Velika koalicija

(NIN, 15.01.2009)

Hoće li Srbija dobiti novu vladu, nove izbore ili nove izgovore? Kada bi se, nekim čudnim sticajem okolnosti, napravilo ozbiljno, nepristrasno istraživanje među ljudima koji danas veruju da jesu deo političke, poslovne, intelektualne i kriminalne elite moglo bi da se zaključi kako vlast u Srbiji nije bila sigurnija od 9. marta 1991. godine, ali je društvo, izgleda, svakim danom u svakom pogledu sve manje sigurno. Opozicija se još nije oporavila od teškog poraza i uglavnom je razapeta teškom dilemom da li, pošto je već poražena kao opozicija, treba da se prikloni vlasti ili da sačeka neka pogodnija vremena kada će vlast u Srbiji, a i pažljivo kontrolisan entuzijazam oko nje, toliko potrošiti da će građani morati da se okrenu ka opoziciji. Mediji demonstriraju hrabrost nad velikim platama direktora čim im iz drugog dela vlade dostave sve podatke i obećanje da će njihov rad obilato nagraditi, a ostaci slobodne inteligencije lelujaju između dve velike misli “ova vlast je najbolja u poslednjih 100 godina, ali joj svetske prilike nisu dozvolile da pokaže svoj potencijal” i “ova vlast pravi neke greške ali kada pogledamo šta joj je alternativa, odmah pomislimo da je bezgrešna”. Iako u Srbiji više nema državnih zvaničnika koji vide razvojnu šansu u svetskoj krizi, iako su i političari i mediji počeli da se tom krizom bave ozbiljnije, u samom društvu je to doživljeno kao neko čudo, koje menja svet oko nas ali se doživljava kao neka svetska nepogoda koja će nas okrznuti ili mimoići.

Kao i sve male države, i Srbija je prilično dugo, cirka nekoliko vekova, zemlja u kojoj se gotovo sve ključne odluke donose nekada pažljivim a nekada veoma grubim ukrštavanjem volje njenih građana i velikih sila. Svako ko ima prilike da posmatra prijateljske zemlje bivše Jugoslavije reći će kako Srbija, koja ima tradiciju nečega što se zove državnost, deluje kao sasvim ozbiljna zemlja jer se u njoj ipak zna za neki red, protokol, a dobar deo njene elite ne otvara kišobrane svaki put kada u Vašingtonu pada kiša. Prisetiće se i kako su u Crnoj Gori svojevremeno vlada i njoj bliski šverceri cigareta pokrenuli dnevni list, ali se tom mediju dogodilo da objavi jedan sasvim mali i veoma nezgodan tekst o ženi američkog ambasadora. Kada je vlasnik video prve primerke lista iz štamparije, pozvao je urednika i sutradan se pojavilo svetsko medijsko čudo – list se pojavio s belinom, rupom usred stranice. Ali takve anegdote, kao i priče o visokom predstavniku koji ima nešto manja ovlašćenja od rimskog imperatora, ne menjaju ništa na “srpskoj stvari” u kojoj se gotovo sve svetske nepogode prelivaju na Srbiju, a nijedna od svetskih koristi ne stiže u Srbiju zbog već pomenutih nepogoda. Tako je čitav niz velikih obećanja, na čijim je leđima evropska koalicija osvojila vlast, već pao u vodu, a građani Srbije će biti veoma srećni ako krajem ove godine budu imali isti standard koji su imali pre dve, tri godine. Za svetsku krizu i njene posledice zaista nije kriva ni ova ni prošla, ni pretprošla vlada ni bilo koja srpska vlada, ali će samo ova vlada snositi posledice posledica svetske krize. To još uvek deluje daleko, to se još uvek svodi na sitne, doduše svakodnevne udare po džepovima sasvim običnih ljudi, ali će ta socijalna, politička tenzija u Srbiji ove godine jačati. Vlast će, kako vreme ide, donositi sve manje prilika za besramno bogaćenje, ugrađivanje ili jednostavno pljačkanje, a sve više tereta socijalnog nezadovoljstva. Velike, elementarne finansijske nepogode u Srbiji, koje izazivaju svetske ili domaće krize, do sada su uglavnom služile kao izgovor da par hiljada ljudi kupi ulaznice za spokojan život dalekih potomaka, dočim će svi ostali biti pozivani na strpljenje i nacionalnu solidarnost. Svetska kriza je prilika za Srbiju da zaista postane ozbiljno društvo. Nije baš realno da tajkuni podele teret socijalne krize sa društvom, iako to marketinški jako dobro zvuči, ali bi za početak njihovi abonenti, političke partije i lideri, to mogli da učine. Ako je jedan od najozbiljnijih biznismena u Srbiji izjavio, povodom čuvenog jednostranog primenjivanja Sporazuma o asocijaciji i stabilizaciji, da ne vidi nikakvog smisla da se smanjuju porezi na „mercedes” a povećavaju na kafu, onda bi neko u nadasve socijalno-odgovornoj vladi morao da razreši jednostavnu dilemu – jesu li oni servis EU, koja im redovno šalje dirljive izjave prijateljstva bez ijednog dokaza, biznismena koji sponzorišu sve partije uz krajnje banalni uslov da se bave korupcijom, ali da ne bude njih, i privatizacijom ali da tamo ne bude nikoga osim njih, ili su ipak oni zavisni od jednog sasvim bezobalnog glasačkog tela koje veruje da su na izborima dobili njihovu vlast.

Kada su socijalisti manjinski podržavali prvu Koštuničinu vladu, “demokratska javnost” je to doživela kao vrhunsku izdaju 5. oktobra, ali je ista javnost dakle ulazak u vladu dočekala kao epohalni iskorak ka EU. Ubrzo je i Čedomir Jovanović, bez ikakvog loma, ušao u koaliciju sa socijalistima kako bi sprečio da Beogradom vladaju stare snage. Rascep među radikalima je samo doprineo stabilizaciji političke scene jer Boris Tadić ima veoma široku klupu za rezervne igrače – tako je Tomislav Nikolić, koga su unapred klele partijske drugarice za skupštinskom govornicom jer se čulo za njegove razgovore sa Tadićem, doživeo da njegov doskorašnji lider Vojislav Šešelj u Hagu prizna kako se sa vlastima dogovarao o usvajanju budžeta. Vlast, dakle, ima ogroman manevarski prostor da iz krize i lomova izađe sa što manje ožiljaka, ali je izgleda manjak pameti ili višak propagande sprečava da napravi veliku, narodnu koaliciju ili nacionalni konsenzus o svetskoj krizi koja će, kako izgleda, ipak pogoditi Srbiju.