Zloupotreba prava pod velom „dostupnosti informacija od javnog značaja“

U Republici Srbiji je 2004. donet Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U čl. 2, st.1 Zakon definiše informaciju od javnog značaja kao informaciju kojom raspolaže organ javne vlasti, koja je sadržana u određenom dokumentu, a koja se odnosi na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna.

Načelno, to se odnosi na skoro svaku informaciju kojom raspolaže organ vlasti. Zakonodavac je bio svestan da je nužno da bliže odredi pravni standard „opravdani interes“, što je i učinio u čl. 4: „Smatra se da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona, postoji uvek kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine, a ako se radi o drugim informacijama kojima raspolaže organ vlasti, smatra se da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona postoji, osim ako organ vlasti dokaže suprotno“.

Dakle, Zakon ustanovljava oborivu pretpostavku da uvek postoji opravdani interes javnosti i mimo pravne logike i elementarnog vekovnog pravnog principa prebacuje teret dokazivanja negativne činjenice na organ vlasti koji treba da pruži informaciju, a ne na tražioca informacije (kome bi, po prirodi stvari, bilo daleko lakše da dokaže svoj interes). Takođe, Zakon u čl. 5 definiše da „svako“ ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom (dakle, čak i maloletna lica, stranci). A u čl. 15. st. 4 Zakona stoji da tražilac informacija ne mora navesti razloge za zahtev. Organ vlasti, dakle, nije ovlašćen da od tražioca zahteva navođenje razloga za podnošenje zahteva. Za šta sve informaciju tražilac može koristiti, to je njegova stvar. To državni organ ne sme da zna. Stvari su dovedene do apsurda.

Prema tome, svako lice, bez bilo kakvog pravnog interesa, iz zabave, dokolice, iz lične koristi ili saopštavanja statističkih podataka u okvirima nekih projekata za koje se uzima naknada, može zatražiti najrazličitije informacije (od nabavke toalet papira, kadrovske strukture, pa do finansijskih izveštaja) od bilo kog državnog organa u svakom trenutku. I sve to besplatno. Pri tome su pobrkani pojmovi „interes“ i „interesovanje“ (svesno ili nesvesno, rekli bi naivni). Na taj način državni organ postaje servis koji obavlja analitiku i istraživanja za račun grupa ili pojedinaca koji, možda zbog viška vremena, iz radoznalosti, zbog čiste zluradosti, ličnih animoziteta ili bilo kojih drugih prizemnih interesa, zahtevaju svoje zakonsko pravo.

Ali, pri tome se ignoriše osnovna maksima rimskog prava Uti, non abuti, koju je zapisao Bogišić kao narodnu pravnu sentencu: „Ni svojim se pravom služit nemoš, tek drugom na štetu il dosadu“. Granica prava na dostupnost informacija od javnog značaja i zloupotrebe prava je veoma tanana. Čast izuzecima, ali primeri zloupotreba nadmašuju primere opravdanih zahteva. Verovatno je najbolji primer izvesni „Rejting centar“, koji je pred više stotina ustanova postavljao teško ostvarive zahteve, a potom, kada informacije ne bi dobio na vreme, pokretao prekršajni postupak. U njemu bi se – sve u skladu sa propisima – odgovornom licu i ustanovi izrekla minimalna kazna zbog neizvršavanja zakonske obaveze na vreme, ali bi troškovi advokata koji zastupaju tražioca iznosili više desetina hiljada dinara. Koliku je višemilionsku materijalnu korist na lak način ostvarila grupa od nekoliko ljudi lako je izračunati. A kada su mediji o tome počeli da pišu, Poverenik za informacije od javnog značaja, bez trunke osude takve notorne zloupotrebe, ističe da je to sve u skladu sa zakonom. Naravno da jeste, jer zakon ignoriše i drugo osnovno, već pomenuto pravno načelo o teretu dokazivanja negativne činjenice. Tako stvari postaju krajnje delikatne i pravo se lako pretvara u zloupotrebu prava.

Država, državni organi, odnosno javni sektor u celosti, jesu često stavljeni u potpuno inferiornu poziciju, pa moraju da se brane pred zahtevima, da dovedemo stvar do apsurda, zlonamernih, pa i neuračunljivih pojedinaca. U stvari, taj apsurd više nije samo teorijska mogućnost, on se dešava svakodnevno. Ustanove moraju ugrožavati redovni proces rada, angažovati dodatni broj izvršilaca ne bi li se izašlo u susret zahtevu da se u kratkom roku (samo 15 dana) dostave podaci o kojima državni organ ne vodi i nije dužan da vodi redovnu evidenciju. Tako se stvaraju ozbiljni materijalni troškovi za mnoge ne baš bogate institucije koje potpadaju pod udar ovog Zakona.

Naime, njegov čl. 3 predviđa da se pod organom javne vlasti podrazumeva državni organ, organ teritorijalne autonomije, organ lokalne samouprave, kao i organizacija kojoj je povereno vršenje javnih ovlašćenja (u daljem tekstu: državni organ), ali i svako pravno lice koje osniva ili finansira u celini, odnosno u pretežnom delu državni organ (dakle, medicinske ustanove, osnovne i srednje škole, univerzitet, vojska, organi bezbednosti i ko sve ne). Idealna meta za nove nasrtaje onih koji bi mogli proširiti svoj biznis. A nad ostvarivanjem ovog „temeljnog“ ljudskog prava danonoćno bdi Poverenik koji se, poput rimskog boga Janusa, do podne stara o zaštiti podataka o ličnosti, često dovodeći svojim tumačenjem zamisao zakonodavca do apsurda, a od podne brine o dostupnosti javnih informacija, braneći još veće apsurde, zavodeći tako strahovladu regulatornog tela.

Korist od svega toga imaju brojni pojedinci i organizacije, nevladine ili stvorene ad hoc, koje žive od međunarodnih projekata na kojima plasiraju prikupljene informacije, obezbeđene o trošku već iznurene države.

(Autor je docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu)