Vučićev "krizni menadžment" - ili kako propadaju naši spontani protesti

Desničari huligani oteli protest građanima. Ovo je naslov koji je obeležavao naslovne strane gotovo svih pisanih i najave elektronskih medija.

Da li se radi o rutinskom preuzimanju dnevno-političke mantre ili o pitanju nespremnosti i odsustvu hrabrosti da se stvarima da pravo značenje?

Na sličan način se uvrežilo mišljenje kako su stranke iz Saveza za Srbiju preuzele i ugasile protest Jedan od pet miliona, koji je trajao više od godinu dana. Sada je situacija mnogo očitija i drastičnija, kako bi se reklo, transparentnija.

Ovaj spontani i izvorni protest građana, neposredno je isprovociran izjavom Aleksandra Vučića o mogućnosti ponovnog uvođenja policijskog časa u Beogradu. Ali, on je bio iznad svega i izraz gneva i nezadovoljstva načinom na koji je naprednjački režim do sada upravljao borbom protiv pandemije. Aleksandar Vučić je u nekoliko dana uspeo da razbije ove spontane proteste koristeći sav raspoloživi policijski i para-policijski aparat koji je pod njegovom direktnom kontrolom i komandom.

Pojava navijačkih grupa i batinaša koji su očigledno njegova privatna pretorijanska garda poslužila je kao udarna pesnica za razbijanje i dezavuisanje autentičnog i spontanog protesta koji je nastao kao reakcija na jedno od njegovih svakodnevnih gostovanja na režimskim medijima kao apsolutnog gospodara Srbije. Tom prilikom, Aleksandar Vučić je pokazao njegov već toliko puta viđen repertoar bahatosti, cinizma, licemerstva i prezira prema građanima Srbije, neodgovornost i potpuni gubitak osećaja za stvarnost. Pri tome, on se usudio da za rast novog talasa epidemije okrivi neodgovorne gađane koji se nisu pridržavali preporučenih pravila kriznog štaba. Zato je zapretio da će ponovo uvesti policijski čas, ali da za ovakvu odluku nema podršku od stamenih članova kriznog štaba koji su pored Aleksandra Vučića najviše doprineli da se izgubi poverenje u način njihovog rada, odlučivanja i delovanja.

I sama najava uvođenja policijskog časa bila je ona kap koja je prelila čašu gneva. Usledili su izvorni i spontani protesti nezadovoljnih i ogorčenih građana Beograda upravljenih, pre svega, protiv naprednjačkog režima koji opstaje na manipulacijama, ali i na goloj sili.

 Suočen sa ovim spontanim protestom, režim je reagovao tako da mu je osnovni cilj bio da ih prikaže kao nasilne i otvoreni pokušaj preuzimanja vlasti. Zato su i iskorišćene para-policijske grupacije, kao pomoćne snage, čiji je osnovni zadatak bio da protestu daju nasilni karakter. U tome su i uspele, koristeći najbrutalniju silu protiv spontano okupljenih demonstranata.

Bili smo svedoci da su neidentifikovane osobe, očigledno po zapovesti i rukovođenju policije, neovlašćeno legitimisale demonstrantei prebijale ih na najgrublji način. Policija je sledila jasno predviđeni scenario, posle nasilnih provokacija njihovih eskadrona i nasrtaja huligana na policiju usledila je njena, do sada retko viđena, brutalna akcija batinanja demonstranata i bacanja enormne količine suzavca.

Najbolju ocenu ove sinhronizovane akciji policije dao je advokat Božo Prelević: „Policajci su dovedeni u situaciju da ih zasipaju kamenicama i flašama, upravo oni kojima komanduju predstavnici vladajuće stranke.

