Zabrana diskriminacije izdajnika?

„I kada ne voliš vladara, voli svoj rodni Samarkand.“

(Uzbečka izreka)

Na desetogodišnjicu početka NATO agresije na Srbiju, na televiziji B-92 čuo sam komentar jedne voditeljke o tome kako su razne poznate ličnosti, prema sopstvenim rečima, reagovale pošto su prve američki bombe izručene na našu zemlju. I pored toga što sam već navikao svašta da čujem od kada patriotizam služi za podsmeh, ipak me je zapanjilo da je, kao nešto najnormalnije, spomenuto da je jedna ugledna novinarka početak bombardovanja doživela kao korak ka oslobođenju Srbije!

Patriotska izdaja?

Reč izdaja se čak i u demokratskim sistemima neretko zloupotrebljava. Tim pre, to je slučaj kada su na vlasti oni koji tvrde da imaju monopol na istinu. Međutim, kako su govorili Latini: „Zloupotreba ne ukida upotrebu“. To što je reč izdaja izlizana od silne ideološke upotrebe, to što se ljudi neosnovano kvalifikuju kao izdajnici, ne znači da izdaja ne postoji! A baš takav stav – da je izdaja srpske države nešto prevaziđeno – sada nam se, makar implicitno, nameće od strane medijskih i drugih delatnika tzv. Druge Srbije.

Navodno, s obzirom na to da je naša vlast tokom '90-ih godina bila glavni izvor zla na Balkanu, i pošto je sve ono što su Srbi želeli samo manifestacija njihovog ekspanzionizma i hegemonizma, suprotstavljanje „nakaradnim“ nacionalnim interesima ne da nije izdaja, već je istinski patriotizam! Sve to bi ukratko mogli da kažemo i drugačije – u duhu igre paradoksa, tako drage njihovom duhovnog ocu, Radomiru Konstantinoviću – izdaja je patriotizam, jer je patriotizam izdaja!

No, nije tako. Suprotstavljanje vlasti, i kada ona čini gnusne stvari, nije izgovor za izdaju države. (Ne)dela vladajućih ne daju amnestiju baš za sve što njihovi protivnici čine. Život nije crno-beo.

Država nije talac vlasti

Zaverenici koji su pokušali da ubiju Hitlera i preuzmu kormilo vlasti, mislili su da je došlo krajnje vreme da se Nemačka otarasi pomahnitalog avanturiste koji je vodi u propast. No, nije im bilo ni na kraj pameti da se zalažu za odvajanje Austrije od Trećeg rajha ili za pripajanje istočnih oblasti Poljskoj! Jedna stvar je biti protiv loše vlasti i politike koju ona vodi, a drugo je zagovarati tuđe interese, identifikovati se sa neprijateljima svog naroda, pa i postati bojovnik koji aktivno radi protiv njega.

Nemački zaverenici želeli su da započnu mirovne pregovore sa zapadnim silama, sa ciljem da izdejstvuju što povoljnije uslove za nemački narod i njegovu državu. Bez obzira koliko je zla u njegovo ime počinjeno od strane nacista, oficiri i političari, koji su hteli da preuzmu sudbinu nemačkog naroda u svoje ruke, pre svega su imali u vidu njegove interese, a ne nacionalnu katarzu i ispaštanje zbog greha. I to je normalno.

Šandor Petefi, mađarski pisac i političar srpskog porekla, jednom je rekao: „Izdati izdajicu nije izdaja“. To možemo da shvatimo i tako da je protivljenje nekome ko vodi štetnu politiku po naciju nešto legitimno. Međutim, radi se o šteti koja se čini sopstvenom narodu i državi! I o proceni šta je za njih korisno, što ne isključuje i insistiranje na odgovornosti onih koji su počinili zločine nad drugima.

Onaj ko nije izdajnik, makar svesno, ne radi protiv teritorijalnog integriteta svoje zemlje i ne ugrožava opstanak dela svog naroda! A ko to radi, makar i indirektno, jeste izdajnik naroda i države. Njena tri elementa su: vlast, teritorija i stanovništvo. Nedopustivo je da se zbog onoga što čini vlast, neselektivno radi i protiv ostalog što čini državu! Nedopustivo je i da se, čak i osnovana, odbojnost prema vladajućim strukturama projektuje na narod u celini!

