуришних оруђа, од чега је бар 40 изгубила дивизија "Мртвачка глава". За исто време совјетски 18. и 29. тенковски корпус изгубили су више од две трећине тенкова. У другим оценама каже се да је Црвена армија изгубила између 200 и 822 тенка, али документа показују око 300 уништених и много оштећених. Немачки губици процењују се у распону од 80 до неколико стотина.

По трећим проценама, Прохоровка је била део огромне цене коју је Црвена армија платила да би зауставила напредовање непријатеља. Немачке јединице биле су знатно малобројније од совјетске 5. гардијске тенковске армије која је, крећући се углавном ноћу, извела 593 тенка и 37 самохотки на положај. По том тумачењу, битка код Прохоровке се најбоље може описати као скуп тактички губитак за Црвену армију али оперативно неодлучна. Ниједна страна није тог дана остварила своје циљеве, али су после битке Совјети држали подручје и могли су да извуку онеспособљене тенкове на оправку а рањенике на лечење.

У калкулацијама добитака и губитака сувише често остаје непоменуто да је током битке страдало око 200.000 становника Курска, чија су имена уписана у Књигу сећања.

Салдо

У најкраћем, Курска битка била је одлучујућа битка Другог светског рата на Источном фронту и последња велика немачка офанзива на Источном фронту, после које је премоћ и стратегијска иницијатива дефинитивно прешла на страну Црвене армије. Битка код Курска била је директни наставак Стаљинградске битке, јер је после опкољавања Паулусове армије совјетска команда озбиљно погрешила пропустивши да савлада и елиминише немачке снаге на Дону и северном Кавказу. Фелдмаршал Манштајн који је успео да се извуче са Кавказа, током фебруара и марта 1943. сломио је совјетску одбрану и поново заузео Харков и Белгород, али не и Курску избочину. Од јуна 1941. Вермахт није тако темељно и дуго припремао ниједну офанзивну операцију.

Припреме су обављане у највећој тајности, али та тајна била је позната свима, а правци напада јасни. Уз ваљане обавештајне податке, ово је био први немачки напад који није представљао изненађење већ је, ако се тако може рећи, нестрпљиво ишчекиван. Иако се знало да нападачке снаге треба да су четвороструко јаче од нападнутих, Немци код Курска нису имали премоћ. Совјетски Централни и Вороњешки фронт били су 20 до 50 одсто јачи од немачке Централне и Јужне армијске групе, не рачунајући читав Степски фронт у резерви. У тим условима операција "Цитадела" била је самоубилачка, али су губици Црвене армије били катастрофални. Генерал Ротмистров је касније записао да "када је чуо за наше губитке, Стаљин је побеснео: најзад, по плановима врховне команде, тенковска армија требало је да узме учешће у контраофанзиви код Харкова, али се за то сад морала поново успоставити и ојачати. Команда је одлучила да ме смени и изведе на суд". Специјална комисија која је анализирала битку код Прохоровке оценила је као класичан промашај.

Али је и Манштајнова победа била шупља. И немачки губици су били сразмерно велики, није било снага за наставак операције, напад на северни бок Курске избочине се безнадежно заглавио у одбрамбеним линијама Централног фронта, па је 17. јула почело опште немачко повлачење.

Курска битка је упркос великим губицима била победа Црвене армије и то је једина чињеница коју данас нико не оспорава. То је била прва велика немачка офанзива заустављена пре но што је пробила одбрану. Нова оружја нису помогла у сламању отпора, упркос искусним ратним посадама. Стратегијска резерва Црвене армије била је изненађење за Вермахт. Немачке снаге наставиле су да наносе тешке губитке Црвеној армији, али људски и индустријски потенцијал нису могле да надмаше.

