Vlada za suze, smeh i sramotu

1.

Ima nešto gotovo mazohističko i depresivno u razmišljanju i pisanju o srpskoj političkoj sceni danas. A još je depresivnije kada taj pogled kompariramo sa svetom oko nas u kojem sve vri od događaja i vrca od istorije i politike (sa velikim „I“ i velikim “P“), razume se, sa svim izazovima, opasnostima, ali i prilikama koje iz takvog globalnog vrenja mogu proizaći. 

Današnji svet se, realno gledano, nalazi usred procesa velikih tektonskih promena koje menjaju vladajuće odnose i pojmove. Čak i pre ovog najnovijeg ukrajinskog zaoštravanja koje je odnose između Rusije i Zapada dovelo na ivicu noža, bilo je jasno da se čovečanstvo kreće u pravcu mogućeg globalnog sukoba (što, naravno, ne znači da će on izbiti danas ili sutra). A čak i „mejnstrim“ analitičari sve češće o mogućem ratu govore kao o realnoj opciji. Pri tome, taj rat ne mora nužno biti „vruć“, oružani, sa tenkovima i raketama (mada ni on uopšte nije isključen), nego prevashodno medijski, ekonomski i ideološki. Zapravo, kad malo bolje pogledamo, videćemo da su elementi sva ova tri rata već uveliko prisutni i da je sa izbijanjem ukrajinske krize došlo do njihove eskalacije.

Nasuprot tome, čini se kao da su Srbija i Srbi svoje bitke, pobede i poraze, strasti i uzlete ostavili daleko iza sebe, u geopolitičkim urvinama i bespuću dvadesetog veka. I sada, kao poražena država, umor(e)na nacija i dezorijentisana populacija, vegetiraju negde na margini života, istorije i svetskih zbivanja.

Ovo se može učiniti suviše grubom ili suviše pesimističkom slikom samo nekom ko je prespavao poslednju deceniju (odnosno dve), ili, pak, onima, relativno malobrojnim, koji od aktuelne politike imaju direktne koristi, pa im zato sve deluje lepše i ružičastije. Ostali nemaju mnogo dileme. Sem, eventualno, oko toga ko je od srpskih političkih aktera poslednjih četvrt veka i u kolikoj meri doprineo opštem posrnuću. 

Ali oko opisa postojećeg stanja, gotovo da nema spora. Svi se slažu da je zemlja devastirana, država pokradena, privreda uništena, institucije razvaljene, sistem vrednosti poremećen, elita korumpirana, narod apatičan, inteligencija pasivizirana, podeljena i neuticajna.

2.

Postoji samo jedno, ako ne baš potpuno opravdanje, a ono barem jedna značajna olakšavajuća okolnost. Srbija je, naime, tokom prethodnih godina zaista bila podvrgnuta brutalnom „specijalnom tretmanu“ od strane pobednika u globalnom hladnom ratu, koji je ovde isprobavao ne samo različite vrste konvencionalnog oružja, nego i brojne tehnike specijalnog, medijskog i psihološkog ratovanja. Tako da je trenutno stanje države, nacije, medija i elite umnogome rezultat ovog spoljašnjeg „inženjeringa“, počev od sankcija i „humanitarnog bombardovanja“, pa do nametanja vlada i ključnih političkih i ekonomskih rešenja. Pri čemu gotovo da nije lako presuditi šta je izazvalo teže posledice – pomenute sankcije i bombardovanje tokom devedesetih, ili, pak, ovo kasnije (postpetooktobarsko) „prijateljstvo“ i poluokupacija.

A aktuelna vlada?

Aktuelna, tj. „nova“ i „najnovija“ (Vučićeva) vlada je samo produžetak „stare“, to jest, odlazeće Vučićeve vlade. A obe su samo radikalizovani produžetak politike koja se – nekada sa više, a nekad sa manje entuzijazma – u Srbiji vodi poslednjih četrnaest godina, to jest, nakon petooktobarskog prevrata. To je politika gotovo isključivo orijentisana na Zapad, sa članstvom u EU kao apsolutnim prioritetom i (neo)liberalnom ekonomskom politikom i privatizacijom kao ultimativnim i vrhovnim ciljem.

