Vučićev put u Kanosu

Osim predavanja u „Vudro Vilsonu“, Vučić se, po sopstvenim rečima, u Stejt departmentu susreo i sa „`desk ofiserom`, gospodinom Pitersom, sa zvaničnicima zaduženim za jugoistočnu Evropu, kao i sa još nekim predstavnicima administracije“[3]. Vučiću su, kako je rekao, „zvaničnici u Stejt departmentu saopštili da neće tražiti od Srbije priznanje nezavisnosti Kosova, ali da ne žele nikakve probleme u regionu. Mi smo rekli da su svi siti problema u regionu i da niko ne želi ni sukobe ni ratove, već da sve naše sporove rešavamo demokratskim putem", objasnio je Vučić[4].

Ova Vučićeva poseta Vašingtonu doista je izgledala kao „pokajnički put u Kanosu“ (Canossagang). Kao što je kralj Henrik IV (1050-1106) shvatio da neće moći da vlada sve dok ne skine papinu ekskomunikaciju, tako je i Vučić shvatio da, u današnjim okolnostima, neće moći da dođe na vlast u Srbiji sve dok ne skine političku ekskomunikaciju koju je na njega bacila vašingtonska administracija. I kao što je Henrik IV, izlazeći pred papu, u Kanosi, obukao kostret, kako bi simbolički objavio svoje pokajanje, tako je i Vučić, u Vašingtonu, ogrnuo kostret evroreformske retorike i time na simbolički način objavio pokajanje pred današnjim svetskim primasom.

Istina, Vučića nije primio „papa“ – što bi u Stejt departmentu predstavljala Hilari Klinton, već „dežurni fratar“ (jer, „desk ofiser“ nije ništa drugo do dežurni službenik). Ali, pošteno uzev, ni Vučić nije nemački kralj, već drugi političar jedne opozicione stranke, iz jedne male zemlje kakva je Srbija. „Prema svecu i tropar“, što kaže naš narod.

Vučić je ovim putem u Vašington simbolički došao na političku poziciju koju bismo mogli nazvati „real-nacionalizam“. Ta pozicija odbacuje antiglobalističku retoriku, kao i evroskepticizam, i prihvata hegemoniju SAD i EU u srpskoj politici kao svršenu činjenicu. Unutar tih „realnih“ okvira, međutim, pokušava se nekako očuvati nacionalni identitet i nacionalni interesi, koliko god je to moguće. U situaciji kada je Srbija pod „mekom okupacijom“ – političkom, ekonomskom i kulturnom (premda ne i vojnom) – ti okviri borbe za nacionalne interese jako su uski. Ipak, ta pozicija „meke kolaboracije“ ili „iznuđene kooperativnosti“, da je tako nazovemo, razlikuje se od drugosrbijanskog atlantizma po tri stvari: po odbijanju da se prizna secesija Kosova, po rezervisanosti prema ulasku u NATO i po isključivanju nasilnih, pseudorevolucionarnih metoda „modernizacije“ i „evropeizacije“ Srbije.

Moglo bi se, naravno, reći da je Srbiji svejedno da li njome vladaju „meki“ ili „tvrdi“ okupatori. Okupacija je ipak samo okupacija. No, sa stanovišta realnog života, te razlike mogu da budu značajne. Ni prilikom poslednje, vojne okupacije, tokom Drugog svetskog rata, nije bilo svejedno da li će Srbijom upravljati Ante Pavelić ili Milan Nedić. Kvislinzi su bili obojica. Ali, ovaj prvi bio je ipak nemerljivo veće zlo u odnosu na drugog. Isto tako, ne može nam biti svejedno da li će, recimo, ministar vojske biti Čedomir Jovanović ili Božidar Delić, ministar pravde Sonja Biserko ili Oliver Antić, ministar prosvete Nenad Prokić ili Radoš Ljušić... Sa stanovišta antiglobalističkog puritanizma razlike nema. Ali, sa stanovišta realnog života razlika je ogromna. Očuvanje poslednjih elemenata nacionalnog dostojanstva i osnovnih nacionalnih interesa možda će zavisiti upravo od sposobnosti da se prepozna i uvaži ta razlika.