Најзад, можда кључна последица Курске битке било је јачање Хитлеровог убеђења да му је штаб неспособан: до краја рата све више се мешао у војне одлуке, укључујући чак и дневна тактичка решења. Сасвим супротно се десило Стаљину. Видевши да су планови Ставке потврђени на бојном пољу, ослободио се многих саветника и није интервенисао у детаљима ратоводства а ретко је одбијао војне одлуке. До краја рата Црвена армија је имала више слободе и постала је много флексибилнија у операцијама.

Победа код Курска био је прелаз стратегијске иницијативе на страну Црвене армије, док је немачка команда изгубила могућност вођења стратегијских офанзивних операција. Покушаји масовних напада као што је била операција у Арденима (1944) или на Балатону (1945) били су неуспешни. Један од твораца и војсковођа "Цитаделе", Ерих Маншатјн је накнадно, у мемоарима под насловом Изгубљене победе, написао: "Она је била последњи покушај да сачувано нашу иницијативу на Истоку. С њеним неуспехом, еквивалентним пропасти, иницијатива је коначно прешла на совјетску страну. По томе је операција ‘Цитадела’ одлучујућа тачка преокрета у рату на Источном фронту". Његов колега Хајнц Гудеријан у Сећању војника каже: "Као резулат пропасти напада ‘Цитадела’ ми смо претрпели одлучујући пораз. Оклопна војска, попуњена с тако великим напором, после великих губитака у људима и техници за дуго време била је избачена из строја и веома проблематична за употребу на заштити Источног фронта... Бескорисно је говорити да су Руси искористили победу у потпуности – затишја после тога на Источном фронту више није било. Од тада је непријатељ несумњиво овладао иницијативом".

Што рекли Руси: Ех!

Тумачења

Најновије стручне анализе разлога пропасти "Цитаделе" нуде, наравно, различите закључке.

Немачки историчар Карл-Хајнц Фрезер сматра да је кључна била бројчана над- моћ Совјета, тј. мањак немачке пешадије због чега није било оперативне резерве. Понављана одлагања дала су Црвеној армији довољно времена да од Курске избочине направи огромно утврђење. Манштајн је хтео брз напад на неспремну и деморалицану Црвену армију, а Хитлер је одредио најгори могућ датум за почетак операције, који се практично поклопио са савезничким искрцавањем на Сицилији.

Совјетски војни историчар и експерт Давид Гланц сматра да немачки пораз нема везе са често истицаном бројчаном надмоћи оклопних снага Совјета. Главни разлог победе је револуција у совјетској команди, особљу, оперативним и тактичким техникама. То је постала совјетска доктрина дубинске битке. По њему и Хаусу однос тенкова био је готово изједначен или само 1,5:1 у корист Совјета. Значајан допринос иде у корист "софистицираног разумевања обавештајног рада, обмане и противтенковске одбране".Требало је још научити се смањивању тешких губитака у операцијама иако је већ била унапређена тактика одбране отпорним тачкама и употреба самосталних тенковских батаљона, пукова и самохотки као подршке одбрани.

Амерички војни стручњак Стивен Залога сматра да је популарна слика совјетске "победе бројем" мит који су створили немачки генерали у својим мемоарима из послератних, педесетих година. На тактичком крају нивоа вода и чете Црвена армија није импресионирала и имала је знатно слабију обуку, али се раскорак између совјетских и немачких тенковских посада 1943. увелико сузио и ускоро потом нестао. Совјети су у оперативном смислу вешто користили мобилне тенковске формације.

Историчар Ричар Оври сматра да је квалитет ваздушних снага био једнак јер су Совјети увели комуникацију ваздух-земља, радар, систем одржавања и депое за резерве горива, што је авионима омогућавало лете 20 мисија током битке. Иако је совјетски тенк Т-34 са топом 76 мм био слабији од немачког "Тигра И" и "Пантера", био је бржи и окретнији, а имао је знатно мање механичких проблема у бици код Прохоровке. Против "Тигрова" Совјети су корисили тактику блиске борбе. Упркос техничкој надмоћи нових немачких тенкова, однос губитака био је мањи од 2:1.

