Vuk dlaku menja ali Britance nikada

Valjda najbizarnija pojava srpske političke scene (ne samo) poslednjih decenija zove se Vuk Drašković. Najpre pravoverni komunista, dopisnik agencije Tanjug iz Afrike, pisac antiravnogorskih feljtona u dnevnim novinama, lični asistent „svečanog potpisnika“ antisrpskog ustava iz 1974. (i potonjeg predsednika Predsedništva SFRJ) Mike Špiljka, potom autor romana Nož (realistične sage o hrvatskom genocidu nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu), naglo probuđeni pristalica Draže Mihailovića, lider nacionalističke stranke što na krajiško bojište šalje sopstvene jedinice, predvodnik antimiloševićevskih devetomartovskih demonstracija, usput vladin službenik u nekoliko navrata (uključujući i doba vladavine tog istog Miloševića) i naposletku, jedan od najgorljivijih saputnika sorosevskih pitomaca u njihovom pohodu na preumljenje Srbije radi „bezalternativnog“ utapanja u Evropsku uniju i NATO kroz čudovišnu grupaciju Preokret. Biografija koja predstavlja popriličan izazov za uobičajeno poimanje promena u životu ljudskom. Nije naodmet spomenuti, dobijao je Vuk i više stotina hiljada glasova na pojedinim izborima, ali su i nedužni ljudi gubili živote na njegovim demonstracijama.

Najnovije u dugom nizu preoblačenja Draškovića pokazuje nam kako izgleda deo lažne desnice na poslu rastakanja Srbije. U zemlji u kojoj su se pojmovi levice i desnice odavno izgubili u gustom smogu svekolike neodgovornosti i kompradorstva, više ne izgleda neobično ni kada se Čedomir Jovanović i Vuk Drašković pojave na istom zadatku. Otupelost na takve pojave zacelo je usputna šteta dekadencije srpskog društva u poslednjim decenijama.

A šta nam to čovek, koji je početkom devedesetih godina prošlog veka pretio da će biti odsečena svaka ruka koja podigne zeleni barjak u Raškoj oblasti, danas poručuje? „Ko god je protiv EU, ko god je protiv američke demokratije, ko god je protiv Srbije na Zapadu nema pravo da u usta uzme generala Mihailovića kao neki svoj simbol jer je general Mihailović ubijen jedino zbog toga što je bio za Srbiju na Zapadu.“[1]

Nezahvalan je posao osvetljavanja „dubokih misli“ lidera stranke koju zlonamernici nazivaju NATO-četnicima. Draža Mihailović je herojski ratovao za slobodu na istoj strani s našim vrlim zapadnim saveznicima iz oba svetska rata, Britancima i Amerikancima. A danas, eto, neke „snage mraka i haosa“ u Srbiji žele da okrenu leđa tom istom Zapadu (sic! nije li i naslednica Trećeg rajha deo pomenutog društvanceta?). I kao što je posle poraza Draže ondašnja Srbija utonula u mrak titoizma, tako bi je nakon eventualnog trijumfa „retrogradnih snaga“ danas sustiglo neko ekvivalentno zlo. Kraće rečeno, aktuelna inkarnacija Draškovića poručuje nam da savremena srpska desnica po definiciji mora biti probritanska i proamerička.

Međutim, ove pseudoistorijske paralele sudaraju se sa dobro poznatim faktima. Posle često citiranog Čerčilovog aforizma „ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“, istorija nas podseća na dogovor u Teheranu 1943, gde Ameri i Briti pragmatično pristaju da Draža bude pušten niz vodu. Podsećamo se i kako je kralj Petar bio izmanipulisan i naposletku prinuđen da putem radija pozove pripadnike JVuO da se priključe Brozovoj revolucionarnoj gerili kao jedinoj regularnoj vojsci. Samo Beograd su „zapadni saveznici“ tokom drugog rata bombardovali jedanaest puta, prvi put na Vaskrs 1944, kada je poginulo 1.160 ljudi. Koncem rata Britanci su zarobljene ravnogorce rutinski vraćali Titu na sasvim izvesno masovno pogubljenje. Nije zgoreg spomenuti ni poznati dijalog između Čerčila i Maklejna posle Drugog svetskog rata: „Broz će uvesti komunizam u Jugoslaviju“, kaže Maklejn. „Šta se to Vas tiče, nećete Vi tamo živeti“, odgovara Čerčil.

Jedan stražar koji je dežurao pred ćelijom u kojoj je do pogubljenja držan general Mihailović, tek u martu 2000. odlučio se da ostavi zabelešku o Dražinim rečima. Naime, stražar beše prekršio naređenje da sa generalom ne sme da se razgovara. Možda su poslednje reči verodostojno zabeležene pred smrt bile: „Mladi čoveče, izvinite što Vas tako oslovljavam, jer Vam ne znam ni ime ni čin, zapamtite da su Englezi najgori narod na svetu. Šta mislite da oni nisu znali i odobravali ono što sam ja radio, pa su me posle, jednostavno, odbacili i ostavili na cedilu... Gori su i od Nemaca. Sa Nemcima bar znate na čemu ste, a sa Englezima nikada. Englezi su spremni svakog da iskoriste i prodaju, kada ocene da je to u njihovom interesu. Zapamtite, Englezi su najgori narod na svetu. U to ćete imati prilike da se uverite.“ Njegov stražar je zabeležio da se u to zaista uverio koncem marta 1999, kada su britanske bombe ponovo počele da padaju po Beogradu.[2]