Krivica odbačene ljubavnice

Da se vratimo na naš slučaj. Politika koju je vodio Slobodan Milošević, po mom mišljenju, nije valjala, ali pre svega za nas. Što se tiče tvrdnje hrvatskih, bošnjačkih, albanskih, mnogih zapadnih i nemalog broja srpskih medija i političara – da je bio balkanski krvnik, treba reći da je njegova krivica za ratove na prostorima bivše Jugoslavije manja nego Tuđmanova, Kučanova, Mesićeva, Izetbegovićaeva. A pogotovo je besmislena tvrdnja da su za rat kolektivno krivi Srbi, i to isključivo oni, kada znamo da je većinsko opredeljenje našeg naroda bilo za opstanak federacije, i rešavanje svih sporova bez narušavanja njenog teritorijalnog integriteta.

Spram nekih od spomenutih nacionalnih lidera, naš nekadašnji predsednik bio je majka Tereza. U odnosu na druge narode SFRJ, Srbi su bili zagriženi Jugosloveni, opijeni „bratstvom i jedinstvom“. Stoga, poređenje Srbije iz '90-ih sa nacističkom Nemačkom, a njenog tadašnjeg lidera sa Hitlerom, ne samo da je maliciozno, već govori i o elementarnom nepoznavanju istorije, i o ostrašćenosti onih koji to čine.

Nekritičko stavljanje na stranu onih sa kojima su Srbi ratovali, odnosno pošto su ratovi prošli, zagovaranje njihove propagandne verzije minulih događaja – navodno, radi pravde, pomirenja i kosmopolitskih ideala – jeste nešto gotovo neshvatljivo! To nisu radili ni nemački antifašisti, izuzev nemačkih komunista (koji su bili isto tako zatočenici totalitarne ideologije kao i nacisti), a imali su mnogo više razloga da tako postupaju nego ekstremni aktivisti tzv. Druge Srbije.

„Politički nekorektni“ Dante

Znaju sve to i oni. Zato tako histerično reaguju i na sam pomen reči izdaja. Pametni su to ljudi. Svesni su šta mnogi od njih, i za čiji račun, u stvari rade. Uz to, da bi mondijalistički centri moći mogli do kraja da sprovedu svoj balkanski projekat, Srbima treba uništiti i ono malo otporne snage što je preostalo. Šta je za to pogodnije nego da se nametne mišljenje da je patriotizam nešto retrogradno, da je država nebitna, i da otuda izdaja države više i ne postoji?! A da, s druge strane, jedino ima smisla živeti samo za sebe i gledati svoj lični ćar. Naravno, i da je odraz „nedemokratičnosti“, pa i da je samo po sebi sramota, osuđivati druge, bez obzira kako se odnose prema našoj državi i naciji.

U svemu tome, i to treba istaći, ima svoje mesto i antisrpska ekstaza. Jer, kako je rekao francuski pisac Žan Žane: „Ko nijednom nije osetio ekstazu izazvanu izdajom, taj ne zna šta je to ekstaza“. Oni koji nameravaju i dalje da uživaju u takvoj ekstazi, ne žele da ih išta u tome ometa. Zato, ne bi me čudilo da uskoro pod udar nakaradno shvaćenog zakona protiv diskriminacije dođe i Njegoš, zbog „politički nekorektnog“ Gorskog Vijenca, ili Dante Aligijeri, jer je u Božanstvenoj komediji izdajnike smestio u najniži krug pakla! A da srpska deca moraju da uče o etičkoj vrednosti dela Aganlije, Kučuk-Alije, Mule Jusufa i Mehmed-Age Fočića. O doprinosu koji su razvoju multikulturalizma i evroazijatskih integracija dale dahije srpskog porekla, koje su uspele da se uzdignu iznad ograničavajućeg nacionalnog identiteta svojih predaka.