Politički život | |||
Vlast narodu! |
petak, 18. decembar 2009. | |
Narod u Srbiji nema kontrolu nad sopstvenim životom. Nepravedni sistem u kojem bogati pojedinci imaju sve poluge vlasti u svojim rukama, stavlja malog čoveka u robovski položaj. On nema nikakva prava ni imovinu, zakoni se donose na njegovu štetu, lični i porodični život mu je potpuno razoren jer nema sredstava koja će mu omogućiti nešto više od golog opstanka. Vladajuće strukture su potpuno odvojene od građana koji je biraju na izborima. One ne štite interes svojih birača već krupni kapital i organizovani kriminal koji upravljaju Srbijom. Državni budžet se puni iz džepova sirotinje umesto da se uvedu visoki porezi za one koji poseduju sve u državi. Narodni glas se nigde ne čuje, jer on nema svoje prave predstavnike ni u parlamentu, ni u ostalim državnim institucijama. Mediji su u rukama bogatih elita i služe da obmanjuju javnost i ulepšavaju stvarnost, koja nije ružičasta, već crna i duboko iščašena. Srednja pokretačka klasa je skroz uništena. U društvu postoje samo dva staleža – mali postotak nove elite koja je sastavljena od tajkuna, političara i njihovih porodica i velika većina siromašnog naroda koga predstavnici plutokratije često nazivaju građanima drugog reda. Studenti kao nosioci društvenih promena su podjarmljeni prelaskom na bolonjski sistem visokog školstva, naterani da jurcaju bodove za upis umesto da razvijaju svest o pravim životnim vrednostima. «Bolonja» nije ništa drugo do puko sredsvo kojim se mladi ljudi pretvaraju u jeftinu polu-obučenu radnu snagu u funkciji stalnog povećanja profita. Srbija nije suverena, već naprotiv, marionetska država koja ispunjava naloge velikih sila i udovoljava njihovim imperijalističkim težnjama. Njene finansije i ekonomija su pod kontrolom Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, vojska se sprema da postane pešadija NATO pakta, a politika se prilagođava preporukama od spolja, umesto da prevashodno štiti unutrašnje interese i vodi brigu o sopstvenom narodu. Nacionalna privreda je do temelja upropašćena kako bi napravila mesto multinacionalnim korporacijama i uvozničkom lobiju domaćih tajkuna koji zastupaju interese tih kompanija. Mala i srednja preduzeća se svakodnevno gase pod pritiskom slobodne konkurencije sa kojom ne mogu da se izbore. Poljoprivrednici iz dana u dan sve više propadaju i prinuđeni su da se sele u gradove. Sela ostaju pusta, a sva kvalitetna zemlja koncentriše se u rukama krupnih zemljoposednika. Srbija ima potencijal da postane jedan od najvećih proizvođača prehrambenih proizvoda u Evropi, a ipak ogroman broj ljudi u zemlji gladuje! Nakon okupacije Kosova i Metohije od strane NATO-a, vlastodršci u Srbiji su stvorili uslove da njena najveća žitnica Vojvodina u narednom periodu postane nezavisna država. Ulice Beograda i drugih gradova u Srbiji nisu bezbedne. One predstavljaju poligon za kriminalce i dilere droge koje sve kontroliše država preko policije i bezbedonosno informativne agencije i koristi za obavljanje prljavih poslova. Ogroman broj, posebno mladih ljudi, je nezaposlen, otuđen i nezainteresovan za sopstvenu sudbinu. Mladi su isključeni iz svih društvenih tokova, gurnuti u kandže droge i sitnog kriminala. Cilj svakog nepravednog sistema je da se ljudi što više podele, izoluju jedni od drugih i umrtve, kako ne bi mogli da se međusobno povezuju i pokreću razne zajedničke inicijative i akcije. U javnosti se stvaraju razne bombastične afere koje služe za odvraćanje pažnje od pravih problema i pogubnih zakona koji se svakodnevno donose. Pitke vesti, rijaliti šouovi i lake note državnih