И пре подношења пријаве, потпредседница НУНС-а подржала је жељу тужилаштва да раздваја „жито од кукоља” у новинарској професији како би се поново успоставили критеријуми професионализма. Те критеријуме не може да успоставља Тужилаштво за ратне злочине.

Србија је још увијек далеко од Вилија Бранта, а такав чин ће у коначници бити неопходан. Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона.

Од свих грешака које се могу приписати овој влади, та је највећа – претерана обећања. Влада је далеко од реализације прокламованог. Она није нашла решење тешке загонетке актуелне светске кризе, али једно је успела – избегла је слом, панику, масовнија банкротства.

Србија бележи сличне резултате као и највеће земље које су одмах реаговале на кризу. Спречен је колапс привреде, ублажене су последице по становништво, очувана је стабилност валуте и обезбеђена реализација кључних инфраструктурних пројеката.

Очекујемо да ће МСП донети саветодавно мишљење које ће бити у нашу корист. То ће отворити простор за поновно отпочињање дијалога о статусу. Пресуда ће имати преседански карактер са директним утицајем на сваки покушај сецесије.

Видех на сајту НСПМ да је Антонић Слободан, сав пресрећан и тријумфалан, на "душманском" сајту Е-новина открио неколико уистину расних и кристално чистих груменова фашистоидног "говора мржње" у најчистијем могућем стању, а које су испод иначе коректног ауторског текста екскрементирали читаоци-коментатори.

Антонић је "последњи Мохиканац" као истраживач количине глупости која се истреса по порталима. Мислим да превише пажње придаје тим бизарностима. Али, и Мила Штула била је у почетку каријере тако доживљавана, па сад видимо да би тужилац да се умеша.

Европа и САД познају само три релевантне валуте: крв, нафту и гласаче. И Европа и САД годинама више страхују од излива албанског него од евентуалне провале српског беса. И зато су само „наивни” у Србији и могли јавно и приватно да очекују како ће господин Агим Чеку бити изручен држави Србији.

Година 2009. није ништа мањи изазов него 1989. Србија 2009. нема Милошевића. Газиместан јој никад није био даљи. Појачава се притисак на РС. Да ли српски вођи данас одлучују рационалније? Самосталније? Да ли ћемо проналазити бољи пут? Неће бити доброг у кризи. Али нису ни сва зла иста.

Имали смо на Самиту веома важну дебату на тему Лисабонског споразума и било је различитих мишљења представника ЕУ, али је на крају преовладало мишљење да западни Балкан има првенство уласка у ЕУ, а потом и друге регије као што су источна Европа и Турска.