Za kim sveće (ne) gore?

Svedoci smo svakodnevnih slučajeva pojedinačnog nasilja na ulicama Srbije, počev od ubistava bez jasnih razloga do brutalnih silovanja, a nismo čuli da je Vlada Republike Srbije, Autonomna pokrajina, gradovi sa statusom Grada ili Grad Beograd, proglasili Dan žalosti. Iznenađujuće, nakon smrti francuskog navijača koja je prouzrokovana brutalnim batinama grupice huligana, Grad Beograd je proglasio dan žalosti.

Postavlja se pitanje; koji su kriterijumi korišćeni u donošenju ove odluke, odnosno da li ova odluka može potpasti pod sindrom “dvostrukih standarda“, ili je, možda odluka donesena zbog prikupljanja političkih poena, kao i popuštanjima pod medijskim pritiscima drugosrbijanaca.

Prvo želim da budem potpuno jasan, i javno izjavim moje iskreno saučešće porodici francuskog navijača Brisa Tatona! Oni koje su počinile ovo teško krivično delo treba da odleže višegodišnje robije! Ali zašto proglašavati Dan žalosti? Da li mi iko može dati primer da je ijedna država proglasila Dan žalosti za smrt bilo kog stranog navijača? Koliko sam upoznat, Dan žalosti se uglavnom proglašava u slučaju teških nesreća, požara, masovnih ubistava, vremenskih nepogoda koje za posledicu imaju veliki broj ljudskih žrtava. Zašto za dete koje je ubio pijani vozač (koji je između ostalog dobio 3 godine zatvora), ili za svirepo ubistvo nedužnog prodavca u trafici (zbog svađe oko pocepane novčanice), nije proglašen Dan žalosti? Postavimo stvari u širu perspektivu i zapitajmo se kako ova država obeležava srpski holokaust, zvani Jasenovac? Da li iko može da kaže koji je to dan kada obeležavamo najveću srpsku masovnu grobnicu – Jasenovac? Koliko je hiljada srpskih građana izašlo na ulice da obeleži stradanje 700.000 ljudi koji su ubijeni samo zato što su bili Srbi i pravoslavni? Takođe, da li ste i tog „nevidljivog“ 17. aprila videli barem stotinu naših sugrađana da krenu ulicom u sećanje na nevine žrtve? Pošto ovo nije tema članka, neću dalje zadirati u ovo pitanje, ali se ipak pitam –  zar je moguće da smo mi u Srbiji toliko bezosećajni prema stradanjima sopstvenog naroda, a toliko se saosećamo prema tragičnoj smrti stranog državljanina?

Dan žalosti

Šta po pitanju obeležavanja Dana žalosti kaže zakon? Polazeći od člana 2. Zakona o obeležavanju Dana žalosti na teritoriji Republike Srbije navodi se: „Dan žalosti se proglašava posle naročito teške nesreće koja za posledicu ima smrt, ranjavanje, ili teško oštećenje zdravlja većeg broja ljudi, ili u slučaju smrti visokog državnog funkcionera. Dan žalosti može se proglasiti i u slučaju smrti ličnosti koja je imala visoke zasluge za zemlju, kao i povodom nekog tragičnog događaja, kad vlada tako proceni“. Dalje u članu 16. se navodi: „Autonomna pokrajina, opština, grad i grad Beograd mogu proglasiti Dan žalosti na svojoj teritoriji povodom tragičnog događaja od lokalnog značaja“.[1] Krenimo redom, od člana 2. Uz dužno poštovanje prema tragično preminulom francuskom navijaču, prva rečenica se ne može odnositi na njega jer je u pitanju pojedinačni smrtni slučaj, a ne veći broj ljudi. Takođe, pokojnik nije niti domaći, niti strani državni funkcioner već anonimni strani građanin. Što se tiče člana 16. ne radi se o teškoj nesreći većeg broja ljudi lokalnog tipa, niti političara lokalnog profila (kao u slučaju preminulog Nenada Bogdanovića). Ako se radi samo o proceni grada, otvorimo crnu hroniku dnevnih novina i nećemo lako moći izbrojati pojedinačne slučajeve u kojima je se mogla primeniti diskreciona moć gradskih vlasti. Da zaključim, u ovom slučaju, ni jedna od odredaba zakona ne odnosi se na anonimnog francuskog navijača.