umetnika su tu da ublaže nagomilanu tenziju. Priča o ulasku u EU koristi se kao neka vrsta nove religije koja obećava ljudima raskošan život po dolasku u obećani raj. Za uzvrat se traži slepa poslušnost i strogo poštovanje vladajuće politike. Sitni pokloni i ustupci, kao i malo bolji položaj u društvu koji se dobija učlanjenjem u neku od političkih partija, pretvaraju ljude u moralne olupine. Oni postaju psi čuvari sistema, krajnje nesvesni svog robovskog položaja. Njihova uloga u društvu najsličnija je poslu zatvorskog poverenika u koncentracionom logoru. U modernom drušvu više ne postoje giljotine i javna vešanja, pa su zato izmišljeni novi okovi koji su mnogo opasniji baš zato što su na prvi pogled nevidljivi. Polazi se od toga da je čovek sam po sebi kvarljiva roba, koja ima svoju cenu zavisno od kretanja tržišta. Sasvim je jasno da u ovakvom eksploatatorskom i zločinačkom sistemu nema mesta za popravni. Sva nastojanja da se stvarnost koriguje kroz institucije su uzaludna, jer su te institucije i stvorene da bi branile interese vladajuće klase. Mali čovek uvek naiđe na zid kad krene da zatraži pravdu. Periodično popuštanje ventila u vidu ispunjavanja sitnih zahteva građana u predizbornim kampanjama, daleko su od istinske slobode i kvaliteta života koje zahtevamo. Nama nisu potrebne humanitarne akcije, da bogataši stresu mrvice sa svojih trpeza u prljave šake razularene rulje. Nama je potrebna nova podela resursa i bogatstva u čijem smo stvaranju svi učestvovali zajedno sa našim roditeljima i precima. To što je oteto od naroda mora de se vrati po svaku cenu, milom ili silom. Sirotinji nije potrebna milostinja već mogućnost da pristojno živi od sopstvenog rada i da u starosti ne mora da se ponižava. Nama ne trebaju novi izbori da bi birali stare lopove, nama je potreban novi – pravedniji sistem. Nije bitno da li će se taj sistem zvati demokratija, komunizam, socijalna država ili kako god mu drago. Bitno je da pravda bude zadovoljena, a da šansa važi za svakoga. Imena su nevažna, jer su u ime demokratije i komunizma činjeni neki od najvećih zločina čovečanstva. Potrebna nam je vlast naroda, a ne vlast nad narodom. Nema više šminkanja akrepa stvarnosti jer nas to samo odvraća od pravog puta. Kuća koja je sagrađena na trulim temeljima se ne popravlja već ruši i gradi ponovo. Potrebno je ozbiljno povezivanje i organizacija. Priključivati se svakom obliku narodnog protesta. Podržati demonstracije studenata, štrajkove radnika i radničkih sindikata, uključivati se u male građanske inicijative vaših komšija i sugrađana. Nema mirenja sa zlom sudbinom. Pasivnost i apatija su zidovi naših modernih ćelija. Nekada smo znali da se borimo za druge u isceniranim revolucijama, sada je vreme da izađemo na ulice radi sebe i svoje dece. Ne smemo podleći strahu, jer mi više nemamo šta da izgubimo, a možemo mnogo toga da dobijemo, uključujući sopstvenu slobodu. Makar sve trajalo 5 minuta, znaćemo da smo ipak pokušali da se borimo. Još su Platon i Aristotel zaključili da državna vlast mora da bude pravedna i moralna da bi imala svoju legitimnost. Pošto vlast u Srbiji ne poseduje pravdu, moral i slobodu kao ključne elemente legitimnosti, ona gubi pravo da upravlja narodom. Predstavnici Pariske komune koji su kratko vreme zauzeli ulice Pariza 1871. godine su u svom manifestu napisali: „Proleteri Pariza usled poraza i izdaje vladajućih klasa shvatili su da je kucnuo čas kada oni moraju spasavati situaciju, uzimajući u svoje ruke vođenje javnih poslova... Oni su shvatili da je njihova najviša dužnost, i apsolutno pravo, da sami postanu gospodari svoje sudbine”. |