Politički život | |||
Vučićeva četrnaesta najava povlačenja sa čela stranke - ali zanimljivo da ni protivkandidati to od njega ne traže |
ponedeljak, 31. januar 2022. | |
Agencijski izveštaj od 29. januara 2022. godine: „Srpska napredna stranka (SNS) i Socijalistička partija Srbije (SPS) će izaći na predstojeće izbore sa posebnim listama, ali će nastaviti saradnju, odlučeno je na sastanku rukovodstva dve partije. Predsednik SPS Ivica Dačić izjavio je da će SPS, zajedno sa SNS, imati zajedničkog kandidata na predsedničkim izborima i da se nada da će to ponovo biti AV. Predsednik SNS (i svih građana Srbije, prim.C.M) je rekao da će izlazak na izbore sa posebnim listama dovesti do maksimalizacije rezultata stranaka vladajuće koalicije. „Mi već 10 godina uspešno sarađujemo, razgovarali smo i o budućoj saradnji i posle izbora, ako nam građani daju poverenje, da nastavimo da radimo zajedno i na nivou Vlade i na nivou Beograda“, kazao je predsednik SNS posle sastanka u sedištu SNS, najavljujući da će dve stranke raditi na pripremi strateškog dokumenta koji će definisatii ciljeve saradnje SNS i SPS. Predsednik SNS (valjda, i svih građana Srbije?) kazao je i da će u vezi sa kandidaturom za novi predsednički mandat najpre razgovarati sa stranačkim kolegama u SNS, a da će potom održati još jedan sastanak „sa partnerima iz SNS“ pre donošenja konačne odluke i dodao da je prihvatio (u čije ime, s kojim ovlašćenjem i za čije babe zdravlje? – prim. C.M) da se redosled predsedničkih kandidata odredi žrebom, iako bi, kako je ocenio, prednost trebalo da ima onaj ko je najorganizovaniji.“ I sve to, uprkos članu 115 („nespojivost funkcija“) Ustava Srbije, u kome piše: „Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.“ A, prema članu 111 Ustava, „predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“. One koji se i dalje prave slepi, podsećam, da član 6. i član 97. tačka 17. Ustava propisuju da „niko ne može vršiti državnu ili javnu funkciju koja je u sukobu sa njegovim drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima“. Pa, da napravimo presek: predsednik Republike ne samo da se, valjda u inat članu 115 Ustava, nije, do minulog referenduma o ustavnim promenama „u cilju nezavisnijeg pravosuđa“, povukao sa mesta predsednika partije, nego je, te referendumske večeri, sebi samoinicijativno pridodao još i funkciju predsednika Republičke izborne komisije! Pošto nada umire poslednja - a u međuvremenu je po trinaesti, a dok ovo pišem, evo, i po 14. put, no tek za kraj aprila, najavio povlačenje sa čela naprednjaka, pošto još jednom, na trećeaprilskim-lili-lili izborima, zloupotrebi svoju državnu funkciju u partijske svrhe! – nama, verujućima, ostaje još samo jedna nada: da će Vrhovnik, makar na kraju svog petogodišnjeg predsedničkog mandata, a pre raspisivanja izbora, da spasi obraz sebi (a sebe mogućeg sudskog postupka zbog kršenja Ustava, ali i najmanje dva zakona, onog o predsedniku Republike i onog o sprečavanju korupcije), pa relativno „čist“ uđe, eventualno, u novu predsedničku trku. Ako se još jednom kani trkati za predsednika Republike. Njemu ostaje to, a opoziciji, pravoj, krivoj i nakrivoj, da, kad već ne može da se složi „sučim će mu na crtu“, svoju kampanju preusmeri na zahtev za konačnim (is)poštovanjem Ustava, kao „crvenom linijom“, bez koje nema izlaska na izbore 3. aprila. Jer, tu je opoziciji jedina, kakva-takva, šansa za predsedničke i parlamentarne izbore, pošto se već, sa zahtevima za razdvajanje termina izbora na različitim nivoima ili izmene proprocionalnog u većinski izborni sistem, ihaha, odocnilo. Inače, sve ovo do sada, liči na nekakvu zaveru ćutanja u kojoj saučestvuje i najveći deo, i prave i krive i nakrive, opozicije, ali i takozvana, stručna i laička, kritička javnost. I u kojoj se „stručnjaci“ pozivaju na nekakva tumačenja ili spiralu tišine koji već deceniju dolazi od „sestara karmelićanki“ iz U-se-sea; ili samouvereno tvrde da „to nije baš tako“ kako ja to, kao pravni/pravnički analfabeta, čitam član 115 Ustava. Jer, kao, Bože moj, „stvarnost je tu drugačija“, „politički racionalizam drukčije implicira“, „predsednik Republike/SNS ima apsolutnu podršku građana“ i slične relativizacije. I sve me podseća na onaj silogizam iz „Pavlove poslanice Rimljanima“ koji polazi od aksioma da je istina Božja nesporna, zbog čega je, ukoliko je u funkciji širenja te istine, dozvoljena čak i laž: „Ali, ako istina Božja po mojoj laži postane jasnija, na slavu njegovu, zašto još i kao grešnik da budem osuđen? Zašto, dakle, da ne činimo zla da dođe dobro...?“
