"Žuta štampa" umesto "žute kuće"

Zagonetka 1: Domaća drama, četiri reči... Lako rešenje: Tužilaštvo za ratne zločine!

Četiri reči? A ne pet?! Da prebrojimo ponovo: "tužilaštvo" – jedan; "za" – dva; "ratne" – tri; "zločine" – četiri. Matematika se slaže, u nazivu ovog tela zaista postoje tačno četiri reči.

Ali, kao da nešto ipak fali. Kao da nedostaje još jedna reč: "srpske". Tužilaštvo za srpske ratne zločine! E, sada je sve na mestu. Ne samo po broju reči – odličan, pet – već mnogo više po bitno drugačijem smislu, ovo je jedini naziv koji u potpunosti opravdava delovanje pomenutog tela.

Naime, Tužilaštvo za ratne zločine (četiri reči) trebalo bi da se bavi SVIM ratnim zločinima. Bez obzira na to da li su ih počinili Srbi, Hrvati, Albanci, muslimani, Slovenci ili, ne daj Bože, Crnogorci. Nepristrasno, neutralno, jednako tretirajući sve strane koje su učestvovale u jugoslovenskoj klanici iz prošle decenije – to je strahovito odgovoran pristup poverenom poslu, ali naziv obavezuje da se njime bavite upravo na taj način.

Na drugoj strani, telo koje bi se zvalo Tužilaštvo za SRPSKE ratne zločine (pet reči) imalo bi daleko lakši zadatak. U njegov resor spadali bi samo oni zločini koje su počinile srpske snage. Njegove tužioce savršeno ne bi morala da interesuju zverstva Mušana Topalovića i Jusufa Prazine u ratnom Sarajevu, Branimira Glavaša u Osijeku, ili Ramuša Haradinaja u Drenici. Ne, njihovo je da se bave Pavkovićem, Frenkijem, "Škorpionima" i "Tigrovima". A kad završe s njima koji su direktno pucali, klali i proterivali, da se okrenu onima koji su ubice navodili na zločin: političarima, akademicima, publicistima. Pa i novinarima. Tužilaštvo za srpske ratne zločine (pet reči) nema razloga da se interesuje za Nasera Orića ili Hašima Tačija, ali svakako mora da istraži delovanje medija u ratnim godinama. Da utvrdi ko je u Srbiji koristio "sedmu silu" za podstrekivanje nasilja i mržnje. Dakle, ne u Hrvatskoj, gde su uticajni listovi uoči rata objavili tačan spisak tamošnjih dopisnika srpskih medija, što je bio otvoren poziv na njihov linč. Ne, ovo tužilaštvo bavilo bi se samo Srbijom. I možda bi već 2009, pošto je obradilo srpske krvnike, moglo da se pozabavi srpskim ratnohuškačima.

Tužilaštvu za ratne zločine (četiri reči) uskraćen je taj luksuz, iz prostog razloga što ima previše zaduženja sa samih ratnih područja da bi se bavilo i medijima. Sve dok je Čeku na slobodi, sve dok je Đapić na slobodi, sve dok je Orić na slobodi – a leta gospodnjeg 2009. još niko od njih nije u zatvoru – Tužilaštvo za ratne zločine (četiri reči) ne bi smelo da se bavi Komrakovom, Vučelićem i Kozićem.

U Srbiji, međutim, imamo tužilaštvo sa nazivom od četiri reči, koje se ponaša kao da ima pet. Ovih dana to tužilaštvo, valjda nemajući ni preča ni druga posla, analizira tekstove i priloge po srpskim medijima iz prošle decenije, a zavisno od rezultata analize, protiv nekih tadašnjih srpskih novinara biće pokrenuta i istraga.

- Sada imamo pravosudnu istinu o Zvorniku i Vukovaru, presude gde je utvrđen zločin i obaveza je tužilaštva da, kada neko od okrivljenih izjavi da su ga pisanja medija ili prilozi inicirali na zločin, proverimo šta stoji iza toga – izjavio je za "Novosti" Bruno Vekarić.

Vekarić je portparol TUŽILAŠTVA ZA RATNE ZLOČINE. To su četiri reči, ne pet. Sudeći po nazivu ovog tela, samim tim i po njegovoj nameni, srpski zločini ne bi trebalo da imaju prioritet nad zločinima prema Srbima. Ali, umesto "žutom kućom", Tužilaštvo se bavi "žutom štampom". Za njih, srpski zločini nemaju alternativu!

