Политички живот | |||
За кога (не) гласати - и зашто? |
четвртак, 21. април 2016. | |
Александар Вучић је на добром путу да оствари историјски резултат и постане гори владар и од самог Бориса Тадића. Уједињење них двојице била би најгора непогода која нас може задесити, а управо таква опасност прети после недељних избора. Та дружина би, имајући у виду последице досадашње владавине Вучића и претходне Тадићеве власти, сигурно још јаче придавила Србију у корупцији и криминалу, чиме би истински препород поново био одложен до њиховог одласка с власти. Вучић је, иначе, Тадићу већ узео меру у косовској политици гурањем севера Косова и тамошњих Срба у Тачијеве чељусти, као и у милијардама олако узетих кредита. Катастрофа би могла да буде потпуна ако западни „пријатељи“ после избора издају команду „уједињење свих демократских снага“, јер би у том случају у власт ушла и Демократска странка. Колико слободна реч жуља Вучића речито показује његов однос према новинарима на које се неретко издире и вређа их, или његовим речима: “Сви знате ко је највећи нарко дилер у Србији, што се правите блесави… Да видим ко од вас прича са њим… Сви се плаше име да му изговоре… Никад му се име није појавило у новинама, сви се, бре, плаше… Ја кажем ударите на Космајца…”. У овој епизоди видимо зајапуреног председника Владе и координатора служби безбедности како бесног погледа урла на новинаре који не смејуда напишу ни име Драгослава Космајца, док је он толико храбар да не само што сме да му изговори име, него је чак наредио и удар на Космајца. И онда тако храбар у пратњи телохранитеља седне у блиндирани аутомобил и ободри се боцом вина у вредности месечне плате новинара на које се управо издрао. Може ли јадније? Да Вучићева брука буде потпуна, на крају се испоставило да, правно гледано, Космајац није никакав дилер, јер је оптужен тек за незакониту куповину парцеле од 7,5 ари. Иначе, упућени у збивања у подземљу кажу да се читава тадашња операција смењивања начелника УКП Родољуба Миловића, “удара на Космајца” и притварања Љубише Бухе Чумета може кратко описати као “сјаши Чуме да узјаше Звонко”. Вучићу је, можда баш због оваквих простачких испада, нарочито стало да своје делање и окружење представи као пристојно. Тако он непрекидно понавља да је његов циљ пристојна Србија, док свог омиљеног новинара Драгана Ј. Вучићевића проглашава за пристојног човека. Тај „пристојни“ Вучићевић је недавно у свом листу написао за председника НУНС-а Вукашина Обрадовића да је “најстрашнија пичкетина”. Незабележена пристојност, заиста. У Вучићевом најближем окружењу је и “пристојни” Петар Панић Пана, човек који је робијао због бруталног пребијања адвоката Николе Баровића у афери “банана”. Вучић и Вучићевић нас свакодневно убеђују да би промена власти значила повратак у мрачну прошлост. У којој, гле чуда, затичемо никог другог до управо њих двојицу. Премијер с правом оптужује “жуте” за невиђену пљачку и свеопште пропадање, али је његов најбољи пријатељ био Миодраг Ракић, надзорник свих обавештајних служби у Тадићевом режиму, дакле, стражар који је затворио оба ока на ту епохалну пљачку. Узгред, о размерама напредњачког криминала понешто ћемо сазнати када оду с власти, али никако све, јер се најмасније комбинације никада не откривају народу, како би вечно трајале и гарантовале да боравак на власти подразумева и невиђено богаћење. Прети Вучић и повратком у мрачни период изолације ако на власт дође ДСС. У тој најмрачнијој изолацији видимо управо данашњег премијера како у једној од најмрачнијих епизода цупка за својим учитељем Војиславом Шешељом, који у Земуну урла “неће с усташким пасошем у наше обданиште”, а Вучић понавља “неће с усташким пасошем…”. Реч је о истеривању из стана Хрвата Барбалића, које се догодило 1997. године. И сада ће такав, уз свесрдну подршку Вучићевића и Панића, да нам објашњава шта су пристојнојст и модерни