Što se, naravno, u našoj praksi zasniva na teorijskom predlošku biblijske propagande po kojoj postoje dva osnovna ljudska osećanja – ljubav (prema Bogu, a kod nas, vladaru) i strah (od Božje, a u našem slučaju, vladareve kazne)... Prema važećem, više nego očito, protivustavnom članu 50 Zakona o sprečavanju korupcije i tzv. oficijelnom „autentičnom“ tumačenju tog stava, javni funkcioner može da vrši funkciju u političkoj stranci, odnosno političkom subjektu i da učestvuje u njihovim aktivnostima, ali samo - ako to ne ugrožava vršenje javne funkcije! Sledi ono što javnom funkcioneru nije dozvoljeno, što on ne može i ne sme da radi: Ne može, recimo, da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, pod čime se posebno podrazumeva korišćenje javnih resursa u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanja birača da za njih glasaju na izborima, korišćenje javnih resursa za druge vidove političkih aktivnosti, kao što su rad sa biračima i članstvom, organizovanje i održavanje skupova i promocija itd! Po istom zakonu, javni funkcioner je dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke, odnosno političkog subjekta. Javni funkcioner ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera za promociju političke stranke, ne sme da javno predstavlja učesnike u izborima i njihove iz borne programe; ne sme da poziva birače da za njega i njegove glasaju na izborima! Da je, ipak, reč o permanentnom zamazivanju očiju građana, dokaz je upravo najavljena izmena člana 50. ovog zakona u kome se, u stavu 4, propisuje da je javni funkcioner dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav svoje političke stranke, odnosno političkog subjekta, ali je stavom 6. precizirano na koje se javne funkcionere ne odnosi propisana dužnost nedvosmislenog predočavanja sagovornicima i javnosti svojstva u kojem istupa, a to su „funkcioneri koje su neposredno izabrali građani“!?
Inače, prema članu 40, javni ili državni funkcioner je dužan da javni interes ne podredi privatnom; ne sme da bude zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciu zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice. Njemu je, takođe, zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom, informacije do kojih dođe na javnoj funkciji! Takođe, javni funkcioner (znači, i predsednik Republike), čija javna funkcija zahteva rad sa punim radnim vremenom ili stalni rad, prema članu 46, ne može da obavlja drugi posao ili delatnost. Sledeći član kaže da javni funkcioner ne sme (čak ni) da savetuje pravna i fizička lica (u našem primeru, svoju stranku i stranačke saradnike) o pitanjima u vezi sa javnom funkcijom na kojoj se nalazi, osim ako je na to obavezan. A junak naše priče, naš Vrhovnik, po Statutu SNS-a, čak je i član Izbornog štaba te stranke. O kakvom onda „odražavanju državnog jedinstva“ od strane partijskog predsednika Republike može da se govori? Zbog čega se onda opozicija – prava, konstruktivna i satelitska – bavi nekakvim „merenjima rejtinga“ potencijalnih Vrhovnikovih protivkandidata, pa čak i onih kojima ne pada na pamet da se kandiduju, umesto da se usredsredi na ono čemu je sam Vrhovnik, delimično, ali već 14 puta, odškrinuo vrata: da, kao poslednji „uslov svih uslova“ za izlazak na izbore, ispostavi zahtev za deakumulacijom partijske funkcije šefa države? Ili, ako je Brutu i dalje, kao opomena, pred očima ona slika suznog eks-Cezara i njegovog „dete poraslo, osamostalilo se“ – zbog čega onda Vrhovnik, ako mu je već toliko stalo do partije, ne ostane tu gde jeste, u stranci, ali da se ne kandiduje za predsednika Republike, pa da onda, sasvim u skladu sa Ustavom, pokuša da postane predsednik Vlade ili ono što je mnogo voleo, a nikada nije ostario tu želju – gradonačelnik Beograda? Pa, šta je, po Zakonu o sprečavanju korupcije, nego