Više je dokaza za tu tvrdnju, počev od činjenice da niko od huligana koji je inicirao sukobe sa policijom nije izveden pred sudiju za prekršaje, što je dodatan pokazatelj da su incidenti režirani pošto organizatori nisu uhapšeni.“

Ovako vođenom akcijom Aleksandar Vučić i njegovi „krizni menadžeri“ postigli su, za njih, nekoliko izuzetno važnih ciljeva. Poslali sa nedvosmisleno važnu poruku da je granica pređena i da će svim raspoloživim sredstvima, pa i golom silom, braniti svoju poziciju vlasti. U to više nema nikakve sumnje.

To je podrazumevalo da se u korenu saseče ovo spontano okupljanje građana, koje se brzo širilo i pretilo da se pretvori u ozbiljnu pobunu. Zato su ovi protesti odmah, akcijom režimskih snaga, dobili obeležje nasilnih i razbijačkih i na taj način u velikoj meri obesmišljeni. Pri tome su namenjenu glavnu ulogu odigrali predstavnici tzv. desničarskih organizacija, koji su na protestima pozivali na očuvanje Kosova i Metohije. To su posebni primerci političke jurodivosti, oni su trebali da svojom tzv.radikalizacijom obesmisle borbu za očuvanje Kosova i Metohije. To je iskorišćeno kao dobra prilika da se neophodnost odbrane Kosova i Metohije dezavuiše na najgori mogući način i da se prikaže kako se huliganska desnica nasiljem bori za Kosovo i Metohiju.

Vrhunac licemerstva i hipokrizije ovog režima sadržan je u aktuelnim tvrdnjama državnih funkcionera da je upravo ovaj talas protesta najveći uzrok sadašnjeg velikog rasta epidemije. Aleksandar Vučić je izjavio „ To su protesti koji nas koštaju.  Koštaju nas najskuplje moguće, koštaju nas života ljudi i lekara, jer je nečija neodgovornost otišla tako daleko da ih je baš bilo briga za ljude, zdravstvene radnike. A to su oni koji nijednu bolnicu nisu izgradili za trideset godina“. Pri tome se pozivao i na rezultate najnovijih istraživanja, koji pokazuju da su ljudi kivni i besni zbog nasilja.

Na ovaj način se nastoji potreti odgovornost naprednjačkog režima  za proglašavanje pobede nad epidemijom i neadekvatnog popuštanja uvedenih mera, kako bi se stvorio privid normalnog života kao uslov  za održavanje parlamentarnih izbora. Trebalo je, po svaku cenu, kapitalizovati status „pobednika nad epidemijom“.

Procesi koji se dešavaju na našoj političkoj sceni obeleženi su nizom apsurda i nelogičnosti. Ali očigledno je da se politički život odvija van naših političkih stranaka, koje su izgubile svoju osnovnu ulogu sadržanu u formiranju alternativnih politika i afirmaciji ljudi koji će moći da oličavaju mogućnost promena.

I ovi protesti su pokazali da postojeće opozicione stranke ne mogu da budu centar okupljanja, već mogu da budu samo statisti, posmatrači i komentatori, što oni sada i jesu. Ovi spontani protesti nisu prvi koji su se urušili, pre ili kasnije. I u ranijim protestima uvek je nedostajao potrebni nivo organizacije i programske artikulacije koji bi obezbedili da se politička energija, koja se akumulirala izvan etabliranih političkih stranaka, pretvori u delotvornu političku akciju.

Uz sve slabosti i nedoslednosti koje prate delovanje političkih stranaka, bez njihovog angažovanja ne može se odvijati stabilan politički život. Ali, u Srbiji je danas to gotovo nemoguća misija, jer su stranke izgubile moralni i politički dignitet, što pokazuje njihova nemogućnost i nespremnost da se radikalno reformišu, artikulišu savremene ideje i afirmišu novu generaciju političara.

Dodatnu konfuziju unose i predstavnici građanski orjentisanih političkih grupacija (na ovim izborima nisu uspeli da dobiju  ni više od 1%) koji svojim sektaštvom i ideološkim dogmatizmom dodatno podrivaju svaku mogućnost objedinjavanja istinskih opozicionih snaga.