Istine radi, treba reći i to da se na poziciji „real-nacionalizma“ svojevremeno nalazio i Vojislav Koštunica. To je bilo od 5. oktobra 2000, kada je došao na vlast, pa sve do 17. februara 2008, kada je proglašena secesija Kosova, a on ušao u otvoren sukob sa SAD i EU. Na toj poziciji su se, nakon obrazovanja koalicione vlade, obreli i Boris Tadić i Ivica Dačić. U pitanju je specifični ideološki amalgam jakog evroentuzijazma i umerenog patriotizma. Sada im se na tom položaju priključio i Aleksandar Vučić.

To će značiti popriličnu gužvu u tom delu političkog spektra i izraženo dominantan „pruralizam istog“ u središtu naše politike. Ali, to je ipak stanje koje se neće moći duže održati. Ne mogu tri stranke duže vreme biračima slati istu političku poruku. Jer, svako ko bi danas pokušao da napravi razliku između globalne političke priče Tadića, Dačića i Vučića, imao bi grdne muke da tu razliku utvrdi. Tako će i birači sutra biti zbunjeni kada na izborima budu morali da odluče kome će da daju svoj glas.

Zato će konkurencija ove tri stranke, kako kod glasača, tako i kod moćnih pokrovitelja, svakako morati da dovede do neke vrste političkog razlučivanja. Pitanje je samo u kom pravcu će koji lider da povede svoju stranku. Tadić je do sada mogao da uživa u poziciji „umiljatog jagnjeta“ koje je izvlačilo dobitke i iz evroreformske i iz patriotske priče. Simbol prve je bio Božidar Đelić, a simbol druge Vuk Jeremić. Ali, sada je Tadić dobio ozbiljnu konkurenciju. Vučić je, idući u evroreformskom pravcu, stigao na njegovu poziciju. Mnogim biračima sada neće biti jasno u čemu se, osim u personalnom, ovi političari razlikuju. To može zbuniti Tadićeve glasače. Tadić bi mogao da se i sam pomeri, recimo, ka kraju evroatlantskog spektra. Ali, tamo se već nalaze „šampioni evroatlantizma“ – LDP i Druga Srbija. Tadićevo dalje pomeranje ka atlantizmu svakako bi oduševilo birokrate iz Vašingtona i Brisela, ali ne i birače iz Kuršumlije ili Pećinaca. Zato Tadić mora da ostane tu gde jeste i da pokuša da ubedi svoje birače da su njegovi evroentuzijazam i patriotizam lično iskreniji i, istovremeno, politički uspešniji nego Vučićevi.

Sa druge strane, Vučić je do pucanja ispunio kapacitet svojih glasača da prihvate evroatlantsku priču. Ipak su ti birači izašli iz radikalskog šinjela. Zbog toga će mnoge među njima zbuniti ili pasivizovati toliki ideološki preokret. Kako bi amortizovao negativne efekte svog putovanja u Vašington, Vučić će morati da pojača nacionalni i socijalni deo nastupa. On je to odmah i učinio, po povratku u Beograd. Ipak, Vučić će sada znatno teže parirati radikalskim napadima na SNS. Takođe će i teže, sa toliko atlantizma u venama, moći da nađe zajednički jezik sa Vojislavom Koštunicom. Neće biti lako ni njegovim biračima, ni njegovim potencijalnim saveznicima, da razumeju i prihvate „atlantizovanog“ Vučića.

