Vlast trlja Aladinovu lampu i priča bajku o nekakvom „Beogradu na vodi“

U Srbiji je, već dugo vreme, vanredno stanje koje niko nije objavio.

Nijedna stvar, nijedan pojam, nijedna reč, nijedna funkcija nisu ono što treba da budu.

Sve je laž, prevara, izgovor i opravdanje. I što je nešto lepše upakovano i šarenije - laž je veća.

Svi koji pričaju o „boljoj budućnosti“ su, po pravilu, oni koji tako beže od konkretnih problema u ovom trenutku, i od svega realnog što nam se stvarno događa.

Građani Srbije razmišljaju o siromaštvu, besparici, bahatosti onih koji imaju makar zrnce vlasti, o isključenoj struji, deci koja ne mogu da idu na ekskurziju i povlače se u sebe, o porodicama koje se prosto raspadaju u ovakvim okolnostima i nedostatku samopoštovanja i neophodne vere u budućnost..., a ovdašnja vlast, poput mađioničara, trlja Aladinovu čarobnu lampu i priča o nekakvom „Beogradu na vodi“.

Građani čitave Srbije i osiromašenog Beograda razmišljaju o strašnom životu koji se teško podnosi i jedva preživljava, a nenarodna i samoljubiva vlast – samo o svojim ludačkim planovima i onome „šta bi bilo kad bi bilo“.

Građani o onome što mora da se JOŠ DANAS REŠI, a vlast o onome šta će biti „jednom“, „tamo nekad“, „čim na vrbi rodi grožđe“.

Živeti u Beogradu danas znači biti u betonskoj klopci, bez dovoljno sredstava za život, bez budućnosti i realne nade, bez ikoga da vas čuje i pobrine se za vas i vaše probleme.

I nisu žitelji Beograda nekakvi od svih ostalih izdvojeni „građani“, kojima onda zavide i ne vole ih svi ostali „ne-Beograđani“. Ne živi se ovde samo u „krugu dvojke“ i na Dedinju, niti se ovde dobija „hleba bez motike“ i krvavog truda, nije Beograd simbol nekakve privilegovane „građanske grupe“ – već je samo i jedino ravnopravni deo obespravljenog i osiromašenog srpskog naroda.

A Srbija više nije samostalna država, ona sem imenom ničim ne podseća na onu SRBIJU iz nekadašnjih vremena, pa tako i Beograd više nije nikakva „srpska prestonica“, već samo najveći ovdašnji sabirni centar srpske tuge i ljudske nesreće.

Beograd nije samo njegov uži i „našminkani“ centar, već i radnička Rakovica, velika Palilula (koja se pruža sve do Banata), pa Čukarica (sa 24 kvarta i osam naselja) i raskošno-zeleno Barajevo, osobeni Zemun i idilična Grocka, herojski Lazarevac i ustanički Sopot, sremski Surčin i kolubarsko-tamnavski Obrenovac, uz moderni Novi Beograd i šumovitu Zvezdaru, ponosni Voždovac (nekadašnje „Voždovo predgrađe“) i senoviti Vračar, kao i dve najstarije, središne beogradske opštine: Savski Venac i Stari Grad.

Sve je to Beograd i svuda tu živi naš nepravdom izmučeni i sebi prepušteni narod.

Da, I U BEOGRADU ŽIVI NAROD, a ne nekakvi izveštačeni i nadmeni građanski vanzemaljci, što stanuju „na vodi“ i ničim ne dele sudbinu svojih sunarodnika.

I u Beogradu su strašne i mučne posledice dugogodišnjeg negativnog sistema vrednosti, nesmetane korupcije, nenamenskog trošenja sredstava i doslovno svih vrsta politikantskih zloupotreba poverenog narodnog poverenja. 

I u Beogradu diktatorski i nenarodni režim isključuje struju nesrećnim ljudima iz naroda, koji ne mogu da istovremeno hrane svoju decu i plaćaju nagomilane dažbine ovoj imitaciji „države“ (što postoji samo da bi sisala krv svom sopstvenom narodu, na čijoj grbači parazitski živi).

I u Beogradu, kao i u čitavom srpskom narodu, živi se loše i bezvoljno, bez smisla i uspeha, poput robova kojima je suđeno samo da pristaju na prisile režima koji ih se seti samo kada treba da im nešto uzme i naplati. I u Beogradu se polako odvaja naš život od naših ideala i onoga o čemu smo do skoro sanjali, i ovde fatalno pada mrkla noć na sve svetlo i važno u našoj istoriji, i ovde nas režim nagovara da prodamo „veru za večeru“, da damo ono najvažnije za praznu priču i demagoške laži sigurno najpokvarenijeg režima u skorijoj srpskoj istoriji.

I u Beogradu se sve teže sastavlja kraj s krajem, sve više nam fali novca za iole pristojan život, sve ređe imamo odgovore na zahteve naše dece i naše osnovne porodične potrebe, sve češće nam se dan pretvara u zbir nerešivih problema, a noću ne možemo da zaspimo od briga.

Sve više postajemo gladni i žedni, obespravljeni mravi u neljudskom „urbanom mravinjaku“, u kome niko više ne vidi našu muku i ne čuje naš nemoćni glas.

I u Beogradu se peru mozak i savest našem narodu, koji se medijskom agresijom tera da zaboravi svoju junačku prošlost i svoje nacionalne ideale.