Za malobrojne trezvene posmatrače taj kurs nije preveliko iznenađenje – mada se mora reći da su čak i oni bili pomalo iznenađeni ubrzanjem i beskrupuloznošću sa kojom je pomenuti kurs sprovođen u prethodnih godinu i po dana.

Čak i najveći skeptici u pogledu naprednjačke politike, oni koji od početka nisu imali iluzije o tome šta stoji iza „projekta SNS“ i podrške koju je on dobio od zapadnih ambasada i centara moći u Briselu i Vašingtonu, i koji su (da ne kažem, koji smo) zbog tog svog ispravnog uvida ponekad bili neshvaćeni, pa čak i napadani od naprednjačkih lobista i jednog dela (pseudo)patriotske javnosti, čak i oni nisu mogli da pretpostave kolika državna šteta će biti napravljena za ovako kratko vreme. I kako će, kombinacijom političke uzurpacije i medijske manipulacije, Aleksandar Vučić uspeti da za tu štetu još bude i nagrađen sa milion i sedamsto hiljada glasova i apsolutnom pobedom na martovskim vanrednim parlamentarnim izborima.  

3.

A da mu/im damo šansu? Onih „sto dana“ i tako to.

S obzirom na to da smo za manje od dve godine dva puta imali parlamentarne izbore i – računajući i rekonstrukciju – čak tri „nove“ vlade, prilično besmisleno deluje floskula o sto dana „poštede za novu vladu“ na koju se, inače, rado pozivaju oni koji vladu i vlast ionako nikada ne kritikuju.

Uostalom, ako bismo sabrali sve poštede, ispalo bi da vlast ne bi trebalo kritikovati najmanje trista dana tokom ovih dvadesetak meseci. No, kao što rekoh, kod najvećeg broja medija i analitičara ta pošteda aktuelne vlasti je konstantna stvar, s tim da su neki u tome revnosniji čak i od pojedinih ministara.

Na stranu to što ova vlada i nije suštinski nova, niti kadrovski, niti politički. Njen ključni čovek će ponovo – samo sada i formalno – biti Aleksandar Vučić (kao što je bio i u prethodnoj), i u njoj će na ključnim resorima biti Ivica Dačić, Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović, Lazar Krstić, Nikola Selaković, Aleksandar Antić i Aleksandar Vulin. U pogledu koncepcije, pogotovo nema veće promene, osim što će, sad kada su izbori prošli, neoliberalni ekonomsko-politički kurs biti još otvoreniji i brutalni.

U čemu se sve ogleda nacionalna i državna pogubnost ove vlasti?

Postoje tu očigledni i manje očigledni aspekti, pri čemu je teško reći koji od njih su teži i nacionalno pogubniji.

S jedne strane, imamo ono što je očigledno. Potpisivanje Briselskog sporazuma, koji je upravo ovih dana navršio godinu dana, i kojim je Beograd faktički – a, zapravo, i formalo – prihvatio suverenitet Prištine nad čitavom teritorijom Kosova i Metohije i brutalno slomio otpor Srba sa severa pokrajine koji su se tom sporazumu protivili.   

Istovremeno, od famozne „zajednice srpskih opština“, kojom su se srpski briselski pregovarači toliko hvalili i ponosili, i dalje nema ništa, to jest, i dalje je mrtvo slovo na papiru, a to je bio doslovno jedini segment sporazuma koji se ticao obaveza Prištine i predstavljao kakvu-takvu koncesiju Beogradu. (Iako se i tu vodilo računa da njeno osnivanje bude u skladu sa kosovskim „ustavom i važećim zakonom“ i da ne narušava kosovski pravni poredak.) Zapravo, nije bila u pitanju nikakva koncesija, već više „smokvin list“ za koji je vlast u Beogradu, za nevolju, mogla da se hvata i sa njim maše, braneći se od optužbi da su, zapravo, potpisali izdaju i kapitulaciju.