Draškovićeva retuširana istorija kao da je iskočila iz požutelih titoističkih čitanki, tako što je umesto Brozovog svuda upisano Dražino ime. Jedan od lidera preokretaša se tako oslanja na mitologiju koja, slutim, može naići na pozitivan odjek u glavama nezanemarljivog broja Srba. Jer, ovde najpre nailazimo na grubu zloupotrebu Dražinog lika. Već sâmo opredeljenje generala Mihailovića, egzistencijalno laviranje između dvaju glavnih totalitarnih pokreta dvadesetog veka – nacizma i komunizma – stavlja ga u položaj najsličniji onom u kome se nekada davno nalazio knez Lazar. Dražina bitka se bez pomoći zapadnih saveznika naprosto nije mogla dobiti, te ga i zbog toga možemo posmatrati u svetlu kosovskog opredeljenja. I upravo ta arhetipska ukorenjenost, a ne poistovećivanje prosečnog Srbina sa bulajićevskim prikazom ravnogoraca, predstavlja osnovu Čičine široke popularnosti. Ona je pojačana ne samo ličnim usudom Draže (koji u Modriči preko radija sluša kako ga kćer na kongresu Omladine Srbije naziva izdajnikom, tokom rata saznaje da mu je jedan sin na strani protivnika, a pogibiju drugog sina gleda na Zelengori), već i post festum narodnim iskustvom života u duboko antisrpskom poretku titoizma. Draškovićeva retorika kao osnovu za građenje svojih fantazmagorija koristi još jedan mit, ciljano podgrejavan u doba titoizma – onaj o istorijskom savezništvu Srbije i Gordog Albiona.

Kembridžski istoričar Majk Stenton zaključio je da je srbofobija u Ujedinjenom kraljevstvu samo nakratko prestala, neposredno nakon puča u Beogradu 27. marta 1941. Posle toga vrlo brzo se vratila na staze kojima je napredovala od vremena Dizraelija 1876.[3] Britanci nikada nisu bili iskreni saveznici Srbije[4], a Dražu Mihailovića i njegove snage bezočno su odbacili i prepustili zlehudoj sudbini. Avaj, nemalo je i danas onih Srba što će u trenu uskliknuti kako je Draža svojom „izdajom“ to i zaslužio. Isti je to okidač iracionalnog kao onaj što je u mraku Drugog svetskog rata brata okrenuo protiv brata. Nije li baš to tema svih tema?

Posle poluvekovnog zla koje nam je naneo titoistički brainwashing, biće potrebne godine, a možda i decenije koje nam izmiču, kako bi se ustalila verodostojna istorijska slika o Srbima i njihovim saveznicima.[5] Pod uslovom da nove generacije istoričara uopšte budu zainteresovane za otkopavanje istine, umesto pukog isisavanja sorosevskih fondova. A neko je već rekao, budućnošću naroda lakše je manipulisati, ako on ne poznaje svoju istinitu prošlost i ne razume sadašnjost.

Posmatramo li Vuka Draškovića kao potrošenog i kompromitovanog političara, čoveka kome nijedan Srbin više nije spreman da udeli svoj glas[6], on neće biti vredan pomena; ipak, ako učinimo napor i sagledamo ga isključivo kao paradigmu dugog destruktivnog delovanja i upornog opstajanja na srpskoj političkoj sceni, shvatićemo da promišljamo o bitnom fenomenu ovoga društva. Zasenjivanje prostote, priče za laku noć Srbiji, njegove bajke za odrasle neprestano se beleže kao jedan legitimni politički govor, umesto da budu izvrgnute ruglu. Dokaz je to manjkavosti jedne kulture. Međutim, sa stanovišta vladajuće klase političkih parazita – prebogatog lutkarskog pozorišta u kome jedni glume vlast (dok se ona većinski oblikuje u ambasadama) a drugi opoziciju (koja ponavlja priču dragu ambasadorskom uhu), tolerisanje Draškovića i drugih iz istog miljea ima dublji smisao. Naime, odbijanje da se delegitimišu politički ekstremisti podiže prag tolerancije na slične pojave. Otuda nije tako teško ni da se primeri ljudskog pada u glib, poput Tominog simboličkog kumoubistva ili njegovog grotesknog zakasnelog evrofanatizma, oslikavaju jarkim bojama. Nije li i to sindrom kuvane žabe: narod koji je kroz svoju poeziju iznedrio lik Vuka Brankovića kao paradigmu izdaje, posle decenija „prepariranja“ više nije u stanju da prepozna, žigoše i odbaci slične pojave.[7] Drugim rečima, Drašković je za vladajuću klasu kojoj organski pripada, ono isto što ova predstavlja neokolonijalnim gospodarima Srbije – tek korisni idiot[8].

Ako bi neki političar u uređenoj državi nastupio protiv legitimnih nacionalnih interesa, bio bi to okidač za sunovrat njegove političke karijere. Primeri Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića najočitije pokazuju da u Srbiji to nije slučaj. Ovim se potcrtava još jedan crnohumorni paradoks – obojica naime ubeđuju javnost kako izgaraju ne bi li priključili Srbiju probranom društvu uređenih država.

Autor je saradnik Srpskog kulturnog kluba