поредак, па још и да нам прети враћањем у мрачну прошлост. Премијер је човек који је, изгледа, испунио немачки захтев за променом свести, пошто је недавно сазнао да је Земља округла и да се познати свет простире чак и даље од Карлобага, па одушевљен тим сазнањем свима соли памет и држи лекције како нису довољно модерни и не схватају његову европску визију. У налету промењене свести шамара тај и лево и десно. Нисам ја Ципрас, каже умишљени новопечени Немац протестант, нема код мене лаких решења, мора да се ради, док противнике Ангеле Меркел пита шта они нуде. Није познато колико је Ангели Меркел помогла ова неочекивана подршка из Србије, али је довољно речито њено ћутање тим поводом. Бруке једнаке само снисходљивости коју премијер уобичајено показује према странцима. Недостатак мере је једна од главних Вучићевих карактеристика. Колико виче на новинаре, толико се умиљава странцима, па онда напада противнике Ангеле Меркел и подучава Ципраса. Налудо киша, налудо суша. Пошто нема шта да понуди народу нити његова политика има видљивих резултата осим смањења пензија, он непрекидно испаљује неке бројеве и очекује да сви паднемо у транс од одушевљења када изговори “раст неће бити 0,5 него један одсто”, а свакога ко не каже да је то најгенијалније што нам се догодило у новијој историји одмах прогласи за апсолутну незналицу. Вучић као да се кандидује за председника савеза рачуновођа или економиста, а не за председника Владе. Шта то значи један одсто или 1,5 уместо 0,5? Све и да буде читава два одсто, то значи да ће онај ко сада има плату 350 евра тек за 35 до 40 година имати 700 евра, а то значи да ћемо скапати у овим условима, био раст 0,5 један или невероватно рекордних два одсто. Вучићева владавина је и иначе саздана од обмана. Једна од највећих је његова тврдња да води политику једнаке блискости, односно једнаке удаљености од НАТО и Русије. Он се, међутим, приклонио Американцима, НАТО-у и Европској унији и увелико им клима главом. Колико је веран НАТО-у а колико удаљен од Русије најефектније показује изјава америчког сенатора Џона Мекејна: “Поздрављам Вучића јер се одупире Владимиру Путину, али разумем да је притисак веома велики, због чега он мора да буде опрезан. Велики део притиска који Владимир Путин врши на Србију је повезан с медијима, информацијама, пропагандом. Мораћемо да се супротставимо, и Србија и САД”, рекао је Мекејн. Мекејн је председник Одбора америчког Сената за оружане снаге, а био је противкандидат Бараку Обами на изборима 2008. године. Тај не прича напамет када поздравља Вучићев отпор Путину. И сам Вучић је недавно био довољно јасан. Он је на церемонији обележавања годишњице почетка НАТО бомбардовања дословце рекао: “Пре 17 година били смо на супротним странама, а данас смо на истој страни, што није знак наше слабости, већ наше снаге, величине”. Дакле, ако смо на истој страни са Северноатлантском алијансом, онда не можемо истовремено бити и на истој страни са Русијом. Аферим је стигао већ сутрадан и то са другог највишег места у Америци. Потпредседник САД Џозеф Бајден похвалио је Вучићеву “визију рада” и у телефонском разговору рекао Вучићу да “жали за изгубљеним животима цивила у тој кампањи током ратова деведестих”. Пошто огромна већина народа у Србији презире НАТО, Вучић ту већину мора некако да обмане, па у ту сврху истура људе који се у јавности доживљавају као заговорници пријатељства са Русијом и противници НАТО-а, а прећутну сагласност за такво шибицарење дао му је и Мекејн дипломатским “разумем да је притисак веома велики, због чега он мора да буде опрезан”. То значи “фолирај оне твоје слободно, а ми знамо шта смо се договорили и знаш шта си нам обећао”. Отуда на напредњачкој листи кандидата за посланике новинар Мирослав Лазански и бизнисмен Ненад Поповић, које јавност доживљава као анти-НАТО маскоте наклоњене Русији. Њима изјава Мекејна свакако мора бити