Sve ostalo, međutim, nije bilo čak ni taj smokvin list. „Jedinstvena kosovska policija“, „integrisanje pravosuđa u okvire kosovskog pravnog sistema“, lokalni izbori, „sporazum“ o energetici i telekomunikacijama – ako se sporazumom može zvati davanje Kosovu međunarodnog telefonskog broja i predavanje u nadležnost Prištini hidroenergetskog sistema „Gazivode“. Ukratko, sve je bilo modelovano po ukusu i volji Brisela i Prištine, i sve je do poslednjeg ispunjeno, implementirano i odrađeno. Uključujući i tačku 14 Briselskog sporazuma, po kojoj se „obe strane obavezuju da neće jedna drugu blokirati, niti podsticati druge da blokiraju evropske integracije druge strane“.

Da ništa drugo loše nisu napravili, da je sve ostalo bilo nacionalno i državno besprekorno – a daleko je od toga – već ovo što je urađeno na Kosovu i što je urađeno Srbima sa severa KiM više je nego dovoljno da imena Dačića i Vučića budu crnim slovima upisana u istoriji i nacionalnom sećanju. Ali to, nažalost, nipošto nije sve.     

4.

Nova/stara vlada Vučića i Dačića ne samo da je faktički napustila politiku „i Kosovo i EU“, koju je, makar deklerativno i nedosledno, sprovodila vlada Borisa Tadića, nego je, štaviše, još i radikalizovala Tadićevu orijentaciju „Evropa bez alternative“, koju su, inače, i Vučić i Dačić (a o Tomislavu Nikoliću da i ne govorimo) žestoko kritikovali dok su bili u opoziciji.

Nikada u Srbiji EU propaganda nije bila žešća nego danas i nikada protivnici i kritičari Evropske unije i NATO-a nisu imali manje medijskog i političkog prostora. 

Konačno, a u vezi sa prethodnim, još jedan, manje vidljiv, ali verovatno najpogubniji rezultat dosadašnje Vučićeve vladavine jeste tiho, ali konstantno „kuvanje žabe“, odnosno prevođenje jednog velikog procenta birača iz evroskeptičke u evroentuzijastičku poziciju. Ti ljudi, mahom niže obrazovani i slabijeg imovnog stanja, godinama su bili lojalna izborna baza Šešeljevih radikala i, delimično, Miloševićevih socijalista. Nisu se preterano razumevali u visoku politiku, ali su imali jedan u osnovi zdrav i gotovo instinktivan patriotski stav, bili su izrazito proruski i „antihaški“ nastrojeni, mrzeli NATO i bili skeptični prema EU.

Čak i u vremenu intenzivne pro-EU propagande (kao što je bilo u periodima 2001-2003. i 2008-2012) ovo patriotsko jezgro je ostajalo uglavnom netaknuto i bilo ne samo glavni izvor političke snage SRS-a, nego i najveća prepreka – ponekad i pretnja – vladajućem političkom „mejnstrimu“ da ne ode predaleko u svom zapadnjaštvu. Sve se, međutim, promenilo nakon što su Nikolić i Vučić promenili stranu. I to ne samo u tom smislu što su napustili Šešelja (to je manji problem i može se bar donekle pravdati ili razumeti), nego što su napustili i svoja skoro dvodecenijska politička i nacionalna uverenja.

Pogotovo je Vučić u tom pogledu bio konvertitski radikalan i sa fanatizmom jednog gotovo verskog preobraćenika počeo da veliča EU, Maksa Vebera, zapadnu racionalnost, Helmuta Kola, Nemačku i „reforme“ po ukusu i recepturi MMF-a. I ono nacionalno jezgro, koje je godinama odolevalo dok su glavni protagonisti evrofilije bili D(O)S-ovski političari i intelektualci, konačno je počelo da se topi i popušta.

