Žuti karton na Voždovcu

Treći lokalni izbori na Voždovcu bili su više nego zanimljivi, ali je pitanje koliko se na osnovu njih mogu donositi dalekosežni zaključci. Izbori su pokazali neočekivano dobar rezultat naprednjaka Tomislava Nikolića od 37 posto i značajnu prednost u odnosu na demokrate Borisa Tadića i njihovih 28 procenata. Kod ovakvih rezultata uvek se postavlja pitanje koliko se oni mogu primeniti na eventualne prevremene parlamentarne izbore. Sigurno je da svaka opština ima svoju specifičnost, ali se ipak rezultati ovih izbora ne mogu tako lako prenebregnuti kako bi to voleli neki – pre svega oni analitičari i mediji skloni DS-u i LDP-u koji su prošli lošije no što su očekivali. U prilog tvrdnje da se ovi lokalni izbori mogu uzeti kao reper za parlamentarne je i činjenica da je Voždovac opština koja ima i izuzetno urbana naselja i ruralnije delove pa na taj način predstavlja „Srbiju u malom".

Ono što je u ovim izborima od izuzetnog značaja je poraz demokrata na „svom terenu" od naprednjaka, u beogradskoj opštini u kojoj vladaju više od decenije i gde nikad nisu očekivali da bi je mogli izgubiti. Važno je u svemu ovom da su demokrate uložile nesrazmerno velika sredstva u kampanju i iskoristile sve prednosti vladajuće stranke u kampanji, pa je utoliko i njihov poraz mnogo veći. Takva koncentracija resursa nije moguća u situaciji opštih parlamentarnih izbora, pa stoga postoji značajna verovatnoća da bi u ovom momentu i pored svih „belih šengena", „SSP-a" i uopšte medijsko-političke hegemonije oni prošli lošije no na Voždovcu.

Dakle iako je opozicija prilično slaba, pasivna i podeljena vlast doživljava značajnu eroziju autoriteta. Potrošio se evroreformski kredit, nade u bolje sutra su ostale negde uz put, „šengen beli koji sreću deli" ne znači toliko koliko su se evropejci nadali, dug period vlasti je ljude uverio da je demokratski blok nesposoban da uredi i modernizuje zemlju ma koliko se busao u „evropejska prsa". Na lokalu – na primer Voždovcu – ljudi su svedoci više od decenije loše, nesposobne i korumpirane demokratske vlasti i žele promene. U tom pogledu ovo i nije toliko bio glas za naprednjake već više glas protiv dosadašnje očigledno loše vlasti demokrata.

Stoga su ovi izbori izuzetno značajni (bez obzira u kojoj meri bi se podudarali sa rezultatima eventualnih parlamentarnih) kao opomena za vladajuće demokrate da je početak kraja njihove dominacije otpočeo i opoziciji da je moguće pobediti vlast, ma koliko formalno i materijalno izgledali svemoćna. Pobede i porazi se ostvaruju pre svega u duhovnoj sferi – u smislu snage poverenja, nade i autoriteta koje imaju određene ideje i ljudi koji ih predstavljaju. Tako se i Milošević činio nepobedivim pred kraj vladavine, iako je njegov autoritet brzo slabio zbog vidljive dekadencije režima i otvarao mogućnost relativno slaboj i podeljenoj opoziciji da ga pobedi.

Mogu režimski mediji i analitičari da ublažavaju značaj rezultata ili pak da nas ubeđuju kako ovo ipak nije „poraz demokrata" – u to niko iole upućen u politiku ne veruje. Što je najznačajnije, angažovanje svih raspoloživih sredstava na izborima i loš rezultat su u taboru demokrata izazvali ozbiljnu zabrinutost koju u medijima ne pokazuju. Trend slabljenja vladajuće stranke se čini opasnim po njihov srednjoročni opstanak na vlasti.

Uz to ih zabrinjava i pad rejtinga LDP-a – jer ako bi se to desilo i na budućim parlamentarnim izborima to bi im definitivno izbilo vlast iz ruku. Kad stranka Čede Jovanovića, koja forsira svoj „urbani" imidž, nije prošla cenzus u jednoj beogradskoj opštini onda čemu da se nada na nivou cele Srbije? Iz nervozne reakcije vrha LDP-a se može pročitati – kako reče jedan njihov simpatizer – kad uspešno prođemo na izborima zaslužan je vrh stranke, a kad prođemo loše krivi su glasači jer nisu izašli u dovoljnom broju. Iako se mogao drugačijom izbornom taktikom i koalicijama ostvariti bolji rezultat, ostaje utisak pada rejtinga proevropskih stranaka u momentu kada smo dobili, njima toliko bitan, „beli šengen".

Osim rezultata koje su ostvarili demokrate i naprednjaci, na trećem mestu je DSS sa „prosečnim rezultatom" koji je ostvaren bez velikog napora, kao i SPS sa solidnim „prolaznim vremenom". Ono što pada u oči je slab rezultat radikala, koji oscilira od opštine do opštine, pokazujući da očigledno imaju problema da se pozicioniraju pre, verovatno relativno skorog, povratka Šešelja iz Haga. Na kraju imamo i osrednji rezultat G17, koji njima niti budi nadu u lak prelazak cenzusa niti im predstavlja veliki neuspeh. No ono što zabrinjava proveropski blok je trend slabljenja i pored velikog angažmana na ovim „probnim" izborima.

Pouke ovih izbora su da je „era dominacije demokrata" počela da prolazi, a kad će se desiti i njihov odlazak sa vlasti nije lako prognozirati jer su redovni parlamentarni izbori tek 2012. Kako sada situacija stoji oni i nisu motivisani da raspisuju prevremene izbore, osim ako unutar vlade ne dođe do velike podele oko nekog značajnog pitanja poput ulaska u NATO (NATO lobisti u vladi su izuzetno aktivni na tom polju). Kada je relativno slaba i podeljena opozicija, bez medija i značajnijih finansijskih resursa uspela da pobedi u jednoj od beogradskih opština i tako prodre u „beogradsku tvrđavu" demokrata, možemo se pitati u kakvoj bi nezavidnoj situaciji bio režim da naspram sebe ima ujedinjenu i agilnu opoziciju koja se idejama nameće kao ozbiljna alternativa. Stoga ovaj rezultat opominje vlast da nije dovoljno svakodnevno papagajski ponavljati evroreformske fraze, ali i pokazuje opoziciji kako je aktivnijim stavom moguće pobediti vladajući režim. Koliko će ko iz ovog voždovačkog slučaja izvući pouke ostaje da se vidi.

(Objavljeno u Pečatu br. 93)