Nesrećni Bris Taton bio je član organizovane navijačke grupe „Indians Tuluz“ koja je došla u Beograd da bodri fudbalski klub Tuluz, i ne spada u kategoriju turista i zaljubljenika u Srbiju i Beograd. Iako javnost i njegovi roditelji tvrde suprotno tj. da je došao bez ikakvih navijačkih obeležja, na slici se jasno vidi majica sa imenom pomenute navijačke grupe.[2] Pretpostavljam da je već bio svestan loše reputacije srpskih ekstremnih navijačkih grupa koje su na sve načine pokušavale da se sukobe sa gostujućim navijačima. Ali zahvaljujući dobroj policijskoj zaštiti, malobrojnosti i opreznosti gostujućih navijačkih grupa koje su dolazile u posetu našoj prestonici, do sada nije dolazilo do ozbiljnijih incidenata. Da li je moguće da ovoga puta policija nije upozorila grupu navijača Tuluza na opasnost kretanja gradom bez policijske pratnje? Možda je policija tih dana bila zauzeta pripremama za obezbeđenje gej parade, te je zbog nedostatka resursa, usput zaboravila na „neoprezne momke iz Tuluza“?

Hajde, probajmo da zamislimo obrnutu situaciju. Navijač Partizana strada pre utakmice u Francuskoj. Da li stvarno mislite da bi hiljade i hiljade francuskih građana izašlo na ulice grada i palili sveće ispred srpske ambasade u Parizu? Da li bi predsednik Francuske Sarkozi, sazvao vanrednu konferenciju za novinare i u obraćanju francuskoj naciji oštro osudio ubistvo srpskog državljanina, i da u istom trenutku, grad Pariz proglašava Dan žalosti? Da li bi ministar spoljnih poslova Francuske, Kušner, pozvao našeg ministra Jeremića i izjavio saučešće? Ne verujem ni da bi članak o tom nemilom događaju izašao u lokalnim novinama. Da li neko seća povorki francuskih građana na ulicama Pariza, Tuluza i Marseja u vreme kada su francuski piloti planski ubijali stotine žena i dece i raketirali vozove i škole...? Naravno da nije ni bilo francuskih građana koji su se saosećali sa stradanjima u Srbiji.

I slučaj navijača Partizana brutalno isprebijanog na ulicama Sevilje takođe je jedan od primera koji ukazuju na nepoštovanje ljudskog života stranog državljanina. Konkretno, u ovom slučaju nije se oglasilo ni komunalno preduzeće iz Sevilje, a da i ne pominjem gradonačelnika Sevilje, ili ne daj Bože premijera Španije.

Da li to znači, da mi, i dalje primenjujemo onu staru okupatorsku za jednog ubijenog Nemca, 100 Srba, pa nam stranci u slučaju tragične smrti vrede hiljadu puta više nego naši građani i sunarodnici? Zašto nismo krenuli u protestnu šetnju protiv nasilja za neku žrtvu među nama? Zašto nam je bilo potrebno stradanje stranog državljanina kao inicijalna kapisla za pokretanje masovnih protesta? Duboko saosećam bol porodice, ali me još više boli neosetljivost Srba za stradanje svojih sugrađana.

Komentari „zaduženih“ za Srbiju

Mnoge je iznenadila brzina i intenzitet reakcije jednog dela građanstva u Srbiji. B92 prenosi da mnogi građani, pored sveća, ostavljaju i poruke „Sram bilo Srbiju koja ubija svoje goste“, „Ovo je sramota“ itd. Povodom Dana žalosti, ispred Narodne skupštine, zastave su spuštene na pola koplja, a osvanuli su bilbordi sa imenom Brisa Tatona i otvorene knjige žalosti.[3] Ne ulazeći dublje u kolektivnu psihologiju građana u Srbiji, pokušaću da se usredsredim na reakcije drugosrbijanaca i stranih eksperata za srpsko pitanje na ovaj tragičan događaj.

Izgleda da pozitivni imidž Srbije, koji na Zapadu toliko dugo i mukotrpno izgrađujemo, ponovo ukaljasmo halabukom protiv Srbije zbog grupe maloumnih huligana koji su rešili da dobro isprebijaju stranog navijača? Ili, narodski rečeno, zašto sami sebi jamu kopamo? Kao što se može iz medija videti, ovaj medijski napumpan događaj izazvao je lavinu različitih reakcija, kako umerenih, prvosrbijanske javnosti, tako i histeričnih krika drugosrbijanske javnosti. Takođe, ni nama poznati europski dušebrižnici nisu ostali dužni. Bez iznenađenja, nije se dugo čekalo na reakciju europskih prvoboraca u liku Jelka Kacina i „srpske maćehe“ Doris Pak koji ponovo očitavaju bukvicu primitivnim i zaostalim Srbima.   