Patriotizam je počeo da kleca pred „reformama“ i „boljim životom“, a uspomena na Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu izbledela pred medijskom kampanjom i slikom Miroslava Miškovića u Beogradskom Ce-Ze-u. Iako stanje još uvek nije tako alarmantno, istraživanja već drugu godinu beleže određeni pad gotovo svih patriotskih parametara – od (ne)spremnosti da se prizna nezavisnost Kosova, do porasta evroentuzijazma, pa čak i blagog uspona podrške ulasku u NATO kod sve brojnije armije naprednjačkih i eks-radikalskih glasača. I to perfidno krunjenje spontanog nacionalizma i patriotizma kod ovih društvenih slojeva možda je, uz Briselski sporazum, najveća posledica i „tekovina“ dosadašnje Vučićeve vladavine.           

5.

U ovakvim prilikama uobičajeno je da se pozabavi biografijama i ličnostima novih ministara. Ali personalni sastav, ličnost, sposobnosti i kvalifikacije novih ministara prilično su nebitni u situaciji kada će jedan čovek da odlučuje praktično o svemu – ne računajući ono o čemu odlučuju strani savetnici i ambasadori. Drugim rečima, biće to vlada Aleksandra Vučića i Svetske banke (odnosno MMF-a) i jedino će od ta dva faktora zavisiti.

Neki od ministara su potpuno nepoznati, neki poznati samo kao partijski aparatčici, ali ima i onih koji su zaista afirmisani u svojoj struci. Tri ministra dolaze iz globalnih finansijskih institucija. S tim što su Dušan Vujović i Kori Udovički solidno kotirani profesionalci Imperije (on je, obratite pažnju, pored ostalog, bio „dugogodišnji predstavnik Svetske banke u Ukrajini“, a ona od 1993. do 2001. u MMF-u „radila na problemima monetarnog sektora Mozambika i Zimbabvea“ – što ih je valjda preporučilo za sadašnje funkcije). Dok je u zvezde kovani Lazar Krstić apsolutni početnik i amater, bez dovoljno iskustva i znanja za posao koji nominalno obavlja.

Ali i nezavisno od personalnih rešenja, jasno je da će vlada sprovoditi neoliberalnu politiku kresanja plata i penzija (ono prvo odmah, a drugo, kako je rečeno u ekspozeu, kasnije, „ako se baš mora“, a moraće se, u to sam više nego siguran) i da će ići na otpuštanje radnika iz državnog sektora (u koji, prethodnih meseci, ni ova vlast nije propustila priliku da „ugura“ nekoliko desetina hiljada svežih partijskih kadrova). 

I, kao kruna svega, sledi „rasprodaja porodičnog srebra“, odnosno, preostalih državnih resursa (na prvom mestu Telekoma, pa i delova EPS-a), ne bi li se tako obezbedio novac za opstanak vlasti i ispunila data obećanja. Ali ne obećanja data biračima, nego onima koji su dozvolili raspisivanje vanrednih izbora i ovu koncentraciju vlasti.     

Nema tu previše mesta za čuđenje i iznenađenje. To su, manje-više, sve stari zahtevi Svetske banke i MMF-a, samo što nekadašnji SPS i nekadašnji naprednjaci (radikali) za to nisu hteli ni da čuju.  

O (ne)ozbiljnosti čitave priče dosta govori činjenica da su za manje od dve godine promenjena tri ministra vojske (Vučić, Nebojša Rodić, Bratislav Gašić), tri ministra poljoprivrede (Goran Knežević, Dragan Glamočić, Snežana Bogosavljević Bošković) i tri ministra ekonomije (Mlađan Dinkić, Saša Radulović, Dušan Vujović), da pomenem samo najvažnije resore i najdrastičnije slučajeve. Šta nam to kazuje? Pa, ono što je očigledno – odsustvo jasnog koncepta, tešku improvizaciju i lošu kadrovsku politiku glavnog selektora.