Zato bi više odgovaralo da se zovu Tužilaštvo za srpske ratne zločine. Pet reči. Dovoljno.

Zagonetka 2: Domaća parodija, četiri reči... Opet lak odgovor: Nezavisno udruženje novinara Srbije.

Četiri reči? A ne tri? Zaista, naziv ovog udruženja sastoji se iz četiri dela, ali nešto je tu višak. Ono "Srbije".

Da to nisu novinari Srbije, čijih je 16 kolega i zemljaka sa RTS-a NATO raskomadao bombom pre deset godina, ništa ih ne bi obavezivalo na časno držanje u vezi tog zločina. Ništa onda ne bi smetalo u rečima Jelke Jovanović, potpredsednice Udruženja, koja je "Politici", saglasna sa akcijom Vekarićevog tužilaštva, izjavila da je NUNS uveren da pored direktora Dragoljuba Milanovića, koji je osuđen za pogibiju radnika RTS-a, ima još odgovornih koji nisu procesuirani.

U suštini, potpuno je tačno da ima još odgovornih, a neprocesuiranih. Evo nekoliko takvih: Vesli Klark, koji je komandovao bombardovanjem Srbije; Havijer Solana, u to vreme generalni sekretar NATO-a; Žak Širak, tadašnji predsednik Francuske, koji je sprečio rušenje beogradskih mostova, ali nije zaustavio napad na RTS; suprug sadašnje državne sekretarke SAD, izvesni Bil Klinton, koji je te 1999. bio predsednik Amerike i koji je, mnogo više nego Širak, aminovao svako ratno dejstvo; sadašnji potpredsednik SAD DŽozef Bajden, vodeći zagovornik bombardovanja... Ili zapadni novinari, poput Kristijan Amanpur i uredništva londonskog "Sana", pa i svih onih medijskih kuća koji u gađanju RTS-a nisu videli ništa loše. Niko od njih nije procesuiran, a odgovorni si barem koliko i Milanović.

Ali, videćete, NUNS ne misli na njih. Zato bi ovom udruženju mnogo više pristajalo da se zove samo Nezavisno udruženje novinara. NUN. Tri reči, taman.

Zagonetka 3: Domaći rijaliti šou, osam reči... Još jedan lak odgovor: "Šta sve možeš u Srbiji kad si novinar."

Naziv u kojem je mnogo reči suvišno. Jer, kad si novinar u Srbiji, jedva da išta možeš, ili smeš. Čak ne znaš ni šta si nekada smeo. Recimo, pre 11 godina dobio si vest da je OVK bacila bombu na pun srpski kafić. Preneo si tu vest onako kako si osećao da bi moralo: teroristi OVK pobili srpske mladiće! I sada ne znaš da li si time možda podstrekivao na mržnju i zločine. Sada ti se čini da će te NUNS i Tužilaštvo pozvati na odgovornost zato što tvoja vest nije glasila ovako: "Borci protiv srpskog terora u Republici Kosova bacili su na jedan kafić nekakvu napravu, koja je sekundu kasnije, u potpuno nepovezanom događaju, eksplodirala i usmrtila nekoliko osoba srpske nacionalnosti, ali nemojte da se uzbuđujete, dragi gledaoci, jer Srbija je odavno izgubila tu teritoriju, a život, koji je zakon, ne može da čeka".

Zagonetka 4: Domaća tragedija, osam reči... Rešenje: "Šta sve možeš u Srbiji kad si Srbin".

Ovde je sve višak. Jer, u Srbiji 2009, u kojoj Tužilaštvo za ratne zločine istražuje srpske medije, NUNS to pozdravlja, Zoran Ostojić javno tvrdi da je LDP postavio smenu Tijanića kao politički uslov, Čeda Jovanović maltretira saobraćajnu patrolu i sudski progoni dnevne listove, kosovsko Pomoravlje nema struju, "Slobodna Vojvodina" poziva Bojana Pajtića na ustanak protiv Beograda, niko ne odgovara za smrt Ranka Panića, zamenik ministra kulture ne sme da komentariše novu postavku jasenovačkog muzeja jer je nije video uživo, a vojni ministar izjavljuje da u vojni savez koji nas je bombardovao možemo da uđemo KADA (a ne AKO) budemo želeli, Srbin ne može ništa!