 Za njih je spominjanje očuvanja Kosova i Metohije apsolutno neprihvatljivo i u domenu je političke provokacije, gotovo gore od nasilja koji je primenio razulareni policijski aparat. Nisu izostali ni profesionalni „organizatori“ i ideolozi samoorganizovanog okupljanja demonstranata, koji su do sada u nekoliko navrata pokazali da nisu sposobni da opravdano nezadovoljstvo artikulišu u realnu političku snagu građana.

Konačno se moraju izvući prave pouke iz ovakvih spontanih protesta, jer ne mogu da opstanu bez ozbiljne organizacione forme i jasno iznetih zahteva. Mantra Dogodio se narod odavno više ne igra nikakvu efektivnu političku ulogu.

Reditelj Goran Marković kaže „da nema sumnje da su protesti spontani. Radi se o opštem izlivu besa protiv Vučićevog režima. Ali spontanost koja nema artikulaciju ne vodi ničemu što ima budućnost. Potrebno je da neko stane na čelo i definiše zahteve pobunjenih građana. Ovako će se rasplinuti“.

Učešće velikog broja mladih ljudi je najviše obeležilo ove proteste i time dovelo u pitanje već ustaljenu floskulu da našu omladinu ne interesuje politika i sudbina zemlje u kojoj žive. Ali, ako ne dođe do ozbiljnog organizacionog i programskog objedinjavanja svih društvenih snaga (udruženja građana, političkih stranaka, sindikata, građanskih inicijativa, lokalnih organizacija), koje imaju za cilj da okončaju naprednjačku diktatorsku vlast Aleksandra Vučića, svi budući protesti samo će donositi novo gubljenje energije i volje mladih ljudi i građana da i dalje učestvuju u političkom delovanju koje nema jasno određen cilj i dobro ustrojenu organizaciju. Jedino će se, na taj način, pojaviti taj Neko ko će biti personifikacija zahteva za radikalnom promenom ovog pogubnog režima, koji ima na raspolaganju neograničene resurse za odbranu svoje vlasti.

Zato je neophodno, znajući da pred sobom imamo beskrupuloznu i diktatorsku vlast, da se pokrene proces objedinjavanja svih političkih snaga koje će stvoriti uslove da se više uzaludno ne gubi i rasplinjuje energija spontanih društvenih protesta

Zato je neophodno, znajući da pred sobom imamo beskrupuloznu i diktatorsku vlast, da se pokrene proces objedinjavanja svih političkih snaga koje će stvoriti uslove da se više uzaludno ne gubi i rasplinjuje energija spontanih društvenih protesta.

Predstojeći izbori u Beogradu, koje obavezno treba odvojiti od predsedničkih, prava su prilika da se pokaže politička zrelost u objedinjavanju svih onih društvenih i političkih snagakoje su posvećene promeni ovog devastirajućeg i štetočinskog režima, što je Beograd i najdrastičnije osetio. Zar nije sprečavanje uništavanja i odbrana Košutnjaka, prava prilika za ovu vrstu akcije sa jasnim ciljem koji može značiti malu pobedu sa izuzetnim društvenim i političkim značajem?

Ovom prilikom, kao neku vrstu zaključka, neophodno je navesti upozoravajuće, ali i otrežnjujuće reči našeg poznatog polit-ekonomiste Nebojše Katića iz njegovog teksta Globalni nered i Srbija u njemu: „Srbija nema političko vođstvo, nema državni aparat, nema ni političku ni intelektualnu niti poslovnu elitu koja je u stanju da prepozna šta budućnost donosi, a kamo li da se nosi sa izazovima novog vremena.

Dok se Srbija zabavlja vašarskim političkim nadgornjavanjem koje diktira vlast, dok se rascepkana opozicija okreće oko sebe nemoćna da artikuliše nove ideje, vreme nepovratno prolazi. Državno, političko i intelektualno ustrojstvo prilagođeno je igri „na male goliće“ na seoskoj livadi. Srbija nema tim za veliki teren kojim vladaju opasni igrači i korumpirane sudije“.