Branitelji „lika i dela“ će to, naravno, zvati „principom odgovornosti“ i smenjivosti kadrova, ali je iz aviona jasno da je reč o kadrovskom lutanju. Drugim rečima, ili Vučić (SNS) nema dovoljno dobrih kadrova za važna mesta, pa se isti, takoreći, „hvataju lasom“, bez dovoljno promišljanja i provere, ili, pak, kadrova ima, ali on ne ume da ih prepozna i selekcioniše. Uostalom, treba samo pogledati sa kakvim je sve pohvalama Vučić promovisao Sašu Radulovića i sa kakvim grdnjama je on iz vlade ispraćen posle samo šest-sedam meseci.

Takođe, i dolazak i odlazak Dragana Glamočića iz ministarstva poljoprivrede je poprilična misterija, pogotovo što je i njegova sadašnja naslednica tu, izgleda, uletela u poslednji čas, nakon odustajanja drugog, već objavljenog kandidata. A zanimljiva je i „rokada“ Zorane Mihajlović i Aleksandra Antića, odnosno trampa resora energetike i saobraćaja između naprednjaka i socijalista.

I konačno, jedna stvar na koju je malo ko obratio pažnju, a koja može biti prilično indikativna. Srpska vlada je ranije (do 2012) imala ministra i ministarstvo za Kosovo i Metohiju. Potom, samo ministra zaduženog za Kosovo, bez posebnog ministarstva. A sada nema ni ministarstva za KiM, niti za to zaduženog ministra.  Pri čemu je bivši ministar zadužen za Kosovo Aleksandar Vulin „prekomandovan“ na mesto ministra za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja. Pa se nameće pitanje da li se to od Vulina očekuje da i socijalne probleme rešava jednako tako dobro i efikasno kao što je „rešio“ i problem Srba na severu Kosova?

6.   

Među onima koji će se (uz Vučića) u vladi još nešto pitati nema IviceDačića – on se, uostalom, nije mnogo pitao čak ni u prethodnoj vladi, kojoj je formalno stajao na čelu i u kojoj je objektivno raspolagao značajnim ingerencijama i polugama moći. Dačić, dakle, ostaje u igri, doduše, skrajnut i poprilično ponižen. Ali tu je, tu će (zasad) i ostati, sa nadom da će se Vučić, impulsivan kakav jeste, možda negde preigrati, a on ponovo vratiti na scenu na velika vrata i u velikom stilu.

Da li su Rusi imali odlučujuću ulogu u tome da se Dačić i SPS ipak nađu u vladi i, uopšte, koliki će biti ruski uticaj na novu vlast i srpsku politiku?

Ovo je, zapravo, možda najteže pitanje. Ruski uticaj svakako postoji, ali nipošto nije toliki koliko to pojedini režimski lobisti, svesni naklonosti najvećeg dela biračkog tela prema Rusiji, pokušavaju da predstave. (Po principu: Srbi vole Ruse. A pošto Rusi podržavaju SNS i Vučića, svi Srbi, takođe, još više treba da vole i podržavaju Vučića i SNS“.) Uostalom, i prilikom formiranja prošle („stare“) vlade Dačića i Vučića, mnogi su tu vladu proglašavali za „rusku tvorevinu“, a ona je vodila izrazito pro-zapadnu i pro-briselsku politiku (za šta su joj priznanje više puta odavali Jelko Kacin, Štefan File i drugi EU zvaničnici), tiho je opstruirala Južni tok i intenzivirala saradnju sa NATO i Nacionalnom gardom Ohaja.