S druge strane, francuski mediji znatno blaže opisuju ovaj slučaj. Uglavnom se učesnici tuče pominju kao navijači Partizana, a nikako kao zle klerofašističke horde varvarskih Srba. Niko u francuskim medijima i ne pominje nekakvu političku pozadinu, niti fašistički vrednosni sistem koji tobože vlada u Srbiji, već smrt navijača stavljaju u kontekst običnih navijačkih ratova koji se sve češće završavaju smrtonosnim ishodom.[4]

Izdvojiću nekoliko „interesantnih“ zapažanja i reakcija drugosrbijanske javnosti. Uglavnom, po utvrđenom obrascu naši NVO prvoborci traže političku pozadinu, naručioce u vidu „nevidljive ruke“ mantijaša, trutova i duboko usađenog fašističkom sistemu vrednosti.

Počnimo od ministra Čiplića, koji zaključuje da Srbija ima problem sa tolerancijom i nasiljem. Prvo, kako je ministar od jednog krvavog huliganskog ispada generalizovao zaključak i odlučno tvrdi da Srbija, odnosno većina građana Srbije, ima problema sa tolerancijom. Na osnovu čega, ministar izabran od te iste većine tvrdi, da je njegova izborna baza šovinistički i fašistički nastrojena? Drugo, ne samo Srbija, većina država u Evropi ima problema sa agresivnim grupama koje su nasilne. Zašto je Srbija tako istaknuti izuzetak?

Naravno, ni ovoga puta naši europejci nisu mogli ni da zaobiđu ni bivšeg premijera, koji je izgleda, i za ovo kriv. Snežana Čongradin u svom tekstu kaže: „Bivši premijer i mračnjak Vojislav Koštunica, čiji je proizvod zapravo ovakvo društvo, zadovoljno posmatra svoju 'decu' dok po ulicama brane dostojanstvo Srbije“.[5] Izgleda da je “trut“ ovih dana neobično aktivan i još uvek vuče poteze. I onda pridikuju opoziciji kako je pasivna i ništa ne preduzima.

Produžiću ovu plejadu u najmanju ruku interesantnom tezom, po čuvenju poznatog, Ivana Čolovića, koji smatra da je ovo “pobeda revolucionarno-huliganske ideologije“.[6] Izgleda da se, po njemu, desio revolucionarni prevrat (za koji nismo obavešteni) i da se revolucionarno-huliganska avangarda, na čelu sa istaknutim vođama navijačkih grupa i potpomognuta fašističkim ideolozima iz SNS-a, DSS-a i SRS-a, konačno dokopala poluga državne vlasti. Neizbežno će uslediti teror revolucije u kojima će političke partije biti zamenjene navijačkim klanovima, parlament stadionom kao glavnim zakonodavnim telom, a imaćemo i “čuvare huliganske revolucije“ oličene u Savetu trutova. Neverovatno, koliko bogata mašta ili zla namera jednog boljševičko-malograđanskog uma, može konstruisati virtuelnu stvarnost samo na osnovu navijačke tuče. 

Da završimo sa izjavom predsednika Tadića koji naglašava da je “borba protiv nasilja, koja ima korene u nasilju 90-tih godina, najvažniji prioritet, jer nasilje vodi u fašizam“.[7] Nisam siguran da nasilje vodi samo u fašizam. Imajući u vidu političku istoriju, nasilje takođe vodi u komunizam i to u boljševičku varijantu, razne vrste teokratija itd. Da li danas u diskursu drugosrbijanaca postoji „jeftinija reč“ od fašizma? Nažalost, u ovoj našoj Srbiji previše je pitanja, a premalo pravih odgovora.

Umesto zaključka

Neko će reći da tražim dlaku u jajetu preispitujući odluku o Danu žalosti, i da se previše bavim formom, dok zanemarujem suštinu. Ali upravo ova forma, odluka o Danu žalosti, simbolizuje odnos ove vlasti prema sopstvenim građanima. U slučaju kada vlast primenjuje dvostruke standarde i time simbolički i formalno vređa i diskriminiše građane Srbije postavlja se pitanje da li je ova vlast, vlast iz naroda za narod, ili vlast (naručena) iz inostranstva za inostranstvo i tuđe interese.

Jedini zaključak, koji se sam po sebi nameće, jeste, da je Grad Beograd, odnosno gradonačelnik Dragan Đilas, pod pritiskom drugosrbijanskih dušebrižnika, medijske buke (delom opravdane), snažne emotivne reakcije dela građanstva, doneo ovu kontroverznu odluku zaradi prikupljanja političkih poena. Svestan virtualne medijske žalopojke, Đilas je odlučio da uprkos prilično jasnom slovu zakona, iskoristi situaciju u populističke svrhe i donese odluku da se u slučaju pojedinačne tragedije anonimnog lica (koje više nije anonimno) proglasi Dan žalosti.

Autor je magistrirao međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i Public administration & governance na Univerzitetu u Tventeu; živi i radi u Holandiji