позната, али опет пристају да играју у Вучићевом колу. Не само они, него се око премијера окупила читава екипа новинара, аналитичара и разних јавних делатника којима је код Тадића највише сметало што је “издајник” и “продаје Косово”, а сада им не сметају ни Мекејн, ни Бриселски споразум, нити су реч рекли против саветника Тонија Блера. Није им сметало ни када Вучић приликом недавне посете Косову није смогао снаге да каже да је у Србији, него је тек једва промрсио косовским Србима “ви сте део наше државе”. Шта то значи “ви сте део наше државе”? То је могао да каже и на митингу у Аустралији на којем би се окупили људи са српским пасошима. Ништа то њима не смета, све Дрецун до Дрецуна. Не смета им јер су, како се то данас популарно каже, намирени. Неко посланичком платом, неко масном уредничком платом, неко пословима, неко хонорарима за пројекте, а неко тек пуким обећањима… У томе је Вучић ненадмашан – свакоме зна да одреди цену и прихвата све који му се поклоне и није нимало гадљив. Некада је конференције за новинаре почињао и завршавао тиме да “Јелена Триван не зна ништа ни о чему”, а данас је она директорка државног Службеног гласника. Ситан, али речит пример. Погледајмо, на крају, како можемо да утичемо да се нешто промени. Можемо да у недељу изађемо на гласање. Ако хоћемо да утичемо на погубну Вучићеву власт, онда је потребно да гласамо за оне који сигурно неће са њим у коалицију, а постоји вероватноћа да ће прећи цензус и ући у скупштину. То сигурно није СПС уцењеног Ивице Дачића, кога од затвора дели само тон на већ виђеном снимку са “господином Бананом”. Није ни коалиција Чеда-Борис-Чанак, која је, како сада изгледа, најјефтинији, а тиме и најпожељнији кандидат за будућег Дачића. Да ли вреди гласати за “жуте”? Да ли вам, када видите деценијског газду Војводине Бојана Пајтића и љубитеља скупих сатова Драгана Шутановца, тај двојац улива поверење да ће се изборити са корупцијом и увести ред? Не, управо супротно, Вучић је наследио њихов систем уништавања, корупције и пљачке. Чини се и да су “жутаћи” толико уцењени да им је једино важно да прескоче цензус и обезбеде себи посланички имунитет, како би, ако им запрети хапшење, могли да се у јавности и по западним амбасадама ваде на “прогон опозиције и удар на демократију”. Са друге стране, оберучке би и они прихватили позив да уђу у власт, јер би у том случају на неко време одахнули од истрага које им висе над главом, а могли и још понешто да штрпну, не као у “златно доба”, али ипак да омасте брк. Као да гледамо потписивање неке нове декларације о помирењу, јер “имамо исти циљ – Србија у Европи”. Па, ко нам онда остаје? О комичном Борку Стефановићу не вреди трошити речи. Какав је то левичар који, када га сликају у “прада” ципелама, потврди да их је купио на распродаји за 150 евра и поентира питањем “где има јефтинијих ципела од 150 евра”? Дакле, шатро левичар који ни не зна да постоје ципеле јефтиније од српског минималца, а истовремено се представља као заштитник мученика који примају 150 евра месечно. Осим тога, он нема апсолутно никакве шансе да у парламент уђе, тако да би гласање за њега било двоструко бачени глас. Остају нам, на крају, ДСС, Шешељеви радикали и Саша Радуловић и његов покрет Доста је било. Коме сметају Шешељева прошлост, његов стил и све на шта их подсећа, може да гласа за ДСС. Коме смета национализам радикала и ДСС-а, нека гласа за Сашу Радуловића. И ту се списак завршава. Можда би се Вучић и договорио са радикалима, али западни пријатељи сигурно не би благонаклоно гледали на тај савез, док Радуловића неће звати у власт због личне нетрпељивости према бившем министру. Комбинација са ДСС-ом је обострано неприхватљива. Тако стоје ствари два дана пред изборе. Тежак избор, за многе немогућ, али то су једине странке за које можемо бити сигурни да ће бити опозиција Вучићу. Све остало је бачен глас или глас за Вучића. |