"Gvozdeni zakon oligarhije" i zadnje vreme demokratije u Srbiji

Došlo je zadnje vreme za demokratiju u Srbiji kada se i Božidar Đelić osetio pozvanim da oglasi svoju veliku zabrinutost i ogorčenost što se, po njemu, po prvi put guši dijalog u Demokratskoj stranci. On je sa grupom „uglednih demokrata“ potpisao apel za očuvanje demokratije i vladavine prava naglašvajuči, u razgovoru za list Blic, da nikada u DS nije raspušteno 80 odbora i da je uvek bilo različitih mišljenja, ali stranku niko nije vodio tako što sistematski raspušta ili suspenduje sve one koji misle drugačije. Veoma je indikativno da se bivši funkcioneri i sadašnji istaknuti članovi DS, koji se bore za slobodu mišljenja i unutar stranačku demokratiju prisete nje tek onda kada nisu više na funkciji (državnoj ili stranačkoj) ili kada treba da sačuvaju svoj dugogodišnji uticaj ili poziciju.

DS se već godinama nalazi u procesu konsolidacije i neprestanjih reformi, ali bez većeg uspeha, što se ogleda u drastičnom gubljenju poverenja u biračkom telu i velikom osipanju članstva. Zato se može postaviti jednostavno pitanje zašto ne može da dođe do ozbiljne stabilizacije DS i radikalnijih reformi, koje bi dovele do njene suštinske i dugoročnije programske i kadrovske obnove.Osnovni proglem DS je u tome što ovu organizaciju nastoje da reformišu upravo oni istaknuti članovi, koji prvi treba da budu reformisani jer čine oligarhijsko jezgro koje je glavna prepreka za dalekosežnije promene u DS. To oligarhijsko jezgro se koncentriše unutar Glavnog odbora DS, čiji sastav se obrazuje mimo izbornog procesa unutar stranke. Njegovu ogromnu većinu sada čine stranački funkcioneri, članovi koji su obavljali državne funkcije, nekadašnji predsednici opština. Tako se i dešava da se u Glavnom odboru nalaze članovi koji tu dužnost obavljaju više od 20 godina, a da nemaju stvarni kontakt sa članstvom stranke, niti učestvuju u njenom realnom političkom životu, osim kada treba da brane svoje interese i te tzv. stranačke zasluge. Jedan od vrlo efikasnih i često korišćenih mehanizama u formiranju stranačke oligarhije je široko korišćena mogućnost kooptiranja onih podobnih članova stranke, koji će često biti samo deo poslušne glasačke mašine u unutar stranačkim razračunavanjima i dobro uhodanom lobiranju. 

Jedan od glavnih ograničavajućih činilaca u postojećem stranačkom organizovanju sastoji se u tome što u našim strankama, a to se odnosi i na DS, nema statutarne norme koja ograničava broj mandata za obavljanje stranačkih funkcija. Zato i imamopredesdnike stranaka koji tu dužnost obavljaju više od dve decenije. U DS se to manifestuje tako što je stvorena neka vrsta večitih članova Glavnog odbora, za koje ne važe elementarne statutarne norme u šta smo se mogli uveriti poslednjih meseci kada je neprestano podrivana odluka o bojkotu predstojećih parlamentarnih izbora i dovođeno u pitanje delovanje DS u okviru Savezu za Srbiju. Istaknuti članovi DS, koji sebe promovišu kao čuvare njenih izvornih programskih principa i borce za slobodu mišljenja treba da odgovore na pitanje po kom osnovu su S. Milosavljević, N.Kolundžija, G.Mojović, B.Božović, D.Šutanova, V.Marijanović, N.Vučković, R.Milojičić- Kene, D.Šumarac i dalje šlanovi Glavnog odbora DS, ko ih je i kada izabrao u sastav ovog stranačkog organa i koliko vremena su oni njegovi članovi. Verovatno je i Božidar Đelić i dalje član Glavnog odbora kad je našao za shodno da se, posle toliko vremena, zainteresuje za sudbinu slobode mišljenja u DS.

Stvarna reforma može se postići jedino tako što će se afirmisati princip izbornosti za sve funkcije, ograničiti broj mandata, reaktivirati neposredne izbore, decentralizovati odlučivanje i ostvariti značajniju ulogu mesnih, opštinskih i resornih odbora u kreiranju programskih stavova stranke i vođenju kadrovske politike

Ako se po sadašnjem statutu DS samo 20% članova Glavnog odbora (koji broji blizu 400 članova) bira, a svi ostali to postaju po nekoj vrsti funkcionerskog automatizma, onda je sasvim očekivano da će delovati Mihelsov gvozdeni zakon oligarhije. To što se u istoriji DS često menjao njen predesdnik, a uvedeni su i neposrednin izbori na svim stranačkim nivoima ne znači da je unutar stranke dosegnut dovoljno visok nivo demokratskih odnosa, jer još uvek nisu stvoreni uslovi da se revitalizuje uticaj članstva u kreiranju donošenju važnih odluka, koji danas gotovo i ne postoji. DS ne može da se konsoliduje i reformiše ako, pre svega, ne suzbije i ograniči delovanje stranačke oligarhije, koja se neprestano poziva na svoj poseban položaj istaknutih i zaslužnih članova. Stvarna reforma može se postići jedino tako što će se afirmisati princip izbornosti za sve funkcije, ograničiti broj mandata, reaktivirati neposredne izbore, decentralizovati odlučivanje i ostvariti značajniju ulogu mesnih, opštinskih i resornih odbora u kreiranju programskih stavova stranke i vođenju kadrovske politike. Bez ovih radikalnih promena DS će se i dalje vrteti u zatvorenom oligarhijskom krugu u kome će se voditi neprincipijelne borbe za vodeću ulogu u stranci, koja je već uveliko na dobrom putu da nestane sa poitičke scene, bez obzira koliko njeni istaknuti članovi ponavljali da u Srbiji nema razvoja demokratiji bez političke uloge i delovanja Demokratske stranka.