Rusija, već tradicionalno, SPS i Ivicu Dačića prepoznaje kao svoj glavni oslonac u srpskoj politici (drugi su bili radikali, a treći DSS – ali su zahvaljujući sopstvenim greškama i jedni i drugi ispali iz kombinacije). I uprkos ne baš sjajnom iskustvu, sigurno su bili zainteresovani da se oni nađu i novoj vladi. Zorana Mihajlović koja je najviše iritirala Ruse pomerena je sa mesta ministra energetike, a na njeno mesto postavljen Aleksandar Antić, Dačićev čovek od poverenja i, uzgred rečeno, čovek koji se energetikom nikada nije bavio, niti sa njom ima ikakve veze. S druge strane, iz vlade je izbačen proruski kadar i Nikolićev prijatelj Milan Bačević, a najverovatnije ni za Dušana Bajatovića neće biti mesta u „Srbijagasu“. Takođe, kao što je već pomenuto, svi ekonomsko-finansijski resori su u rukama vašingtonske osovine MMF-Svetska banka, EU ostaje glavni spoljnopolitički prioritet, a Berlin, Brisel i Vašington glavni spoljnopolitički saveznici i oslonci (i) ove vlade.

Drugim rečima, sudeći po prvim nagoveštajima i ovim smenama, odnosno postavljenjima, Moskva će najverovatnije uspeti da zaštiti Južni tok kao svoj prevashodni i strateški interes u regionu. A sve ostalo će – sem ukoliko neka „oluja sa istoka“ ne poremeti planove – biti u domenu neobavezujuće prijateljske retorike i medijskog dima za unutrašnjepolitičku upotrebu.   

7.

Konačno, da li je moguć drugačiji razvoj događaja – u smislu da, pritisnut besparicom i novim geopolitičkim okolnostima, Vučić pokuša da se vrati na stare pozicije, kaže istorijsko „ne“ svojim mentorima i istinski se okrene ka Rusiji?

Razume se da je teoretski moguće – ne iz nekog uverenja, nego iz puke političke računice. Ali zaista nije mnogo verovatno. Tačnije, to bi predstavljalo prvorazredno čudo i senzaciju, uporedivu jedino sa veličinom i radikalnošću preokreta iz 2008. kada su Nikolić i Vučić okrenuli ćurak, razbili SRS kao najjaču opozicionu i prorusku stranku, i iz anti-EU prešli u evrofilni tabor. S tim što sada, kao što je, nadam se, u ovom tekstu dovoljno jasno obrazloženo, čak i kada bi se, kojim čudom, ponovo obrnuli, ne bi bilo moguće ni izdaleka anulirati sve katastrofalne nacionalne, političke i psihološke posledice izazvane njihovim prethodnim zaokretom.

I to nije samo pesimistička fraza. Uostalom, treba samo pogledati dva samo naizgled sitna detalja koji su se odigrali u danu formiranja vlade – i sve će biti jasno. Prvo je histerično saopštenje SNS-a povodom jednog apsolutnog bezazlenog priloga u jutarnjem programu RTS-a, u kojem gost i voditelji nisu pokazali dovoljno oduševljenja za neka personalna rešenja u novoj vladi. A drugo je „spontani skup“ ispred skupštine, gde su se hiljade pristalica SNS-a širom Srbije „spontano okupile“ da pozdrave novu vladu i premijera. I nije problem što su se okupili, nego što je iz vladajuće stranke uporno, čak i sa skupštinske govornice, demantovano da oni imaju veze sa organizacijom tog „spontanog“ građanskog okupljanja. To očigledno laganje čak i onda kada za tim nema nikakave potrebe, taj manir da mrtvi-ladni govorite da je crno zapravo belo i očekujete da vam ljudi poveruju  pre nego zdravom razumu i sopstvenim očima – baš kao i ono bahato saopštenje protiv prema njima više nego uslužnog i servilnog „javnog servisa“ – jasno pokazuje o čemu se ovde radi i sa čime imamo posla.

Ko to ne vidi, ili je jako politički slep, ili - verovatnije - jako politički licemeran. A sve ostale pozivam(o) da sutra svrate na stranicu Nove srpske političke misli. 

Kao i da, u okviru svojih mogućnosti, materijalno i na svaki drugi način podrže našu - uvereni smo u to - ispravnu borbu. Kako dosadašnju, tako i buduću.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je u najnovijem broju "Geopolitike")