brutalni sukob interesa (sad se obukao i u Deda Mraza) deljenje 100 miliona evra budžetskih (ili iz kredita), naših para, deci i omladini dva meseca uoči izbora, uz obećanje da ih drugi milion opanaka (još po 100 evra) čeka, „ako budu pametni“, pa u travnju izađu (poželjno sa roditeljima, bakama i dekama) na izbore i zaokruže „pravu stvar“, tj. „Za našu decu“? Već sledeće nedelje će pred poslanicima oktroisanog parlamenta, pre njegovog raspuštanja najavljenog za polovinu februara, biti izmene i dopune zakona o izbornu narodnih poslanika; o izboru predsednika Republike; o lokalnim izborima; o finansiranju političkih organizacija; o sprečavanju korupcije. Sve se to radi – to čak priznaje i oktroisana Vlada u obrazloženju zakonskih predloga – ne na polzu građanima, već, pre svega zbog „preporuka i naloga Kancelarije za demokratske istitucije i ljudska prava Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (ODIHR), kao i predloga mera za unapređenje sprovođenja izbornog procesa usvojenih tokom procesa međustranačkog dijaloga uz posredavanje Evropskog parlamenta, kao i obezbeđivanja višeg stepen demokratičnosti i transparentnosti izbornog procesa, i njegovog adekvatnog vrednovanja važnog u postupku pristupanja EU“. A kad je već tako, zašto predsednik Republike ne pokupi sav predizborni evropski kajmak, time što će se sa mesta predsednika partije povući pre raspisivanja predsedničkih izbora, ako se kani opet kandidovati za predsednika svih građana Srbije? Umesto toga, svedočimo, već je otpočeo, odnekle naručeni, naprednjački moleban za Vrhovnika: Ostani ovde, u SNS-u, sunce tuđeg neba neće te grijati k'o što ovo grije, grki su tamo zalogaji hljeba... U cilju pritiska na njega da nastavi da krši Ustav, čak je onaj organizacioni sekretar Skoja, pardon Esenesa, Glišić se vika, preventivno pripretio da će se i on „povući sa funkcije u stranci, ukoliko se, nakon aprilskih izbora, povuče i Vučić“. Jer, za tog Vrhovnikovog (kuma), veli on, „ne postoji drugi autoritet osim njega, niti neko ko može da mi da motiv da radim onoliko koliko radim poslednjih godina u stranci“!?
Pitanje za milion dolara je zašto, 14 puta ponovljeno, objektivno Vrhovnikovo priznanje da (je svestan da), od trenutka izbora za predsednika Republike, krši Ustav (član 115) – opozicija ne potegne kao uslov svih uslova za izlazak na predstojeće izbore? Čak i da poverujemo u nesuvislo objašnjenje iz samostana „sestara karmelićanki“ (Ustavni sud – zavetnice ćutanja i nezameranja Vrhovniku) da je politička stranka samo „udruženje građana“ iako je i slepcu jasno da se Es-en-es finansira iz državnog budžeta; čak i da se, nekim čudom Božjim, politička paravojska od 750.000 članova može nazvati običnim „udruženjem građana“, i tu imamo problem. Jer, član 49 Zakona o sprečavanju korupcije kaže da javni funkcioner (predsednik Republike) „ne sme da bude član organa udruženja, niti njegov zastupnik, ako između javne funkcije i članstva u organu druženja ili zastupanja udruženja postoji odnos zavisnosti ili drugi odnos koji ugrožava ili bi mogao da ugrozi njegovu nepristrasnost ili ugled javne funkcije“. Mogu da razumem Borisa Prvog Lepog jer je - za razliku od Njegove eks-Ekselencije u periodu od 2012. do 2017 - i sam, tokom svog drugog predsedničkog mandata, nakon što je 2006. usvojen aktuelni tekst Ustava Srbije, nosio dve uniforme – vrhovnog i partijskog komandanta. Ali, ne razumem zašto ostatak opozicije i njeni predsednički kandidati javno ne pozovu Vrhovnika da se „dozove Ustavu“, a oni sami ne daju reč da će, ako neko od njih bude izabran, istoga trenutka podneti ostavku na stranačke funkcije, ako ih imaju! Jer, u Zakonu o predsedniku Republike – a i tu je sve, crno na belo, filigranski precizno – u članu 1, piše da „predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“, a u članu 9 („nespojivost funkcija i sukob interesa“) da: predsednik Republike „ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“ i da je „dužan da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija“! Ako se Vrhovnikovi protivkandidati ne izjasne o ovome – ostaje senka sumnje da bi se i oni slično ponašali kad bi se, nekim slučajem, dokopali Vrhovnikovog trona. |