Gradski izbori, izgleda, i služe samo da se što veštije i prepredenije zaobiđe prava priča i istinski problemi, i da se USITNjAVANjEM SUŠTINE - tragedija umanji i lukavo prevede u komunalni rečnik „rupa na putu“ i „nedostajućih šahtova“.

A svi znamo da je gradska vlast u stvari samo idealna prilika za mužu milionskog Beograda i brzo popunjavanje partijskih fondova, jer se naš lepi i veliki grad tretira kao najjeftinija prilika za laku zloupotrebu i stalnu eksploataciju, a ne kao istinska metropola i vekovna prestonica Srbije.

I svi se prave ludi i glume da „nije tako“, već sa zabrinutim izrazom lica, kao navijeni, obećavaju „bolji život“ i naučno-fantastične kredite iz „1001 noći“.

Zato mi iz otadžbinskog saveza srpskih radikala, „Obraza“ i „Naših“ ne pristajemo na ovakvu igru, na politikantsko prenemaganje i neljudsko foliranje, jer je toga našem narodu već preko glave.

Ne pristajemo na spuštanje garda, umekšavanje stava, nikakve kompromise, ni kukavičko učestvovanje u istom horu lažne „zabrinutosti“ hulja na vlasti.

Ne pristajemo na sumanuto i jalovo vrćenje u krug, sa akcentom uvek na stvarima koje nisu ni toliko bitne, ni sudbinski važne.

Ne pristajemo na dogovornu, „burazersku“ ekonomiju (tipa „šta te briga za one gubitnike koji su na dnu društvene lestvice“?).

Ne pristajemo na podelu Srbije i Beograđana na one „koji su se snašli“ i „one koje je pregazila tranzicija“.

Ne pristajemo na tu odvratnu, amoralnu ideju kako su „snalažljivci“ bolji i važniji od onih koji su delili sudbinu svih svojih sunarodnika, odbijajući da se „snađu po svaku cenu“ (po cenu morala, po cenu nacionalne odgovornosti, po cenu verskog vaspitanja, po cenu solidarnosti, po cenu istine i pravde).

Ne pristajemo da je „sve gotovo“, već podeljeno, obrađeno, spakovano, određeno i uspostavljeno po užasnom modelu divlje liberal-kapitalističke tranzicije u jednoj nesrpskoj Srbiji, koja samo svojim imenom glumi zemlju nekadašnje istorijske slave i odavno napuštenih svetosavskih principa.

Ne pristajemo na to da otmičari srpske imovine legalizuju svoju pljačku i postanu nekakva društvena elita u zemlji bez morala, smisla, obraza i granica.

Ne pristajemo na sve te ogavne laži, uokvirene i ispunjene drugim lažima, nadovezane na treće laži, sa planiranjem četvrtih, petih... i ko zna kojih po redu LAŽI.

Jer ovde je, praktično, sve laž i u tome je glavni problem sa Srbijom, Srbima, Beogradom i Beograđanima. To što se sve u našim životima vremenom konačno pretvorilo u čistu laž. I problem je što je ta sveprisutna laž zamenila sve drugo, izvrćući sve u svoju suprotnost (pravdu u nepravdu, jednakost u neravnopravnost, svaki otvoreni put u slepu ulicu i ćorsokak). 

Mi govorimo isključivo o suštini, o tome da „riba smrdi od glave“ i da je najvažniji bratski i solidaran odnos gradskih vlasti prema građanima.

Mi govorimo o tome da je moguće imati drugačiju vlast, koji ne samo na rečima već zaista veruje kako su političari samo narodni servis što služi građanima koji su im poklonili poverenje.

Mi govorimo o politici koja nije običan skup prevaranata, izdajnika i drugog ološa, o politici koja je zaista srpska i stvarno politika.

Mi govorimo i o Beogradu koji zaslužuje potpuno drugačiji pristup onih koji njim upravljaju i imaju odgovornost da pred narodom, kad god zatreba, polože račune za sve što su uradili (i što nisu uradili).

Mi govorimo o borbi za gradsku vlast da bi se konačno već jednom ukinule privilegije gradske vlasti.

Mi govorimo o jednom drugačijem Beogradu, koji bi ličio na onaj velelepni grad iz tridesetih godina prošlog veka, sa poštenim gradskim vlastima punim entuzijazma.

Govorimo o gradu koji je bio ozbiljno gradilište u rukama najodgovornijih i profesionalno umešnih ljudi i koji opet treba da bude takav.

Mora se zaustaviti dalje propadanje jednog veoma važnog grada ovog dela sveta, koji treba da se vrati na stare staze nekadašnje slave i stalnog prosperiteta.

A da bi se to desilo, treba povući crtu i obnoviti brigu O NARODU KOJI U BEOGRADU DANAS ŽIVI ISTO TAKO LOŠE I PONIŽENO KAO I U OSTATKU SRBIJE.

I u gradu živi narod, to je činjenica koja se ne sme nikako gubiti iz vida. 

Beogradu zato trebaju ozbiljni ljudi i ozbiljan sistem, jer je on postao sabirni centar ljudske nesreće, a život svih nas ovde je na samoj ivici pristojnosti.

Nova gradska vlast mora da se obračuna sa lopovima, ološem i bitangama koje su danas i već dugo na grbači naroda.

Mora da se prekine sa dosadašnjom praksom i pravom unutrašnjom okupacijom koju trpimo.

Dosta je bilo.

Srećom, nije sve gotovo.

Za slobodnu Srbiju! 

(Svedok)