Сер Хари Хинслим који је током рата радио у дешифрантском Блечли парку, совјетску победу приписује британским обавештајним информацијама, иначе би Немци код Курска победили, као и пре тога код Стаљинграда.

По мишљењу важног сведока Ивана Баграмјана, савезничко искрцавање на Сицилију почетком јула 1943. никако није утицало на Курску битку, "већ је пораз непријатеља у Курској бици олакшао дејства англоамеричке војске у Италији".

Како год то томучаили, Црвена армија је 5. августа ослободила Орел а на јужном боку бивше Курске избочине Белгород. У Москви је тада по први пут почасном артиљеријском паљбом обележен неки догађајтај у Великом отаџбинском рату и, испоставиће се, историјска победа у Курској бици која по свим елементима није била свима позната „највећа тенковска битка на свету" већ мајка свих битака.

А за Други светски рат, што рекао Винстион Черчил, "Стаљинград је био крај почетка, а Курска битка почетак краја".

Планине мртвих или игра цифрама

У првој фази битке на северном боку Курске избочине однос људских губитака био је 1,64:1 у „корист" Црвене армије. Немачки подаци кажу да је то у ствари било 4,95:1 за „црвене". По совјетским подацима од 5. до 23. јула Немци су изгубили 70.000 мртвих, 3095 тенкова и самохотки, 844 пољска оруђа, 1392 авиона и више од 5000 возила. Од 5. до 12. јула на Централном фронту потрошено је 1079 вагона муниције, а на Вороњешком 417. Један совјетски академик процењује немачке губитке на 500.000 убијених, рањених и заробљених, 1500 тенкова и више од 3700 авиона. Немачки архивски подаци показују да је Вермахт у јулу и августу 1943. на целом Источном фронту изгубио 537.533 припадника, укључујући убијене, рањене, болесне и нестале... То сакупљање мртвих са бојишта још ће да траје. И то је добро, без обзира.

Мики Маус Т-34

Инжењер Михаил Кошкин је 1937. био задужен за унапређење руске оклопне технологије. Производни модел назван Т-34 имао је тежи оклоп и шире гусенице. Први прототипови били су спремни јануара 1940. за исцрпљујуће тестирање. Први тенкови испоручени су руској армији септембра 1940. Тенкови Т-34 били су ефикасни против немачких снага. Немци су били уверени у сопствену технолошку супериорност, а судар са Т-34 био је за њих шок. Што се перформанси тиче, Т-34 нису имали проблема да се крећу у блату и на снегу. До средине 1943. Немци су на фронту имали брзометне Пак 40 75 мм топове, „Пантер" и тенкове „Тигар" који су значајно умањили неке од предности већ увежбаних посада Т-34.

Немци су Т-34 звали „Мики Маус" јер су с подигнутим поклопцима куполе изгледали као Дизнијев лик. До краја 1945. направљено је 57.339 Т-34 тенкова који су чинили више од 55 одсто свих совјетских тенковских снага. После Другог светског рата Т-34 тенкови учествовали су у Корејском рату, где је 120 Т-34-85 тенкова предводило инвазију), Вијетнаму и БиХ током деведесетих година.

Немачки оклоп

Разарач тенкова „Фердинанд"

Опремљен топом 88 мм, тешко наоружан и оклопљен, представљао је најмоћније немачко оклопно возило. „Фердинанди" су дебитовали код Курска, где је њихов оклоп показао малу осетљивост на совјетску противтенковску и тенковску артиљерију. Али Немци су их тада први и последњи пут масовно користили.

Пантер

Панзеркампфwаген В Пантхер, несумњиво један од најпознатијих тешких тенкова Другог светског рата. Вермахт је непланирано био принуђен да одговори на совјетски средњи тенк Т-34-76 и тешки КВ-1. Серијска производња је почела јануара 1943. Дајмлер-Бенцов пројекат потсећао је на Т-34 обликом трупа и куполе. Алберт Шпер у својој аутобиографији каже да је „Тигар", планиран да буде тежак 50 због Хитлерових захтева достигао 75 тона, „па смо због тога одлучили да развијемо нови тенк од 30 тона чије ће име ´Пантер´ означавати његову велику агилност. Мада лакши, његов мотор требало је да буде исти као „Тигров", што значи да би развијао знатно већу брзину. Али, током године Хитлер је још једном инсистирао на што више оклопа на њему, као и веће топове, тако да је то довело до тежине од 48 т, што је била првобитно замишљена тежина ´Тигра´".