Zato se i može postaviti pitanje koliko je, uopšte, Vučićeva Kanosa imala smisla. Ako je hteo da se pomiri sa Vašingtonom, on je to mogao da uradi i na manje spektakularan način. Izgleda da je on to pomirenje, kako se može čuti od poznavalaca prilika u ovdašnjoj ambasadi SAD, ipak već obavio. Zato se čini da čitava ova predstava sa putem u Vašington i nije bila namenjena vašingtonskoj administraciji – baš kao ni Vučićevim biračima. Ona je bila namenjena beogradskoj političkoj klasi i njenim medijima. Taj put je bio znak konačnog kraja političkog aparthejda, kojem su Vučić i Nikolić bili izloženi u srpskoj, sada gotovo sasvim evroreformski glajhšaltovanoj, javnosti. Sada je s tim aparhejdom svršeno. Ali, ne zato što je u Srbiji ukinut sistem političkog i medijskog aparthejda. Ostalo je još premnogo „crnaca“ iz DSS ili SRS. Ne, već zato što je i sam Vučić, svojom vašingtonskom Kanosom, konačno postao „belac“, što je i on preuzeo mantru o nadmoćnim vrednostima Brisela i neupitnoj moći Vašingtona.

Cena ovog političkog „pilinga“ tek treba da bude utvrđena. Ako sutra Vučić dođe na vlast i zaustavi krunjenje nacionalne države, privrede i kulture, onda će mu njegova Kanosa biti oproštena. Ali, ako se on na vlasti pokaže samo kao još jedan egoistički tehnokrata, kome je do nacionalnog ili socijalnog interesa stalo kao do lanjskog snega, onda je njegov put u Vašington samo dodatni teg na tasu nečega što se, malo slobodnije rečeno, može nazvati političkom izdajom.

Politika jeste umetnost mogućeg i političari moraju da budu realni. Ali, gurati svoju zemlju u čeljusti Moloha u trenutku kada je njegova moć već ozbiljno načeta, jednako je „realistično“ kao i otići u Nedićevu „Državnu stražu“ septembra 1944. SAD jesu sila, ali ne više kao 1999. Ekonomska kriza samog srca Imperije, kao i njeno vojno zaglavljivanje u Iraku i Avganistanu, stvorili su jednu novu realnost. U toj realnosti svakako se treba i dalje čuvati Molohovog besa. Ali mu ne treba više tako bezuslovno i ponizno služiti kao što se to moralo do sada.

SAD su poslednju deceniju i po vodile neprijateljsku politiku prema Srbiji. Držale su nas godinama pod sankcijama, bombardovale nas, i, konačno, otrgnule od nas veliki komad teritorije. SAD su danas u Srbiji formirale moćnu političku, ekonomsku i medijsku strukturu, preko koje nastoje da u zavisnosti i laži drže čitavu naciju. Govoreći otvoreno, SAD se već duže vreme odnose prema Srbiji kao politički neprijatelj. A imati kontakta sa neprijateljem više nego što se zaista mora, nije previše građanski pristojno, a da ne pričamo o tome da nije ni patriotski.

Zato je Vučićev odlazak u Vašington, iako politički možda i razumljiv, moralno i istorijski verovatno dosta problematičan. Maks Veber je svojevremeno upozoravao da se političko polje, u kome bespoštedno vitlaju strasti i interesi, ne može meriti samo moralnim lenjirom visokih načela, već da se delatnici u politici moraju ocenjivati prvenstveno preko njihovih konkretnih postignuća. Ali, takođe je upozoravao i na to da je političko polje toliko naseljeno različitim „demonima“ egoizma i parcijalnih koristi, da političari po pravilu izgube svoju dušu, a da ne postignu ništa od onog što su naumili, niti uspeju da nešto korisno urade za svoju zajednicu.

Ritualnim odlaskom u Vašington i još obrednijim susretom sa „desk ofiserom“, Vučić je, na neki način, izgubio svoju „dušu“. On se, naravno,nada da će nešto dobiti za sebe i svoju stranku – a u konačnom skoru i za svoju zemlju. Njemu ostaje da se bori da ipak svoje planove ostvari. A nama ostaje da se molimo da stari nemački sociolog nije bio u pravu i da demoni egoizma i parcijalnosti i ovoga puta neće u krajnjem ishodu trijumfovati.