Стављање привреде под власт државе, главни рецепт којим се западне земље боре против економске кризе која добија размере катастрофе, имао би у Србији трагичне последице. Политичка Србија, и “европска” и “народњачка”, државу схвата као средство за финансирање партија и брзо богаћење појединаца.

И тако се међу војвођанским Србима појавила идеја да су они Војвођани, а не Срби. Симболички капитал нуди неопходну материјализацију једног, заправо немогуће сиромашног “идентитета”.

Ниједан Србин није у својој историји – новијој или давној – учинио ишта што би се по обиму или природи могло упоредити са злочинима против човечности које су масовно чинили немачки нацисти, италијански фашисти, јапански империјалисти или руски стаљинисти.

И тако ја научих да све што је у политици важно, мора да буде јавно, макар било згужвано као Лењинова мумија. Али ме ових дана један овећи број угледних људи убеђује у супротно.

Добром делу политичке елите било је стало да се Руси, благовременим плаћањем, покажу као поуздан партнер, јер то оправдава, макар психолошки, њихов потпис на уговору који су многи овде оспоравали. У том смислу, ових 400 милиона евра донекле могу да смире суноврат динара.

Тадић и Цветковић не могу да се затворе у куле од слоноваче и оданде мудрују о правди и неправди. Пошто су прихватили правила игре према којима се јавности полажу рачуни, нема им друге него веслати и слушати све гласније гунђање.

Колико критичари Бориса Тадића мисле само на председничку функцију у држави, а колико је то критика “централистички” организованог ДС-а чији председник баш на питању статута Војводине треба да докаже не само своју државничку зрелост него и стабилну позицију у ДС-у.

У овој Србији данас нема човека који зна сва слова - и не жали се на неједнак размак између њих - а да није прочитао неки Тиркетов текст. И учио да мисли из њих.