Тигар

Пансеркампфwаген ВИ „Тигер И" први пут је масовно употребљен у бици код Курска а потом су га до краја рата користили Вермахт и СС трупе. Када се појавио био је најбоље наоружан и најбоље оклопљен тенк на свету и то је остао најмање до новембра 1943. У операцији „Цитадела" код Курска немачка команда је користила два батаљона тешких тенкова и две чете које су биле делови тенковских дивизија. Произвођен је од 1942. до 1944, укупно 1347 комада.

Совјетски учесници битке сведоче да тенкисти, схвативши да неће доспети до даљине сигурног поготка у „Тигар", често напуштали свој Т-34 и под ватром се враћали на полазни положај. „Схвативши поступак, команда је наредила да се на војни суд изводе све посаде које су из ватре изашле у пуном саставу. Тада су тенкисти смислили ново лукавство: прилазили су непријатељу ближе и тенк напуштали под ватром. Понеко би погинуо или био рањен на отвореном, али неко је и успевао да се домогне својих".

Совјетски оклоп

СУ-152 "Убица животиња"

Совјетски самоходни топ заснован на тенку КВ-1с и наоружан моћном хаубицом 152 мм МЛ-205. Могао се користити и као тешки разарач тенкова и као тешки нападачки топ. У неким случајевима служио је до неке мере и као самоходна хаубица. У Курској избочини многе посаде самоходне артиљерије показале су хероизам и професионално командовање својим возилима. Посада СУ-152 мајора Станковског (Санковскy), на пример, уништила је 10 немачких тенкова у једном дану. Током Операције Орел-Курск њихов пук (регимент) је уништио седам „Фердинанда" („Слонова"), 10 „Тигрова" и друга немачка возила (по неким изворима 8 „Фердинанда" и 12 „Тигрова"). Због таквог успеха против Вермахтовог „Зоолошког врта" двојица совјетских војника су СУ-152 назвали „Убица животиња".

КВ-1с

Совјетски тешки тенк; скраћеница КВ је од Клим Воросхллов – званичног имена совјетских тешких тенкова масовно произвођених од 1940 до 1943. Ознака „1с" означава прву модификацију на првом моделу тенка, после неуспеле примене у првој фази рата: после тога брзина кретања била је ближа брзини средњих тенкова. По каснијим стандардима није био на нивоу средњих тенкова по борбеној моћи: уградња топа од 85 мм остала је на нивоу експеримента 1941-42 јер је стандардни топ 76 мм могао лако да уништава свако немачко оклопно возило па пројектанти нису видели разлог да КВ-1с учине јачим. Али после појаве немачког Пз ВИ („Тигар" је имао топ од 88 мм), КВ-1с постаје застарео преко ноћи јер више није могао да се супротстави немачким тешким тенковима.

Опадање

Од почетка напада на јужном боку Курске избочине око 30 км широк фронт сузио се на 20 км 7. јула и 15 км 9. јула. Дубина немачког продора пала је од 9 км 5. јула на 5 км 8. јула и 2-3 км дневно до прекида напада. Немачки губици могу се видети на примеру дивизије Гроßдеутсцхланд, која је операције почела са 118 тенкова а 10. јула известила да има још 3 „Тигра", 6 „Пантера" и 11 Пзкw-ИИИ и Пзкw-ИВ тенкова у употребљивом стању (укупно 20); 48. оклопни корпус известио је да има употребљивих 38 „Пантера" а да 131 тенк чека оправку, од укупно 200 које је имао 5 јула.